PIŠE: BILJANA KOVAČ
Jutro prodire polako i tiho u moju svest. Ne remeti ništa. Već sam svesna novog dana. Cvrkut ptica ga veličanstveno najavljuje iz krošnje breze koju sam posadila pre dvadeset godina i stvorila harmoniju nežnog zvuka listova sa dahom vetra. Taj šum ima veličanstveno svojstvo dobrog ostvarenja. Kapci su mi zatvoreni, ali kao da na njihovoj unutrašnjosti promiču slike svih aktivnosti za novi dan. O da, novi dan, nova šansa, nove mogućnosti. U tom spokojstvu osetih neku živu tendenciju, snagu, poziv. Otvaram oči! Jutro, rano letnje.
Ugledah svoju, tada četvorogodišnju ćerku, koja me očito posmatra već neko vreme, direktno pogledom fokusira moje oči i pita: „Šta ćemo sad da radimo?“
Momenat je, igra počinje. Život je u toku.
Iako sam već zavidno vešta jer, molim lepo, igram je priličan broj godina, i dalje blago strepim da li ću preći zadati nivo, da li ću odigrati dostojanstveno i optimalno naspram zadatih okolnosti. Odavno već znam da putovanje nije uvek lepo, ali i da mu to nije svrha. Bitno je da je sadržajno. Pitam se na koji način da prihvatim današnju igru i savladam prepreke na putu do cilja. Pogled sa cilja se nikada ne skida da bi se skrenula pažnja na prepreku. Ona se proigrava, prihvatam je kao izazov, test, mentora ili jednostavno zadatak.
Oni koji su stazom života prošli pre mene nude hrabrost kao metodu savladavanja nivoa. Kažu – ono čega se plašiš, tu ti je zadatak. Ja sam hrabrost razumela kao dužnost koju kada god ispoštuješ, tvoja igra dobije dostojanstvenog igrača i, shodno tome, nudi prelazak na viši nivo igre, viši nivo svesti, performansi. Nudi slobodu.
Tada nastaje lakoća svakog čina, jer slobodoumnost te čini majstorom igre. Izreka kaže da je majstor više puta pao nego što je početnik i pokušao. Igrao je igru, nije prešao nivo, pao je, ponovo je pokušao… i opet.
Izvrsnost se već razvila kada je hteo da odustane, ali bilo ga je strah od novog neuspeha. Međutim, snaga razvijene veštine je ta živa tendencija koja oslobađa, koja te vodi kroz ono čega te je strah. I gle, prešao si nivo, savladao ga, osetio si se vredno, dobro, radosno, a najvažnije – živo.
Sada hoću i mogu i smem. Dobar je to osećaj, ali i veoma zaslužen, veoma osvojen, veoma dosegnut.
Svaka je igra važna. I ona koja ti se ne sviđa i ona koju voliš, ona koja je došla nepozvana i ona koju si osmislio. Dan traje, život je u toku, igre u procesu. Njegovo veličanstvo život kreira beskonačne kombinacije, a ljudsko biće je pozvano od tvorca da gradi kombinatoriku i prikaže svoje veštine u spektakularnoj prisutnosti svakodnevnih šansi.
Veče je.
Mogu reći da sam zadovoljna šta sam sve danas proigrala. Možda sam mogla i bolje. Čak sam smislila i jednu novu igru i zadala nivo. Igraću se, dosegnuću ga ili ću barem težiti. Prepreke savladavam dok ne skidam pogled sa cilja.
Kapci polako dobijaju na težini. Uskoro ću se isključiti. Pitam se gde mi uopšte budemo dok nismo prisutni u aktivnosti, iako mi je jasno da nije predviđeno da to znam. Bezuslovno prihvatam, a pitam se zarad konstatacije o nedosegnutim nivoima. Je l’ naš um preuzima kosmos, vasiona, pune nam baterije ili… Šta se događa!? Nema veze, prepuštam se i predajem snu. Smiraj, opuštanje.
Sutra je novi dan i novo pitanje:
„Šta ćemo sad da radimo!?“
Flower Desire (Cvetanje sa predumišljajem)
