BIATLON – DVA SPORTA U JEDNOM

PIŠE: VLADIMIR MAKSA, PR BIATLON SAVEZA SRBIJE

Postoji jako mnogo ljudi na svetu, ne samo u sportu, koji su veoma dobri strelci i isto toliko njih koji su vešti i brzi na skijama. Kada te dve discipline, nordijsko trčanje i streljaštvo, spoji­mo, dobićemo veoma atraktivnu zimsku discipli­nu – biatlon.

Za manje upućene, biatlon je jedna od posećeni­jih disciplina na zimskim olimpijskim igrama, do poslednjeg mesta na stadionu i pored staze po­sećena su takmičenja u okviru svetskog kupa (u toku zimske sezone novembar-mart takmičenja se održavaju skoro svakog vikenda širom Evro­pe), veoma tražen je i na TV kanalima, samim tim zanimiljiv je sponzorima. Sve to daje nam sliku dobro organizovanog sporta koji je spojio sve – atraktivan je, uzbudljiv, televizičan, a iznad svega zahtevan, tako da su olimpijski i svetski prvaci u ovom sportu pravi heroji u svojim sredinama.

Vrhunski biatlonci su sjajne atlete. Pokušaću ukratko da objasnim kako izgleda jedna od trka. Disciplina se zove individualni start – takmičari polaze na svakih 30 sekundi, imaju zadatak da istrče istu distancu, za muškarce 20 km, za žene 15 km, sa puškom na leđima (teška je oko 3,5 kg). U toku jednog kruga imaju najčešće dva pro­lazna vremena i moraju da istrče pet krugova. Prolazna vremena su im orijentir, ne znaju gde se nalaze konkurenti i koliko su oni brzi, to je teži način takmičenja, predstavlja mentalnu borbu sportiste sa samim sobom, tera ga da da svoj maksimum, nema prostora za opuštanje ni jed­nog trenutka tokom trke. Nakon svakog kruga, osim poslednjeg kada se ulazi u cilj je gađanje. Dakle, nakon četiri istčana kilometra, uz maksi­malni napor, sa enormnom potrošnjom kiseoni­ka, samim tim su i otkucaji srca jako veliki, sledi gađanje. Biatlonac ima samo tridesetak sekundi da spusti puls sa preko 180 otkucaja u minutu, namesti se i gađa. Postoji pet meta, svaki pro­mašaj je kazna, distanca je 50 m, a meta 45 mm u ležećem stavu i malo veća kada biatlonac stoji i puca. I sve to treba uraditi u još 30 sekundi. Ako takmičar potroši, sve zajedno, na strelištu preko 80 sekundi i uz to još promaši više od jednom metu, ostaje bez dobrog rezultata.

Zamislite koliko jedan vrhunski takmičar mora da bude spreman da bi imao vrhunske rezulta­te. Mentalna snaga, fizička sprema, sigurna ruka moraju biti maksimalni i sve to, ponekad, ne mora da bude dovoljno za medalje. U pitanju je zimski individualni sport koji, zbog vremenskih uslova, ima samo četiri meseca dugu sezonu. Najbolji nemaju pravo na grešku, ne smeju se razboleti tokom pripremnog perioda i sezone, što je oko sedam meseci. Preostalih pet ne zna­če opuštanje i slobodno vreme, najveći deo tog vremena provode na glečerima gde postoje ulovi za rad. Najveći deo svoje karijere, na treninzima i na takmičenjima, biatlonci provode na stazi koje, uglavnom, vode kroz šume i na strelištu. Sve to dešava se daleko od očiju javnosti, malo ljudi upoznato je sa njihovim odricanjima i napornim radom koji tokom karijere ulože da bi bili u svet­skom vrhu. Oni nisu TV zvezde, odvojeni su od porodice desetak meseci godišnje, nisu plaćeni proporcionalno svom trudu i veštini, ali su ce­njeni članovi zajednice i pored sportske slave i ličnog zadovoljstva imaju i praktičnu primenu u modernom društvu u najrazvijenijim zemljama Evrope, pre svega.

Biatlonci su, uglavnom, profesionalni vojnici ili policajci. Država im na taj način olakšava funk­cionisanje. Koriste resurse vojske ili policije u treninzima, njihove puške, municiju, poligone, zdravstvenu negu, i dok su aktivni takmičari oni su profesionalci na budžetu države. Nakon zavr­šetka karijere, dug vraćaju aktivnim služenjem, postaju instruktori skijanja i pucanja ili treneri narednoj generaciji. U toj relaciji svi imaju korist, država promociju sporta i kasnije veoma korisne pripadnike svojih službi, a sportisti materijalnu sigurnost i podršku tokom karijere, lakši i bez­brižniji trening, mogu da budu posvećeni samo radu i takmičenjima. Sve to daje rezultate. Najbo­gatije i najrazvijenije zemlje Evrope imaju ujedno i najbolje takmičare.

Najbolja nacija po uspesima na velikim takmi­čenjima je Norveška. Očekivano je da su skan­dinavske zemlje u vrhu. Tamo je biatlon nastao – prvi zapisi o ovom sportu datiraju iz 18. veka, iz Norveške, a biatlon se na najvećoj smotri zim­skog sporta, zimskim olimpijskim igrama, po­javio još 1924. godine, doduše u nešto modifi­kovanom obliku od savremenog biatlona kojeg mi poznajemo. Pored Skandinavaca, Norvežana, Šveđana i Finaca, u biatlon mnogo ulažu i imaju uspeha Rusija, Francuska, Ukrajina, Italija, Ne­mačka, Češka, Belorusija.

Za biatlon nije potrebno imati planinske vrhove i duge i strme padine, dokaz za to je Belorusija koja je ravničarska zemlja, ali ima sjajan centar za biatlon nadomak Minska, u selu Raubič, 30 km od glavnog grada. Dakle, dovoljno je da po­stoji staza, dužine 5 km, što nije skupo napraviti i strelište koje iziskuje veća materijalna ulaganja. Kada to imate, onda je moguće da imate i olim­pijske šampione u toj disciplini, kao što ih imaju Belorusi, ali pre svega, zdraviju naciju. Skijaško trčanje je preporučeni način da se mnoge bolesti kardiovaskulanog sistema, kao i telesna nerazvi­jenost kod dece, otkone u ranoj dobi. Iz svega toga, masovnosti i dobrog rada, može se doći i do velikih sportskih rezultata.