PIŠE/FOTOGRAFIJE: DRAGAN NIKOLIĆ
Kako se udaljavam od modernog hotela na obali, osećam kao da sve više tonem u netaknutu prirodu. Pusta peščana plaža pruža se daleko do malenog rta čiji obrisi postaju jasniji, kako mu se približavam. Nema ljudi. Rano je i tek poneko od gostiju se nalazi na istom putu. Jedna Korejka, influenserka poletno skače ispred stalka na kome ajfon traži milost. Iz šume se čuju ptice kako još uvek nerasanjene pevaju. Stariji par nemačkih turista džogira kroz plićak, dok im mirno jutarnje more zapljuskuje listove masirajući nabrekle vene. Koračam ka rtu u daljini, kroz mekani pesak izbegavajući kolonije kraba. Zamišljen i pomalo omamljen neizdrživim osećajem postapokalipse ubrzavam, kao da treba da uhvatim trenutak spasenja.
Odmah nakon hotelske plaže sa suncobranima, ležaljkama i praznim čašama od margarite, priroda počinje da se obnavlja. Svaki korak me vodi u netaknutost. Sve je prazno – levo more, pravo pesak, desno šuma. Nema ljudskih stopa, nema ničega, do prirode same i do njenih glasova. Kao dva sveta. Hotel i ovo mesto ovde. I ovo vreme sad. Kao da stoji. Ne otkucava sat. Samo srce koje sve jače lupa. Koraci postaju komplikovani. Po pesku su razasuti korali oblika nepravilnih štapića i grančica. Podseća me na kosti, na rasklopljene skelete. Nije da sam ih imao gde videti, sem na slikama, ali ovde deluju baš tako.
Na kraju, u samom zalivu, nailazim na zgradu. Zapravo na stubove trospratnice, bez zidova i prozora, bez vrata. Samo vetar koji s mora donosi tako retku svežinu u ovom tropskom raju. Na zgradi piše Tsunami Memorial. Na izbledeloj tabli. Pre tačno dvadeset godina, cunami je u potpunosti izbrisao život na ovom mestu. I na mnogim drugim – u Tajlandu, Sri Lanki i Indoneziji. Bio je to talas koji je pomerio planetu. Ovde, baš ovde, tu gde mi pesak žulja prste na nogama, baš na tom mestu, udario je prvi talas. I odneo sve sa sobom. Prvo duboko u kopno, a potom i nazad u more. Odneo je i zidove sa ove trospratne skeletne konstrukcije. Sve je nestalo. Nekada poznati rizort, poput onog iz koga sam krenuo u šetnju, danas je tek kostur da podseća na biblijski potop.
Šuma iza plaže od tada sve više liči na prašumu, na vitalnog i žilavog starca, koji je u nekom trenutku prestao da se brije i zarastao je u lijane i divlju travu. Vidim klupu, tačno naspram kostura od zgrade. Zabijena u pesak, predstavlja jedino svedočanstvo ljudskog delovanja u poslednjih dvadeset godina. Gleda ka moru, istom onom koje je jednom kad se naljutilo, uklonilo sve što mu se našlo na putu – limene tobogane, sa decom koja su zaglavljena u njima, stolove u bašti restorana, sa mamama koje su do tog trena bezbrižno ispijale kafu, leje najlepšeg tropskog cveća zajedno sa baštovanima iz Mjanmara, koji su tu pobegli da se sklone od zla u svojoj zemlji. Sve je nestalo u trenu.
Klupa sedi sada i gleda u daljinu, osluškuje more da čuje ima li u njemu još života ili se opet neka smrt sprema da promeša kosti već razbacane po plaži. Sedam na nju i gledam i ja. Zamišljen, slušam tišinu koja je muzika tuge. Veverice jure unaokolo. Bele ptice sa dugim kljunovima kljucaju male rakove u pesku, a cveće se njiše na jutarnjem dahu otvorenog mora.
Sve je tako mirno – sve je nestalo, a opet, sve je ponovo tu. Baš kao i u mojoj duši, nedavno očišćenoj ličnim cunamijem. Odneo je sav moj svet – sva moja zabačena ostrva izbrisana su sa mape. Nestalo je i što se vidi i što se ne vidi. Nema više ljubavi, ni osmeha. Nema radosti, ni graje. Nema više ničega i nikoga – nema više ni mene.
Ne postojim, a ipak sedim ovde na klupi. Čujem zvuke, čujem svoje srce kako kuca, svoj dah kako se uporno vraća, kao da duva u šolju toplog mleka. Koža mi se naježila. Živ sam – posle svega – evo me tu na ovoj klupi gde smireno gledam ka dalekom i nepoznatom horizontu.
Nemam više snove, ne očekujem ništa, samo posmatram kako se talasi smenjuju jedan za drugim. Neki su mali i kao da miluju oblutke u plićaku, koji mu uzvraćaju zvonkom pesmom. Drugi znaju da narastu i da iznenade strogim treskom u dodiru sa kopnom. Ne znaš koji će i da li će biti opet onakav, kao onaj pre dvadeset godina.
Sedim. Slušam. Žmurim. Ne razmišljam. Cunami je promešao karte za jedan novi, drugačiji život.
