PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: STEFAN SOKOLOVSKI
Učila je mađarski. Živela u Firenci i Frankfurtu. Putovala svetom. Volela različite kulture i poglede, mirise, ukuse. Umela je sa ljudima. Nekada je bila dovoljno tiha, a onda opet dovoljno glasna. Smejala se srcem i širokim osmehom. Volela dušom i dobrotom. Dolazila je iz maloga grada na severu Bačke. Tražila se kroz knjige, muziku, fotografiju. Nalazila se kroz sve. I u slučajnoj tuđoj reči pronalazila smisao. Imala je taj duh dobrog i pozitivnog prema svemu.
Tako bi trebao da izgleda uvod o ženi koja se lagano budila, transformisala i oblikovala kako je vreme propisivalo, volja činila, a duša osetila. Bila je dovoljno otvorena i intuitivna da nepoznato pretvori u poznato. Ulazila je u situacije koje su bile za film i verovala da je Beograd Holivud. Nije joj bilo jasno zašto ljudi sanjaju Ameriku kada san možeš da ostvariš pod svojim nebom. Verovala je da svi mogu da pišu i izvlačila najbolje od svakoga.
Pripadala je svim religijama, sve religije su pripadale njoj, a ona je znala sa kog je izvora potekla. I to je ono najjače. Kako biti stabilan, svoj, a voleti sve. Kada si siguran u svoje, lako je šetati paralelnim univerzumima i na trenutak biti deo njih. Potrebno je uvek vratiti se sebi.
Sebi si najbolji ako si najživlji, a najživlji si u nepoznatom. Tada si budan. Tako se ona trudila biti budna i ljudi su to prepoznavali kod nje. Voleli su tu njenu budnost, mada su oni i dalje dremali. Nisu shvatali da ta budnost zahteva spremnost i hrabrost iskoraka iz dobro poznatih zona. Njena tolerancija je išla u beskraj, davala je pravo svima, poštovala sve – blagošću osvajala, mirnoćom pridobijala. Na putu ka samospoznaji se pitala kakve li tajne čuva nebo nad nama.
Usvajala je nove jezike, ukuse, figuracije, imaginacije, boje, predele, snove. Nije se bojala biti pravedna, objektivna i zahvalna po cenu svega. Nešto je odvajalo od svih, nešto je privlačilo ka svima i sve ka njoj. A ona je birala po stilu i senzibilitetu. Nju su birali zbog stila i senzibiliteta. Bila je to čast.
Meni prošloj, meni sadašnjoj i ona koja je u nastajanju želim da kažem: „Beskrajno ti hvala na svemu zbog onoga što je tvoja autentičnost činila i krčila ti put u (ne)poznato. Nisi uvek bila spremna za promene, ali one su nalagale hitne i bitne transformacije. Zna život zašto, zna ono više „JA“ zbog čega. Svetlost nikada nije sama, nju prate, njoj se okreću i vole je. Tebi, koja si umela koliko si mogla i smela, posvećujem ove reči kako bi, ako ikada zaboraviš ko si, znala gde si i kako si.“
Budim se u hotelu aerodromskog kompleksa u Štutgartu. Nebom špartaju avioni. U blizini je sajam na kojem se tri dana održavalo okupljanje Ahmadij muslimanske zajednice.
Bilo je ovo njihovo 47. Jalsa Salana okupljanje. Proslavili su 100 godina zajednice u Nemačkoj. Na jednom mestu 46.000 ljudi sluša Njegovu Svetost Hazreti Mirze Masroor Ahmada. On je duhovni vođa Ahmadija muslimana širom sveta, zagovara put islama kroz poruke mira i saosećanja. Bila sam pozvana na ovo okupljanje od strane AMJ iz Srbije. Znatiželja me je vodila. Gotovo ništa nisam znala o njima, ali sam imala veliku želju da vidim kako sve izgleda i kako jedan duhovni vođa usmerava svoju zajednicu.
A onda morate da ste budni i svesni. Nema dremanja nego širom otvorene oči i duh ka nepoznatom. Gotovo sam bila počastvovana što sam imala priliku da ih upoznam na ovaj način. Ti paralelni univerzumi znaju zašto. Bilo je snažno iskustvo.
Zbog svega toga i onoga što dolazi, ta jedinstvenost u mnogim stvarima kreira moj put drugačije i oblikuje suptilnije. Moj put je duhovni, moja snaga je snaga Sunca, moja volja je volja vojnika, a duša je sveta.
Zato se i prepoznajem već 14 godina kao Anima Mundi.
