PIŠE: DUNJA CIGIĆ GAVRILOVIĆ, PROFESOR, DOKTOR PSIHOLOŠKIH NAUKA, OSNIVAČ SIMBOLOTERAPIJE® I AUTOR
FOTOGRAFIJE: JELENA KOLARIĆ RADOJIČIN
„Verujem u buduće razrešenje ova dva stanja, naizgled tako protivrečna – sna i jave – u neku vrstu apsolutne stvarnosti, nadstvarnosti, ako smem tako da se izrazim.”
Andre Breton, čija paradigma transcedentira granice sna i jave, ukazuje nam na dimenziju percepcije u kojoj se prepliću realnosti, u budućnosti se nadamo da će njihovo spajanje biti shvaćeno i prihvaćeno. Možete da osetite eterične mostove koji spajaju vidljivo i skriveno, svesno i nesvesno, racionalno i imaginarno.
Perspektiva je prizma kroz koju posmatramo svet. Ugao iz kojeg doživljavamo sebe, druge, odnose, događaje. Način na koji, često i nesvesno, tumačimo svet koji nas okružuje.
Umetnička perspektiva uči nas da forma zavisi od ugla gledanja. Leonardo koristi linearnu perspektivu da bi organizovao red, red kao istinu, kao racionalni zakon sveta. Pikaso tu istu perspektivu razbija i prikazuje više uglova istovremeno, podsećajući nas da je istina višeslojna, fragmentisana, promenljiva. On otvara prostor za nove svetove unutar istog sveta, stvara mentalne kolaže koji nas podsećaju da je stvarnost sastavljena od delova, nekad i neuklopivih. Dali ide još dalje, nudi nam perspektivu proširenu na svet snova i nesvesnog, uvodi nas u dimenziju nadrealnog. Leonardo nas uznosi, Pikaso nam pomera granice, a Dali opčinjava.
Pikaso je govorio da mu je trebalo četiri godine da nauči da slika kao Rafael, ali ceo život da nauči (ili da se seti) da slika kao dete.
U umetnosti, svaka perspektiva ima svoju perspektivu. Poput multiverzuma u kojem različite verzije istine mogu postojati istovremeno. Pored umetničke, postoje i filozofske, psihološke, duhovne perspektive. Sećam se jedne rasprave o komunikaciji u kojoj smo govorili o “univerzumima” koje svako nosi u sebi, lična sočiva kroz koja filtriramo stvarnost, tokom koje smo se zapitali da li se uopšte razumemo ili živimo u iluziji da smo se razumeli.
Fizika nam je već otkrila da se ono što posmatramo menja u odnosu na to ko i kako posmatra. Promenite položaj u odnosu na cifru 6 — ona postaje 9. A sad zamislite šta se dešava kada uključimo emocije, ličnu istoriju, uverenja, strahove…
Još u 4. veku pre nove ere, Čuang Ce nam je postavio ontološku zagonetku iz koje zaključujemo da suština nije u tome šta on jeste, već iz koje perspektive posmatra.
„Jednom sam sanjao da sam leptir. Lepršao sam bezbrižno, sledeći vetar, potpuno zadovoljan sobom, nesvestan da sam čovek.
Tada sam se probudio i shvatio da sam opet ja, Čuang Ce.
Ali više nisam bio siguran: da li sam čovek koji je sanjao da je leptir ili leptir koji sada sanja da je čovek?”
San i java nisu suprotnosti, oni su samo različite perspektive iste stvarnosti.
Tokom petnaest godina terapeutkse prakse, primetila sam da mnogi žele da “postanu bolji”, da se “poprave”, da “napreduju”. Takva težnja ima svoj smisao, može imati evolutivni karakter, ali i svoju senku. Jer dok jurimo postignuće, udaljavamo se od zahvalnosti, kao i od životne energije koja hoće slobodno da protiče kroz nas i ka nama.
U sufizmu postoji učenje o tajnom mestu koje svako nosi u sebi. To mesto mogu pronaći samo oni čistog srca. Kada ga pronađu, oni se sete. Isto govore i šamani, i sibirski i južnoamerički: mi ne učimo, mi se sećamo.
U Simboloterapiji®, metodi koju sam razvila, tokom procesa vodim ljude ka tom mestu. Kada se vrate, nisu više isti. Promenili su način na koji vide sebe, druge, svet. Videli su iz jednog potpuno drugačijeg ugla, iz perspektive duše. To je mesto sa kojeg se sve vidi dublje i celovitije. Kada sagledate sebe iz te perspektive, oslobađaju se stari obrasci, strahovi i ograničenja. Postajete svesni da nismo samo telo i um, da smo deo nečeg mnogo većeg. Ta promena pogleda menja ne samo doživljaj sebe, već i ceo naš život.
Zamislite astronauta koji napušta Zemlju i posmatra našu planetu iz svemira. Sa te ogromne udaljenosti, sve ono što je do tada izgledalo važno i nepromenjivo, dobija potpuno novu dimenziju i značaj. Ta slika, ta perspektiva, menja njegov doživljaj sveta i njega samog, otvara ga za razumevanje veće povezanosti i smisla.
Zemlja je živi organizam sa svojim sopstvenim potrebama i energijama. Kristali koje vadimo iz zemlje mogu se posmatrati kao njeni „proteini”, osnovni građevinski blokovi koji je drže zdravom i stabilnom. Dok ih uzimamo da bismo ih koristili za svoje potrebe, zaboravljamo da su joj baš oni potrebni da bi održala svoj balans i energiju.
Ova svest o međuzavisnosti i uzajamnom davanju nam menja perspektivu od „mi smo na vrhu“ ka „mi smo deo“ kompleksnog i suptilnog sistema života. Kad pogledamo iz te šire perspektive, počinjemo da se odnosimo prema svetu sa više poštovanja, sa osećajem zahvalnosti i odgovornosti.
Do promena perspektive može doći kroz misaoni proces. Međutim, dublja promena se dešava kroz buđenje srca. Kad sebe posmatramo iz duhovne dimenzije, spoznamo ili (o)setimo da smo deo priče koja je mnogo veća od nas samih, a istovremeno smo i njeni autori.
Tokom procesa, Čovek se seti da nije centar sveta. I druga živa bića su važna. Smrt nije kraj, samo malo veća promena. Zašto bismo je se plašili?
Ne treba da tražimo ljubav — mi jesmo ljubav. Ako nešto treba da radimo, to je da se toga setimo. I da uklonimo sve ono što nas sprečava da ta ljubav nastani naš život.
Ne treba da dobijemo dozvolu da budemo pisci, umetnici, reditelji, stvaraoci — mi to već jesmo.
Uvek se setim svog profesora iz analize snova, Ivana Nastovića, koji bi nas često podsećao:
„Vi ste i režiser, i scenarista, i glavni glumac svog sna.“
Ja često pozivam ljude da se sete da isto važi i za javu.
Ako vam se ne dopada žanr filma u kojem igrate, promenite ga. Snimite drugi.
Birajte pejzaže, pojačajte svetlo, igrajte se perspektivama.
Ne režirajte film koji ne biste želeli da gledate. A još manje da u njemu igrate glavnu ulogu.
Imate toliko filmova u sebi. Dodelite uloge i uživajte u svakom kadru.
U Simboloterapiji®, Sunce je simbol centra života. Ono svetli čak i kada ga ne vidimo i ne osećamo. To je onaj deo nas koji je uvek bio tu. I koji će i dalje svetleti i obasjavati i kad mi ne budemo tu.
Kako postati slobodan?
Setiti se da to već jesi.
Poverovati je važnije nego razumeti.
Možda vam baš ta rečenica promeni perspektivu. Meni jeste. Zato sam njom počela knjigu Granica snova, zato je delim s vama uz želju da osvestite da promena perspektive zaista menja sve(s)(t).
