PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MILORAD MIŠKO MIŠKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: ONDŘEJ PÝCHA, MIA MIRRELLI
Milorad Miško Mišković, rođen 1. septembra 1970. u Beogradu. Nakon studija na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1993. godine, otišao je na studije u Prag, gde je završio Anglo-American University.
Karijeru u nekretninama počeo je 1995. kao viši savetnik u kompaniji Müller International, a potom i kao direktor kompanije Jones Lang LaSalle, svetskog lidera u komercijalnim nekretninama. U to vreme je radio na nekim od najvećih projekata u segmentu komercijalnih nekretnina u Pragu. U kompaniju Karlin Group, čiji je glavni finansijer bio Marc Rich, svetski poznati investitor, između ostalog i osnivač kompanije Glencore, stigao je 2000. godine kao komercijalni direktor, a kasnije je unapređen u direktora i partnera u kompaniji. Osnovao je 2012. investicionu i developersku kompaniju Karlin Port Real Estate. Godinu dana kasnije zajedno sa bivšim češkim premijerom i još par partnera osniva ECP Core+ Fund.
Pre tri godine, Miško i njegov partner Miki Goldstein formiraju Opportunity Real Estate Fund. Kroz ovaj fond, između ostalog, planira investiciju od preko 32 miliona evra u revitalizaciju postojeće zgrade železničke stanice u centru Praga, u „art nouveau“ stilu, pretvarajući je u jedinstveni stambeni kompleks sa 142 mikroapartmana.
U okviru svoje karijere u sektoru nekretnina, Miško je učestvovao u preko 50 uspešno realizovanih stambenih i komercijalnih projekata u Pragu u raznim ulogama. Kao vizionar i developer, zajedno sa svojim partnerima, realizovao je revitalizaciju Karlína, industrijske četvrti u samom centru grada, uz reku Vltavu, čime je ostavio prepoznatljiv pečat u urbanom pejzažu. Zajedno sa svojim poslovnim partnerima, bio je i pionir pošto su svetsku arhitektonsku elitu doveli u Prag i na tržište uveli tzv. arhitektonske ateliere (radionice).
Pod njegovim vođstvom, arhitektura dobija nove dimenzije, kombinujući viziju, inovaciju i visok kvalitet izgradnje.
Dobitnik je mnogobrojnih prizanja, a nedavno je nominovan za 26. Ernst and Young “EY preduzetnik godine 2025” u Češkoj Republici, u kategoriji “EY društveno-odgovorni preduzetnik 2025”.
Miško je vizionar i lider u oblasti nekretnina, čije iskustvo, strateško razmišljanje i posvećenost kvalitetu oblikuju urbane prostore i ostavljaju trajni pečat na tržištu nekretnina u Češkoj Republici i šire.
Dva puta si pobedio kancer. Kako se čovek iznova gradi nakon takvog iskustva?
Volim da kažem da sam pobedio dve prepreke. Imao sam dva puta kancer: nosa i glave. Operacija (glave i nosa) koja je trajala 14, 5 sati bila je vrlo kompleksna. Imao sam 10% šanse da preživim (to sam saznao tek par godina nakon operacije) i sa najboljim lekarima u Češkoj Republici uspeo sam sve da prevaziđem. Kada sam prevazišao drugu, akutnu leukemiju (istu vrstu kao naš upokojeni Siniša Mihajlović), bio sam sedam dana u komi, jer sam u toku lečenja dobio sepsu.
Obojica primarijusa koji su me lečili i koji i dan-danas kontrolišu moje stanje (11 i 9 i po godina od prepreka) su mi rekli: “Gospodine Miškoviću, mi smo u to vreme uradili sve što smo mogli, ali vi ste odlučili da pobedite i ostanete na ovom svetu. Vi ste svojim pristupom prevazilaženju, rehabilitaciji i pogledu na život nakon te “dve prepreke” pomogli nama da dođemo do željenog rezultata.” Često to ističem ljudima, jer od kada sam imao te dve prepreke i uspešno ih prevazišao, rekao bih da sam postao još svesniji sebe. Kako kažu moji doktori, ubrajam se u 1% ljudi koji se nakon pobede nad preprekama promene. Ali nisam usporio, već sam se sa 150 ubrazao na 300 km na sat, što je dijametralno drugačije od tipične reakcije tipičnog pacijenta u svetu, koji nakon tih prepreka gleda da promeni život na neki način. Kod mene je to izgledalo da sam “ubrzao i počeo da usisavam (“grabim”) život u svakom smislu reči 24/7”.
Da li je tvoja mentalna snaga pobedila fizičku slabost?
Rekao bih da jeste. U toj igrici sa Velikim arhitektom, definitivno sam mu se približio nakon te dve prepreke. Postao sam svesniji sebe i svoje okoline. Uspeo sam da očistim svoj ekosistem, tzv. toksične ljude koji bili uz mene iz nekih svojih razloga, a da to nisu iskrena druženja, sport, putovanja. Tim resetom sam detoksikovao ne samo svoj organizam, već i celu svoju okolinu. Ja sam bio taj koji je odlučio da mi se putevi raziđu sa nekim (ne)prijateljima, jer više nisam bio isti onaj Miško, donosno Bata (pokojna majka Branka me je tako zvala). Moj život je dobio novu etapu i šansu.
Šta ti je davalo snagu u najtežim trenucima?
Danas, nakon svega, ne okrećem se iza sebe niti se preispitujem zašto se to desilo baš meni. Zašto ja, zašto meni svi ovi ožiljci, fizički i mentalni? Ne, ne pitam se. Idem dalje sa poverenjem u život.
Da li su te prepreke naučile nečemu što primenjuješ u poslu i svakodnevnom životu?
Prepreke i prevazilaženje tih prepreka su mi omogućile da se promenim u smislu rešavanja, suočavanja, prevazilaženja i shvatanja šta znači problem. Danas kada mi neko kaže da ima problem, zamolim da mi kažu o čemu se radi i nakon nekoliko minuta moje “edukacije” i objašnjenja oni shvate da taj problem i nije problem, da faktički i ne postoji. Pomažem i sebi i drugima da probleme prvo shvatimo kao probleme, da im pristupimo “face to face” i da ih sa radošću prevazilazimo. Sebi sam dao alibi da sam slobodniji u rešavanju problema. Manje sam racionalan, a više intuitivan. To ide i sa iskustvom (poslovnim i životnim) i sa godinama.
Da li si amputirao strah kroz sve što si prošao?
Nisam ga nikada ni imao. Nisam imao strah što se tiče sebe. Imao sam strah što se tiče moje porodice, sestre, oca, rodbine, kumova, drugara… I umem vrlo često da kažem, čak i danas, kada se sa drugarima zaigramo, da sam srećan, paradoksalno će zvučati, što moja majka nije tada (dok sam se suočavao i preskakao prepreke) bila živa. Zato što smatram da moja majka ne bi preživela tu moju borbu i suočavanje sa te dve prepreke. Majka je jedna.
Kako danas brineš o svom zdravlju i kako izgleda balans između privatnog i poslovnog?
Energijom, kako kažu moji drugari, koja je kosmička, i upornošću, koja je možda i konsekvenca borbe prevazilaženja dve prepreke. Iz nekog razloga, postao sam još hrabriji što se tiče svega. Imao sam dve situacije u kojima sam dva puta pisao testament. I prilikom njihovog pisanja, čovek se malo suoči sam sa sobom, ali nakon prevazilaženja mojih prepreka, da bi opet sve bilo pozitivno, borio sam se zajedno sa svojim računovođom i poreskim savetnikom za konsolidaciju svoje imovine. Hteo sam da vidim šta je sve to ispred mene što se tiče imovine.
Koja je tajna i formula tvoga uspeha?
Prvenstveno obrazovanje na svim poljima — sporta, života i ostalih aspekata. U češkim medijima to volim da kažem jer provocira gledaoca i čitaoca, navodi ga na razmišljanje. Kada me pitaju koja je tajna mog uspeha i koji je balans između rada, obrazovanja, znoja, volim da kažem da je 10% obrazovanje i 90% je rad, odnosno znoj. Tom izjavom mislim da probudim našu generaciju koja ima neke predrasude šta znači obrazovanje. Mi ne znamo šta znači obrazovanje, kao ni današnje nove generacije, uključujući i moju decu, mada su oni pod mojim indirektnim pritiskom i utiskom. Smatram da ne treba svako da bude visoko obrazovan, da ima master ili da bude profesor. Posebno u našim krajevima, mislim na zemlje bivše Jugoslavije, izuzev Slovenije, mi smo svi zbunjeni, jer se i dalje forsira da svi moraju da imaju to visoko obrazovanje kako bi dobili posao i da se u tom poslu dokažu i realizuju. Apsolutno nije tačno. Iz svog životnog iskustva, kao i mojih poslovnih partnera, velikih i malih, sa svih strana sveta (iz Amerike, Finske, Azerbejdžana, Engleske, Irana itd.), tokom 32 godine koliko sam u Pragu, mogao sam da naučim i objasniću to deskriptivno: ““Naočare” ima svako i kada gledamo kroz isti prozor, svi vidimo drugačiju sliku toga šta je napolju.” Svaki čovek je svoj i poseban i tako treba i da bude. Naš sistem obrazovanja je zastareo, a stvari se menjaju svetlosnom brzinom. Na primer, danas se u ekonomiji uče neke stvari koje su neprimenjive. Obrazovanje je neophodno, ali ne po svaku cenu. Pogotovo ako obrazovanje ne prati razvoj društva i ne menja se.
Koliko su ti poreklo i crnogorski koreni pomogli da izdržiš teške životne bitke i da ostaneš dosledan sebi, da budeš priznat kao intelektualac i preduzetnik u zemlji u koju si došao pre 33 godine?
Studirao sam Mašinski fakultet na Univerzitetu u Beogradu. Samo tada sam bio oslonjen na svoju državu i više nikada. Ali to je bila moja odluka. Nisam se nikada oslanjao, niti tražio bilo šta u Češkoj Republici, Slovačkoj, Austriji, Crnoj Gori, Srbiji, gde god imam neki poslovni interes. Najbolje je ostati svoj i nezavisan.
Neko bi rekao da je „budalasto“ da idem protiv nekog trenda. Nemam poslovne odnose sa državom i osećam se neizmerno slobodno, što je meni jako važno. Niko me ne može staviti u cajtnot niti u neku nezavidnu situaciju.
U oblasti nekretnina si poslednjih 30 godina. Šta smatraš svojim najvećim poslovnim uspehom, izazovom?
Poslovni uspeh ili izazov nakon ovih 30 godina u oblasti nekretnina u Pragu, pošto se menja ekosistem investitora, developera, ogleda se u tome što je sve više i više lokalnog kapitala i “igrača”, a sve manje stranih. To je prirodan proces svih zapadnih zemalja, ili severo-zapadnih u odnosu na naše krajeve, pa samim tim sada govorim o Češkoj i Poljskoj koje su ekonomski otišle jako daleko u odnosu na države bivše Jugoslavije. Mi smo platili cenu, ne samo što smo ratovanjem izgubili pet godina, nego smo nakon svih tih nesrećnih ratova za sve, na sve načine, dozvolili vidljivost nekim ljudima koji u normalnim sistemima i u normalnim državama ne bi mogli da budu vidljivi ni malo. Ljudi sa manje kvaliteta, bez dovoljno znanja i iskustva, a ono je jako bitno, došli su na neke pozicije u okviru tog našeg ekosistema, a mislim na Srbiju i Crnu Goru.
Koji su budući koraci Karlin Port Real Estate?
Mi trenutno u Pragu sa nekim partnerima učestvujemo u 11 razvojnih projekata. Većina je stambenih projekata, jer to traži tržište, a radimo i administrativne projekte (kancelarijske zgrade). S obzirom na to da ja uvek gledam napred, mi imamo fond za nekretnine koji je star skoro tri i po godine i koji je što se tiče povraćaja na uložena sredstva broj jedan između 300 fondova za nekretnine koji postoje u Češkoj. Imamo dve vrste fondova: jedni kupuju već završene projekte na osnovu prihoda, izgrađene i iznajmljene kancelarije, izgrađeni ili iznajmljeni šoping centar. Mi smo fond koji kupuje zemljišta, kupujemo greenfieldse i brownfieldse, gradimo nove zgrade ili pravimo revitalizaciju starih industrijskih gradskih četvrti i menjamo im funkciju, ali definitivno, što je vrlo retko, posebno u Beogradu, ostavljamo “genius loci” u okviru starih indrustrijalnih objekata. Smatram da je deo arhitekture i deo našeg posla u razvoju tržišta nekretnina, ako možemo u okviru tih novih projekata koje stvaramo na mestu gde su bili stari projekti da probamo da maksimalno ostavimo neke od tih elemenata koji mogu da budu samo estetički, ali i funkcionalni. U svakom slučaju, ne bežimo od istorije. Da genius loci, “spirit of the place”, industrijskih objekata koje mi menjamo u stambene, odnosno administrativne projekte, tamo i ostane. Danas kao Karlin Port Real Estate učestvujemo u dva od pet najvećih projekata u Pragu, ne mislim ovde na projekte koje država gradi sa nekim od developera i u saradnji sa stranim ili domaćim investitorom, već na privatni sektor. Učestvujemo sa šest naših partnera na dva projekta, na dve obale reke Vltave, čiji ukupni obim posla je 880.000 metara bruto nadzemne površine i čija je ukupna investicija 1.7 milijardi evra u vremenskom periodu od otprilike 20 godina. Inače, ja sam bio i “spiritual father” ta dva pomenuta projekta u smislu pravljenja miksa partnera dovoljno kvalitetnih da možemo sve da iznesemo ne samo finansijski nego i što se tiče i urbanizma, arhitekture, dizajna.
S obzirom na to da sam nedavno napunio 55 godina, moji prijatelji i ja često pričamo o našim godinama, koliko ćemo još živeti i šta želimo da postignemo. Vrlo često kažem da ću isključiti motore za 30 godina, a oni se smeju mojoj ideji. Imam još uvek dovoljno planova ne samo što se tiče posla, već i moje porodice i putovanja, rodbine, prijatelja, drugara i sporta. Ima još toliko toga što želim da doživim i što ću doživeti, da će to da me motiviše da živim dovoljno dugo dok glava ne bude zadovoljna, a nakon toga dolazi do zamora materijala i čovek se polako isključuje.
Što sam stariji, volim često na oficijalnim panelima da pričam o filozofskom aspektu zašto i kako ljudi idu u penziju, jer mi to nije jasno sa ovom mojom svemirskom energijom. Smatram da je penzija izmišljena stvar na svetskom nivou, nekada u prošlosti, pošto ona za većinu ljudi svesno i nesvesno značí “gašenje motora”. Kako mentalno tako i fizički.
Ti si čovek misije.
Već sedam godina radim sa svetski priznatim mentalnim koučem Draganom Vujevićem. Mi smo se upoznali igrom slučaja. On je jedan od najpoznatijih ljudi u tom svetu tzv. mental couchinga. Dragan je kouč i nekoliko vrhunskih čeških sportista, uključujući i tenisera Jakoba Menšika, koga inače svakojako podržavam. On je mlad dečko koji je ušao među top 20 igrača na ATP listi. Imamo plan da za godinu, godinu i po bude među 10 top igrača na ATP listi. U tim seansama sa Draganom, koje imamo petkom od 17 do 21 časa, kada svi energetski idu dole, u radu sa njim ja idem gore. Nakon tih naših seansi, on mi sa svojih 70 i nešto godina kaže: “Da li shvataš da u nekom trenutku našeg rada ti mene svojim prisustvom i energijom i pristupom dovodiš u situaciju da se osećam da sam na suprotnoj strani stola od mentalnog kouča?” I on to smatra kao veliki uspeh nas obojice.
Pre više od tri godine, postao si osnivač Opportunity Real Estate fonda, koji radi u okviru konglomerata firmi kompanije Karlin Port Real Estate. Upravo preko ovog fonda nameravaš da uložiš oko 40 miliona evra u pretvaranje jedne od centralnih zgrada železničke stanice u ‘art nouveau’ stilu u stambeni kompleks sa 142 mikroapartmana i 13 retail jedinica.
Stara železnička stanica, jedna od tri centralne gradske stanice, koju smo kupili pre više od godinu i po dana će biti relativizovana. Zgrada železničke stanice će ostati kao takva ili ćemo nastojati da sačuvamo maksimum onoga što danas postoji. Uz tu zgradu pravimo dve nove stambene zgrade, tako da ćemo u ta tri objekta koji čine jedan kompleks prvi u Pragu raditi projekat mirkoapartmana u okviru istorijskog objekta kojem na neki način vraćamo život i kojem menjamo funkciju kao takvog.
Tema novembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Perspective changes everything”. Kako danas, nakon pređenog puta, iz ove perspektive gledaš na život?
Sadašnjost je drugačija iz ove perspektive, ali čovek je svesniji sebe, posebno nakon dve prevaziđene prepreke i sa mojom kosmičkom energijom, uz veliki trud, rad, znoj i obrazovanje. Što sam stariji i iskusniji, mada sam vrlo pozitivan, sve sam više skeptik i sve više ličim na svog oca koji je bio jako skeptičan a vrlo obrazovan. Bili smo drugačiji, iako jači u nekim stvarima i obrazovaniji od mene, on nikad ne bi mogao da bude privrednik ili preduzetnik kao što sam ja. Moj otac je bio vrhunski direktor državnih kompanija u okviru sistema bivše Jugoslavije, ali sigurno ne bi danas mogao da radi to što ja radim — da preuzme tu vrstu izazova i da se sa njim suoči i da sam odlučuje o svemu na svakodnevnom nivou.
Moja perspektiva gledanja na stvari tiče se samo onoga što je danas. Sada i danas. Ne rešavaj juče jer ga ne možeš promeniti, ne rešavaj sutra jer ne znaš šta će ti doneti.
