PIŠE: TEODORA DELIĆ
Sloboda. Moja ultimativna životna vrednost. Na samu pomisao na reč “sloboda”, osetim u telu lakoću, prostranstvo, širinu, oslobađanje. Zbog nje sam bila u stanju da donosim radikalne, neki bi rekli i lude i nepromišljene, životne odluke i poteze.
Mislila sam da je živim, ali to nije bilo tačno. Svi u razgovoru baratamo pojmovima koje opisuju životne vrednosti – sloboda, zdravlje, ljubav, porodica, autentičnost. Mislimo da znamo koje su nam važne i da po njima živimo. Ali da li je to zaista tako?
Moj procvat i velika transformacija dogodila se kada sam se pogledala u oči i suočila se sama sa sobom i lažima koje sam prvenstveno govorila sebi, a zatim i drugima.
Busala sam se tim da je sloboda moja ultimativna vrednost, zdravlje, uspeh, autentičnost.
Kažem da mi je zdravlje na listi prioriteta – pa hajde da vidimo na koji način ga živim. Pušila sam, pila alkohol češće nego što bi trebalo, hranila se po pekarama i fast fudovima, imala 20 kilograma viška, fizička aktivnost nije postojala ni kao ideja.
Sloboda i autentičnost su mi važni? U tom trenutku, bila sam u toksičnoj vezi, emotivno i verbalno nasilnoj, u kojoj se moj glas ne poštuje niti se čuje, umanjujem se, pravim se da sam neko ko nisam, izmišljam kojekakve laži da ne bi došlo do još jedne svađe, uklapam se u tuđe kalupe, radim posao koji ne volim i na kojem opet umanjujem sebe, spuštam glavu, sa vrlo ograničenim finansijama, igram na sitno, gušim svoje snove, ne dozvoljavam sebi da sanjam – jer u stvari niti sam autentična niti imam slobodu.
To je bolelo jače nego bilo koji šamar. Nije lako to sebi priznati. Ali je lekovito. I neophodno.
Lako je voleti slobodu jer ona donosi bezbroj mogućnosti. Samo što zaboravljamo da su sloboda i lična odgovornost najbolji prijatelji. Zahtevaju izlazak iz uloge žrtve i radikalno, stoprocentno preuzimanje odgovornosti za svoj život – u svoje ruke. Kada smo slobodni da donosimo odluke i izbore u životu, moramo biti svesni posledica tih izbora i odgovorni za njihove ishode. Nisu drugi krivi nego sam ja odgovorna za sve što u životu imam i živim – i dobro i loše.
I tu počinje moje pomirenje sa slobodom i hranom. Kako su ove teme povezane? Shvatićete do kraja ovog teksta.
Po struci sam terapeut za bolesti zavisnosti. Zavisnike volim da opišem kao zarobljenike svojih poriva, nagona, okovane nevidljivim okovima koji im porobljavaju um, dušu i telo.
Ceo svoj život borila sam se hranom, kilažom i identitetom “bucke”. I vrlo rano sam to prihvatila kao svoju istinu. Mislila sam – kad je Bog delio fizički izgled, meni je dao da budem debela i pametna. Dugo godina sam u to verovala i čak se nisam ni trudila da to promenim dok nisam shvatila sa vrlo malo godina, oko 26, da ako nastavim da živim život kojim sam živela – ili neću dugo poživeti ili ću biti otirač o koji će svako da briše noge. I tada su krenula moja gore opisana preispitivanja svog života, izbora, odluka, vrednosti.
Kako to često biva, kad se upustimo u životne promene, krećemo od fizičkog tela. Počela sam da vežbam, hranim se zdravo, menjam navike – i uspela sam da oslabim, dovedem telo i zdravlje u red. Ali postojala je i dalje jedna stvar. Bez obzira na to što sam oslabila 20 kilograma, zategnula se – i dalje nisam mogla da prestanem da jedem slatkiše. I dalje, kada bih se našla u društvu, ne bih učestvovala u razgovoru jer bih vodila bitke sa sobom kako da se kontrolišem i ne pojedem sve moguće kolače koji su na tepsiji ispred mene. I dalje sam se plašila određene hrane da se ne ugojim. I dalje sam se vodila suludim pravilima industrije dijeta. I dalje sam bila rob hrane. Tada sam shvatila – pa ti si jedan običan zavisnik od hrane! Rob. Nema tu nikakve slobode, draga moja. I onda je krenula prava promena. Sebi sam pristupila kao zavisniku od hrane i tek tada sam zapravo prvi put osetila šta znači biti slobodan od hrane.
Tada sam prvi put osetila kako je sedeti u društvu, biti okružen hranom i ne primetiti je. Kakav je osećaj pojesti “zabranjenu” hranu a da te ne pojede krivica. Kakav je osećaj pogledati se u ogledalo i pomisliti – vau, dobra si baš takva kakva jesi. Kakav je osećaj dobiti koji kilogram više i nemati maničnu potrebu da smršaš. Kakav je osećaj biti u kupaćem kostimu, sa svim strijama, celulitom i salcetom, bez potrebe da se skrivaš, bez sramote i krivice. Tada sam prvi put osetila slobodu i kako je lepo živeti.
Često u radu sa klijentima, a i sama sam to mislila, čujem rečenicu: “Volela bih da mogu da jedem sve kao i ona koja nema ovaj problem.” Ali to je iluzija, jer ona koja nema taj problem – ne jede sve i svašta kada god poželi. Sloboda od hrane nije “jedem šta hoću i kada hoću”. Prava sloboda od hrane je sposobnost da kažeš NE onoj hrani koja ti se ne jede ili ne prija tvom telu, koja ne potiče iz pozicije odricanja i žrtvovanja.
Sloboda od hrane nije samo fizička, već i mentalna, emocionalna i duhovna sloboda. To je stanje u kojem hrana prestaje biti centar našeg (unutrašnjeg) sveta, gde naš odnos prema hrani postaje prirodniji i balansiraniji, a mi je više ne koristimo kao alat za bekstvo od svojih emocija. Sloboda od hrane znači živeti život u kojem je hrana gorivo, zadovoljstvo, ali ne i sredstvo za popunjavanje unutrašnjih praznina.
Pre nego što dođemo do te slobode, neophodno je prvo osvestiti da samo njen zarobljenik. I nemojte misliti da su robovi hrane samo ljudi sa viškom kilograma i oni koji jedu previše. To mogu biti (i često i jesu) fit ljudi, koji opsesivnim vežbanjem i rigoroznim dijetama i pravilima održavaju takvu figure. A u stvari, iznutra, osećaju duboki strah i nesigurnost oko svojih izbora u ishrani.
Opsesivno razmišljanje o hrani je jedan od pokazatelja da nemamo mir sa hranom (šta da jedem, koliko, da li smem ili ne smem, da li je zdravo ili nezdravo, koliko ima kalorija, koje je doba dana, da li je kasno ili rano da jedem). Zatim emocionalno prejedanje – situacije kada jedemo da bismo se utešili, nagradili, jer smo zaslužili, jer smo nervozni, jer nam je dosadno, usamljeni smo, tužni. Generalno kada hranu koristimo da bismo potisnuli i ugušili unutrašnje nemire. Nakon toga je neminovan ciklus krivice i kajanja pa nove runde prejedanja. Ako često osećate krivicu nakon što jedete i postavljate stroge zabrane koje kasnije prekršite, to je znak da ste zarobljeni u toksičnom odnosu sa hranom. Ako osećate da nemate kontrolu nad hranom koju jedete, ne možete da stanete kad je dosta, jedete do tačke nelagode u stomaku, jedete nesvesno – to je još jedan znak da hrana ima nadmoć nad vašim životom.
Priča o slobodi od hrane nije samo priča o ishrani, kalorijama ili dijetama. To je putovanje kroz emocije, um i telo ka isceljenju i ponovnom uspostavljanju veze sa samim sobom. To putovanje je dugačko i zahteva dubok rad na sebi, vreme i strpljenje. Ne postiže se preko noći, kao što nije nastalo preko noći. Na ovom putovanju, često ćemo naići na prepreke, stara uverenja i obrasce ponašanja koje smo godinama gradili, ali svaki korak napred vodi nas ka svesnosti, ljubavi prema sebi, unutrašnjem miru i oslobađanju okova od emocionalne zavisnosti od hrane. Hrana prestaje da bude naš neprijatelj i postaje deo bogatog, ispunjenog života. Ja volim da kažem “prikriveni blagoslov”.
Najvažnije je zapamtiti da je sloboda od hrane dostižna za svakoga. Nije važno koliko ste puta pokušali i “pali”, koliko dijeta ste probali ili koliko duboko verujete da hrana kontroliše vaš život. Sloboda je uvek moguća, jer ona dolazi iznutra – iz prepoznavanja svoje istinske snage, vrednosti i ljubavi prema sebi koja nadilazi bilo kakav spoljašnji faktor.
