PIŠE: OLGICA BOŽINOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Osam godina pomažem ljudima da povrate zdravlje.
Posmatram kako se životi rascvetavaju, kako se telo menja i osećam da izvršavam svoju misiju kad god čujem lepe vesti od svojih klijenata.
Nekako se zadesilo da većinu mojih klijenata čine žene.
Njihove priče, njihovi izrazi lica, njihove bolne duše su zapravo toliko slične.
Donekle mogu da promovišem zdravu ishranu, ali često nailazim na zid i shvatam da je zdravlje osobe popustilo zbog iscrpljivanja i guranja tela preko limita, bežanja u rad, rad, rad… I da ponekad ni najzdravija hrana sveta ne pomaže.
Evo priče:
Ona je na poslu posvećena, zadovoljava očekivanja šefa. Probija se kroz gradske gužve, u želucu oseća prazninu jer opet nije stigla da skuva ručak. Griža savesti ne popušta dok kupuje brzu hranu za porodicu.
Uleće u kuću, brzinski pere ruke. Čekaju je oči, uglavnom gladne, jer ona je ta. Ona je ta koja je zadužena za ishranu porodice. Zveket tanjira trgne je iz razmišljanja, ipak će sutra otići u nabavku, ne bi bilo loše ubaciti malo zeleniša.
Dok se trudi da izgleda sveže jer decu nije videla ceo dan, žulj na nozi je podseća da je bila u štiklama i da su stopala otečena.
Setila se u trenutku da je veš u mašini još juče opran i da je zaboravila da kaže ukućanima da ga prostru. Hladan vetar na terasi i misli.
Iscrpljena je. Oseća se kao hobotnica. Suprug stiže sa posla, kasno je popodne. Mogli bi po čašu vina.
Iz sobe glas ― mama, ne razumem ovaj zadatak. Dođi!
Stomak joj je nadut, peristaltika loša, opada joj kosa. Ma kupiću neki šapon protiv opadanja kose. Sad ću naručiti onlajn.
Ne mogu više ovako da živim. Nemam hobi. Drugarice ne mogu više da lažem jer svaki vikend prebacujem za naredni.
Njena majka zove na telefon. Što te nema, tati opet nije bilo dobro. Dođi sutra da ga odvedeš do lekara.
Kolaps u stomaku, kolaps u glavi, kolaps u duši.
Telo šalje signale. Ona nema vremena da ih čuje. Ponekad ih samo ignoriše. Ponekad je steže u grudima, I ima kratak dah. Zacrni joj se pred očima kad naglo podigne glavu. Premalo se smeje. Brine se.
Da li je poneo užinu u školu?
Uveče jede previše. Tad malo popusti adrenalin. Oseti se na tren živom. Daj hranu!
Otvara frižider i oseća se poraženo jer zna da stomak i bokovi bivaju nekim čudom sve veći. Zbunjena je. Skrhana. Kako krenuti iz početka? Kako se nahraniti?
A čega je zapravo gladna?
Ovo je tipična slika jedne od mojih klijentkinja. Priče sliče jedna drugoj i kao žena se često pitam čega smo zapravo gladne.
Hrana koju unosimo u telo treba biti spremljena sa ljubavlju. Sa namerom da donese zdravlje.
Mnoge od tih žena unose hranu iz straha, da se ne ugoje, da im ne skoči pritisak, holesterol, trigliceridi.
Hranim se da bi mom telu bilo dobro. Da unesem lagane, šarene namirnice, od kojih pijace u svakom godišnjem dobu izgledaju čarobno.
Deluje jednostavno, ali kada dođe kući sa picom u kesi, ona zapravo ne hrani svoje telo. Hrani ono nešto što je muči, što je izjeda, zbog čega ne može noću da zaspi.
Treba joj nežnost. Pažnja. Saosećanje. Gladna je ljubavi, gladna je vremena za sebe.
Gladna hobija. Dugih šetnji.
Gladna je da bude viđena, prihvaćena baš takva kakva je. Bez očekivanja.
Samo je žena.
Gladna je da je prigrle, da kažu da će sve biti u redu.
Uvek svojim ženama kažem 50% telo i 50% duša.
Tek kada to razumeju, idemo da vraćamo njeno zdravlje u njene ruke.
I ide nam!
Svaka žena koja vrati zdravlje u svoje ruke je i moja pobeda. Moj skroman doprinos svetu i veličanstven način da živim svoju svrhu.
A život sa svrhom je jedini koji je vredan življenja.
