PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
BRANKO ČELEKETIĆ, ROĐEN U BEOGRADU, GDE JE KROZ ŠKOLOVANJE DOŠAO DO ZVANJA MASTER MAŠINSKOG INŽENJERSTVA. DOPUNSKE MASTER STUDIJE U OBLASTI PROJECT MANAGEMENTA ZAVRŠIO JE NA UNIVERZITETU GEORGE WASHINGTON (WASHINGTON DC, USA). POSLOVNU KARIJERU JE ZAPOČEO U ENERGOPROJEKTU, GDE I SADA RADI. DVADESET PET GODINA PROVODI U ŠRI LANKI (MALDIVI) I ZAMBIJI. PRE NJEGOVOG POVRATKA U NAŠU ZEMLJU, MINISTAR INOSTRANIH POSLOVA ZAMBIJE GA KONTAKTIRA SA IDEJOM DA PREUZME ULOGU POČASNOG KONZULA U SRBIJI, ŠTO JE SA ZADOVOLJSTVOM PRIHVATIO. AKTIVNO JE POČEO DA SE BAVIM KOLEKCIONARSTVOM REGIONALNIH, TRADICIONALNIH I UMETNIČKIH PREDMETA TOKOM BORAVKA U AZIJI, A POGOTOVO TOKOM ŽIVOTA I RADA U AFRICI.
KAKO SE ZAVOLI AFRIKA?
Moje iskustvo je da ne postoji ’univerzalni’ odgovor ili koncept po tom pitanju i da je svaki slučaj poseban na svoj način. Budući da sam u Afriku došao posle sedam godina života i rada u jugoistočnoj Aziji, promena okruženja je bila dramatična – klimatski, kao i u smislu socijalnog, kulturološkog, tradicionalnog shvatanja života.
Veoma izražena kontinentalna klima, sa izrazitim kontrastom sušnog/zimskog perioda (april – oktobar) i kišnog/letnjeg perioda (novembar – mart), pri čemu su najtopliji meseci u godini septembar i oktobar (kraj sušnog perioda), značajno je drugačija od azijske (monsunske) klime sa visokom stopom vlažnosti tokom cele godine. Lusaka (glavni grad Zambije) se nalazi na 1300 metara nadmorske visine, na Centralnoafričkoj visoravni koja se spušta do nivoa od 400 metara u nižem delu toka reke Zambezi, koja je najveća domaća reka. Zambija je jedna od zemalja regiona Velikih jezera (Great Lakes Region) i deli jezera Tanganjika i Mweru sa susedima, a takođe ima i jezero Bangweulu u centralnom delu. Priroda apsolutno očarava tokom cele godine, počevši od sezone cvetanja drveta akacije (jacaranda tree) i drveta koje se zove ’flame tree’ (vatreno drvo – po boji cvetova koji su jarko crvene boje), što se dešava u septembru i oktobru, pa do potpunog magičnog ozelenjavanja doskora prašnjave savane (decembar – februar).
Veliki broj etničkih grupacija (72 plemena) i lokalnih jezika (27), kreira izuzetno dinamičnu i diversifikovanu sredinu, jer svaka od njih ima svoju istoriju, običaje, kostime i slično. Hrišćanstvo je najšire rasprostranjena religija, uključena čak i u ustav, mada treba napomenuti da je broj hrišćanskih organizacija (crkava) veliki i postoji više od 300 registrovanih crkava.
Tradicionalno, narod koji živi na ovim prostorima je izuzetno porodično orijentisan, prijateljski i krajnje otvoren, što olakšava uspostavljanje inicijalnog kontakta. Prijateljstva sa njima su topla, požrtvovana i traju dugo.
Teško je izabrati najfascinantnije trenutke – duga iznad Viktorijinih vodopada koji uvek oduzimaju dah, zalazak sunca na obali moćne reke Zambezi dok životinje polako dolaze na pojilo, predivno afričko noćno nebo preliveno milionima zvezda uz udaljene zvuke životinja koje noću izlaze u lov, plameno jake boje drveća u cvetu koje oivičava male gradske ulice.
Sve to, ali i mnoštvo drugih stvari, utiče da se ovaj deo Afrike zavoli brzo i trajno.
KOJA SU POZITIVNA, A KOJA NEGATIVNA ISKUSTVA ŽIVOTA U AFRICI, ODNOSNO PREDNOSTI I MANE?
Kao i svugde na svetu, Afrika sa sobom donosi izazove, ali i brojna zadovoljstva. Prvo što svakom, pa čak i potencijalnom posetiocu ovog regiona pada na pamet su razni izazovi, strahovi i mogući problemi koji proističu iz izloženosti okruženju i nepoznatim ili malo poznatim bolestima. Pre svega, strah od malarije (koju prenose svugde prisutni komarci), ali i drugih sličnih bolesti – spavajuća bolest (prenosi je cece-muva), bilharzija (kontaktom sa stajaćom/ jezerskom vodom putem kože) itd. Sve ove bolesti se mogu uspešno sprečiti usvajanjem određenih navika u ponašanju (mreže protiv komaraca, korišćenje krema za zaštitu od komaraca i slično), a u slučaju da se ipak dogodi kontakt sa nekom od njih, mogu se izlečiti relativno jednostavno pravovremenom reakcijom i tretmanom u bolnici. Ipak, treba imati u vidu da zdravstveni sistem nije toliko efikasan kao što smo mi to navikli, pa treba biti oprezan i poštovati savete (kako sprečiti, a ne lečiti).
Jedan od izazova takođe leži u činjenici da je čovek (pa čak i u urbanoj/gradskoj sredini) u stalnom kontaktu sa prirodom mnogo više nego što je to slučaj u ostatku sveta. Činjenica je da postoji mnogo insekata koje treba izbegavati, životinja koje treba poštovati (zmije i slično) i biljaka koje treba dobro upoznati pre nego što čovek ima bliski kontakt sa njima. Više puta sam bio u prilici da naiđem (ne svojom krivicom) na vrlo opasne vrste zmija (čak i čuvena crna mamba), ali u slučaju da čovek razmišlja hladne glave, poštuje savete iskusnijih i ne reaguje ishitreno, sve će biti u redu.
Što se tiče prednosti života u ovom delu sveta, one su svakako mnogobrojne. Sezona korišćenja bazena je duga desetak meseci i omogućava čoveku (koji to voli) maksimalno opuštanje. Takođe, za ljubitelje golfa, ovo je jedna od najboljih i verovatno najdostupnijih (finansijski) destinacija, sa prelepim terenima i uslovima. Ljubitelji konjičkih sportova mogu da uživaju u tome, što uključuje polo i polocrosse. Klima je gotovo savršena, uz neizbežno uživanje pored vatre i kamina u periodu juli – avgust.
JEDAN STE OD NAŠIH NAJVEĆIH KOLEKCIONARA AFRIČKE UMETNOSTI. ŠTA SVE IMATE U SVOJOJ KOLEKCIJI?
Afrička umetnost u Srbiji nije mnogo popularna, poznata ili cenjena, sa izuzetkom Muzeja afričke umetnosti u Beogradu, čija kolekcija predstavlja pravi osnov za razvoj i unapređenje, pre svega shvatanja, a zatim i njenog vrednovanja.
Teško je reći koliko kolekcionara afričke umetnosti ima u našoj zemlji i kolike su im zbirke, ali u svetu je ta vrsta kolekcionarstva mnogo raširenija i dostupnija, pre svega u ’online’ medijima, ali i putem različitih tematskih izložbi. S obzirom na to da se moja kolekcija sastoji od približno 700 različitih komada, verovatno je po svom broju, a i po značaju određenih komada, istaknuta u našim okvirima.
Najveći deo primeraka se odnosi na geografski, pa i etnički region u kome sam živeo i radio, tj. trougao Kongo, Zambija, Angola. Takođe sam želeo da uključim i primerke iz istočne Afrike (Kenija, Tanzanija, Mozambik), kao i zapadne Afrike (Demokratska Republika Kongo, Gabon, Kamerun, Mali). Imajući u vidu ogromnu raznolikost plemenskih i etničkih grupa u pomenutim regionima (na primer, samo u Kongu je taj broj oko 1000), nije moguće dati široki i potpuni prikaz tako bogate tradicije u malom broju primeraka, jer bi za to bilo potrebno imati hiljade različitih eksponata. Ja sam uglavnom izabrao primerke koji su svojim provokativnim izgledom i proverenim poreklom (potičući direktno iz ruralnih sredina gde su stvarno korišćeni ili su ostali kao deo nasleđa u okviru porodice) prava ilustracija života i tradicije određene plemenske grupacije.
Važno je napomenuti da do ovakvih primeraka nije moguće doći kupovinom na nekom prodajnom mestu ili u galeriji, jer ih jednostavno nema. Afrička umetnost je postala više otvorena i ’mainstream’ u drugoj polovini 20. veka, te je tako veliki broj primeraka završio u rukama privatnih kolekcionara i muzeja, a originalni primerci su ostali veoma retki i nedostupni. Formirana je mala lokalna industrija proizvodnje replika tradicionalnih komada, koja je podržavala interes na tržištu i omogućavala znatiželjnim kupcima da dođu do neke uspomene iz Afrike (koja je uz to i veoma dekorativna). Do najvrednijih i najređih primeraka sam dolazio uglavnom preko lokalnih prijatelja, koji su uspevali da do takvih primeraka dođu jedino barterom (razmenom) direktno u zabačenim selima, često za njih menjajući odevne predmete (džins, trikotaža, prekrivači) ili druge predmete (ručna mašina za šivenje, tranzistorski radio itd.).
KAKO BISTE OPISALI AFRIČKU UMETNOST?
Dolaskom u Afriku, vrlo brzo mi je postalo jasno da znam vrlo malo (gotovo ništa) o istoriji, kulturi i običajima lokalne radne snage, a samim tim sam suočen sa ozbiljnim ograničenjima u smislu najboljeg mogućeg upravljanja ljudskim resursima u svrhu realizacije projekata koje sam morao da izvedem. Jednostavno, morao sam da pronađem najbolji mogući način za komunikaciju i razumevanje, da saznam šta ih motiviše, privlači ili odbija, šta ih plaši, a šta inspiriše. Smatrao sam da je logično da krenem u smeru traženja informacija i pozadine u okviru njihove tradicionalne umetnosti, koja mi je (kao i ostatku sveta) već odranije bila poznata kao dinamična, vizuelno provokativna, raznolika i privlačna. Nažalost, problem se sastojao u tome što nigde (u lokalnim radnjama) nisam mogao da nađem knjige ili bilo koji drugi materijal koji bi mi pojasnio šta se tu u stvari dešava. Počeo sam da pretražujem sve što postoji na internetu i s obzirom na to da je količina materijala i/ili knjiga koja se odnosi na afričku umetnost bila (i još uvek jeste) jako mala, kupovao sam sve na šta bih naišao, pa čak i knjige koje su davno izašle iz prodaje, kao i edicije svetskih muzeja koji imaju afričku umetnost u svojim kolekcijama (London, Berlin, Tervuren).
Afrička umetnost, za razliku od umetnosti zapadne (pa i istočne) civilizacije koja u suštini pretače impresiju trenutka ili osećaj umetnika u neki materijal i čuva ga od zaborava, potpuno je drugačijeg karaktera. Svaki od predmeta koje vidimo ima svoju specifičnu namenu i koristi se u različite svrhe. Na primer, najsličnije našem viđenju umetnosti su dosta česte ’ancestral statues’ (figure predaka), koje bi istaknuti članovi društva naručivali tokom života od lokalnog zanatlije (drvodelje-skulptora) da bi sačuvali sećanje na sebe. Takve statue ostaju u vlasništvu potomaka i redovno se (tokom svake seoske ceremonije) iznose iz kuće na trem da bi i preci učestvovali u takvim proslavama, a isto tako da bi svako mogao da vidi koliko je brojna (i cenjena) ta porodica. Mene je taj običaj podsećao na tradicionalne požutele fotografije (portrete) naših predaka na zidovima kuća u našim krajevima i uopšte u ovom delu sveta.
Mnogo toga još uvek nije razjašnjeno vezano za istoriju i tradiciju Afrike, pre svega zbog toga što su oni bazirani na usmenom, a ne zapisanom predanju. Ceo procesa prenošenja istorijskih činjenica sa oca na sina (uglavnom u okviru porodice plemenskih vođa – poglavica) je poremećen tokom perioda robovlasništva i kolonizacije, a takođe i u vreme velikih epidemija tokom 18. i 19. veka, što je otežalo sticanje prave i kompletne slike o tim starim i vrednim civilizacijama.
POČASNI STE KONZUL ZAMBIJE U SRBIJI. U ČEMU SE OGLEDA VAŠ POSAO?
Rad mreže počasnih konzulata širom sveta je kao međunarodni sporazum, pod okriljem Ujedinjenih nacija, definisan i usaglašen potpisivanjem međunarodne Bečke konvencije daleke 1963. godine. Njime su definisani međudržavni konzularni okviri i delatnosti koji prepoznaju okvirno 13 funkcija, što uključuje razne vidove zaštite interesa zemlje domaćina (Srbije) i zemlje gosta (Zambije), pružanje hitne pomoći svake vrste građanima Zambije, unapređenje razvoja bilatelarne ekonomske, komercijalne, kulturne, obrazovne i naučne saradnje.
ŠTA VAM JE NAJLEPŠE U TOM POSLU?
Mogućnost upoznavanja novih ljudi, interakcija sa njima i želja da se odnosi između Zambije i Srbije podignu na novi, viši nivo, pogotovo imajući u vidu da je ambasada Zambije u Beogradu zatvorena još 1992. godine i da od tada ambasada iz Pariza pokriva teritoriju Srbije.
Veoma ohrabrujući je osećaj da su započeti razgovori o uključenju određenog broja zambijskih studenata na studijski program Republike Srbije kojim su obezbeđena mesta za studente iz Afrike na domaćim univerzitetima.
Treba imati u vidu da je međudržavna saradnja između Zambije i Srbije bila na izuzetno visokom nivou tokom ’60-ih i ’70-ih godina, pre svega u ekonomskoj sferi, gde je veliki broj preduzeća iz bivše SFRJ radio u Zambiji, veliki broj zambijskih studenata se školovao u SFRJ i slično. U tom periodu, u Zambiji je živelo i radilo skoro 6000 naših državljana, pa su čak postojale i škola za decu na našem jeziku i direktna avio-linija Lusaka–Beograd. Ogroman je broj projekata koje su naše firme uspešno završile, a i dan-danas pominjanje imena Jugoslavije je prepoznato sa najlepšom mogućom konotacijom i sentimentima.
DA LI IMATE NAMERU DA NAPRAVITE IZLOŽBU PREDMETA IZ VAŠE KOLEKCIJE?
Planovi za organizovanje izložbe dela kolekcije su bili (i još uvek su) razmatrani sa različitim institucijama i interes za to postoji. Nažalost, ograničavajući faktor u tome je vreme koje bi mi bilo potrebno za pripremu takve izložbe. Naime, za svaki od izloženih eksponata je potrebno pripremiti i dati puno, pravo i potpuno objašnjenje namene tog predmeta, konteksta iz kojeg dolazi (plemenske grupe, njihove geografske lokacije, uobičajene tradicije), opisati materijale i tehnike koje su u njegovoj izradi primenjivane i slično. Ukratko, do takve izložbe (ili više tematskih izložbi) će svakako doći, ali je teško reći kada.
Takođe, namera mi je da sadržaj kolekcije podelim sa ostatkom sveta putem organizovanja virtuelne ture ili barem preko Facebook stranice, tako da bi što više ljudi moglo da sazna i/ili uživa u tim predmetima.
TEMA OKTOBARSKOG BROJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „ŽIVIM SVOJ BESTSELLER“. KAKO GA VI ŽIVITE? I IMATE LI PREPORUKE KAKO GA ŽIVETI?
Živeti i uživati u svom životu je nemoguće ukoliko taj osećaj nije podeljen sa bliskom, dragom, voljenom osobom, a u mom slučaju je to sa suprugom Brankom, koja mi je u svakom trenutku bila podrška i oslonac u avanturama i putovanjima, kao i u dnevnim, nekad iznurujućim aktivnostima. Kada pored sebe imate nekog ko je dovoljno hrabar da skoči ’bunjee jump’ sa Viktorijinih vodopada (više od 100 metara visine), splavari brzacima reke Zambezi i slično, a pritom bude požrtvovan da vas podrži u trenucima slabosti i u svakoj krizi, nijedna životna prepreka nije dovoljan izazov za odustajanje.
Tokom dosadašnjeg života, bio sam u prilici da proputujem 53 zemlje, vidim, doživim i podelim sa tim ljudima širom sveta deo njihove svakidašnjice. Mnogo lepih priča se sakupilo, a planove za nova putovanja i pustolovine još uvek pravimo. Ostaje mi da se nadam da ću u budućnosti imati vremena da neke od tih priča stavim na papir i podelim sa ljudima sličnih interesovanja i načina razmišljanja.
