ПИШЕ: МИЛАН ГАЈИЋ, LL.M., MAIS
Живот чине одлуке и прилагођавање. Одлуке често не буду „да“ и „не“, али се сведу на то. Прилагођавање је исконска реакција човека на новонастале околности. Да ли познајем себе после толико сусрета са собом? Нисам сигуран. Знам да знам себе у ситуацијама које су ми познате, али не познајем себе (очекивано) у ситуацијама које су нове. Али ето прилагођавања и/или природне реакције.
Моје прво велико ДА је заправо било НЕ. Након што сам потрагу за собом започео иселивши се са породицом из Приштине након бомбардовања, наставио сам је играјући фудбал у Србији, Чешкој и Словачкој. У Братислави сам добио понуду да постанем професионални модел у Индији, где би требало да проведем минимум три месеца. Тај ангажман нити сам желео нити сам мислио да је неопходан, па сам га одбио. Међутим, неколико дана након тога сам се повредио (што је за професионалног спортисту најгори кошмар) и схватио да је избор да се вратим у место где су моји родитељи живели и поново живим у познатом или да, ипак, одем у Њу Делхи и откријем нешто ново. У овом случају, „ново“ сам био ја, загледан у себе и своје немире.
Познато сам презирао јер у њему нисам видео напредак, а ништа ме није више нервирало од навикнутости на бесмисленост, што ме је чекало. Иако одлазак у Индију нисам желео, добио сам га и то ми је променило живот у потпуности. Кренуо сам далеко да се склоним од себе, а далеко од себе сам поново пронашао себе — слабог, уплашеног и огољеног. Тај сусрет ме је довео до спознаје ко сам, шта желим и куда идем. Тај пут је водио далеко од моде, фудбала и бесмисла који окружује обе професије. Био сам гладан знања и образовања и једва сам чекао да започнем свој пут након завршетка ангажмана у Индији. Моје прво НЕ је постало ДА, а то ДА ме је одвело до себе и смисла. Ако се смисао мери данима проведеним у самоспознаји, вредело је.
Не знајући да радим за будућност и због будућности, након уписа основних студија на Правном факултету Универзитета у Београду, прочитао сам у једној књизи судбоносну поруку: „За успех је потребно бити спреман да жртвујеш оно што си данас за оно што ћеш постати.“ Не постоји дан када ми ова порука није одзвањала у глави, као казаљка после поноћи, иронично, у глуво доба.
Та будућност је дошла раније него што сам сматрао, иако је тадашња садашњост била испуњена радом, сузама, патњом и растом. Живео сам у студентским домовима са људима много млађим од себе, са осам хиљада динара месечно, без роптања, спреман да положим и живот зарад будућности. Неколико дана, парк је био уточиште, јер смештај нисам имао. Стално сам понављао „Бити спреман да жртвујеш оно што си данас за оно што ћеш постати“. И тако је и било, без обзира на препреке и тешкоће, немаштину и глад, презир и подсмех, жртвована садашњост је донела невероватну будућност. Будућност у којој стојим загледан у прошлост и све што сам прошао, знајући да је садашњост резултат наде, вере и невероватног одрицања.
Завршио сам основне студије за три и по године, мастер студије за годину дана, а након тога још један мастер на најстаријој институцији за школовање дипломата на свету — Дипломатској академији у Бечу, где сам служио и као представник целе генерације коју су сачињавали људи из 54 земље. Поред тога, објавио три збирке песама којима сам указао на значај љубави и слабости, јер једно без другог не иде.
Слабости су ме довеле до спознаје, а храброст до успеха. Да и не су увек судбоносни, некад показујући да избори не постоје, а некад нас убеђујући да је све у нашим рукама. Не мислим да је све у нашим рукама, али верујем да будућност зависи од свега што јесмо.
