PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: JELENA KRŠIĆ
FOTOGRAFIJE: LJUBIŠA TEŠIĆ I IZ PRIVATNE ARHIVE
Jelena Kršić je vizuelna umetnica koja živi i stvara u Beogradu. Diplomirala je na odseku vajarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Svoj umetnički put započela je istraživanjem skulpture, performansa i vizuelnih formi koje nastaju na granici ličnog i društvenog prostora. Njeni radovi oblikuju prostore tišine i složenih odnosa između posmatrača i dela. Kroz umetnost istražuje šta pokreće unutrašnje promene i osvetljava ono što je skriveno.
Njena praksa obuhvata crteže, skulpture, performanse i tekstove koji se nadovezuju na filozofska promišljanja. U kasnim devedesetim, realizovala je performanse Virus I I Virus II, istražujući uticaj informacija na ponašanje publike. Njen fokus je na pitanjima identiteta i kolektivne percepcije. U svojim projektima povezuje teme ličnog pamćenja, društvenih mreža i osećaja pripadnosti.
Učestvovala je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, uključujući nastup na Venecijanskom bijenalu kao deo izložbe Evropskog kulturnog centra. Njen rad I Am Waiting For It To Happen posebno je prepoznat kao refleksija o iščekivanju i slojevima iskustva. Umetnički se bavi pitanjima informacija, emocija, relacija u društvu i njihovog uticaja na kolektivno i individualno iskustvo. Inspiraciju crpi iz svakodnevnih odnosa, prolaznosti i tihe snage prisustva.
Jelena istražuje i veze između svetla, prostora i svesnosti, gradeći dela koja otvaraju potencijal za kontemplacije. Osim vizuelnih umetnosti, aktivna je i u književnom radu, kombinujući intimne zapise i eseje o umetnosti i životu. Veruje u umetnost koja nastaje iz autentičnog iskustva i koja može dodirnuti ono univerzalno u svakom od nas.
Koja je tvoja formula stvaranja?
Moja formula je ritam: vreme akumulacije, vreme slušanja i vreme stvaranja. Prvo dopuštam da u meni tiho rastu slike, osećaji i ideje. Ne žurim da ih prevedem u oblik dok ne sazreju. Verujem u tišinu i poverenje — da ću prepoznati trenutak kada ono što nosim postane neodložna potreba da se stvori. Kao prelazak iz tišine u gest. To je proces dopuštanja.
Kada vidiš sebe kroz prizmu skulptorke, umetnice, žene koja stvara u dva veka, majke, partnerke, prijateljice — šta je ono što veruješ da donosiš ovom svetu kao najdublji doprinos?
Sve vreme svog stvaralaštva pitala sam se šta zapravo doprinosim i kome, kao i da li to ima istinsku vrednost. To pitanje me je pratilo kroz godine — u trenucima stvaranja, sumnje i tišine. Vremenom sam shvatila da umetnost ne mora da odgovori na sve, ali može da otvori prostor u kojem se ljudi prepoznajui dodirnu na dubljem nivou. Verujem da moj doprinos svetu leži upravo u tom prostoru — mestu gde se ranjivost susreće sa snagom, a tišina sa smislom. Možda je najveća vrednost u mom stvaralaštvu to što nežno podsećam da nismo sami u svojim pitanjima i da smo duboko međusobno isprepleteni.
Kao žena koja stvara između dva veka, nastojim da spojim iskustvo prošlog i pitanja budućeg, da ostavim trag koji će dodirnuti i one koji tek dolaze. Ulogu majke, partnerke i prijateljice živim kao deo istog stvaralačkog toka: verujem da je svaki odnos mesto oblikovanja, jednako važan kao i umetnički rad.
Tvoja izložba „Izlečište — Revivarium“ bila je postavljena u galeriji „Sanjaj” od 5. juna do 5. jula 2025. godine. Posetioci su mogli na poseban način da komuniciraju, ali i da uđu u polje koje nadilazi individualno iskustvo i u sebi saberu slojeve kolektivnog sveznanja, kao i povratak dubljoj povezanosti sa sobom i svetom. Možda cela ideja leži u reči „USPORI“.
Hvala na ovom pitanju — zaista mislim da ključni moment izložbe „Izlečište – Revivarium“ jeste upravo poziv na usporavanje. U svetu koji neumoljivo juri ka brzini i površnosti, prostor koji sam želela da stvorim u galeriji „Sanjaj” je svojevrsno utočište — mesto gde se vreme može proširiti i produbiti.
„Izlečište“ nije samo izložba umetničkih radova, već polje u kome posetilac može da zastane, da udahne, da u tišini pronađe veze sa sobom i sa kolektivnim slojevima postojanja koji nas sve prožimaju. Verujem da umetnost ima moć da premosti granice između pojedinca i kolektiva, da nas podseti na dublju povezanost i našu ulogu u širem toku života.
Reč „USPORI“ u ovom kontekstu nije samo savet, to je ritual — poziv da se ponovo naučimo biti prisutni, da se oslobodimo pritiska stalnog „biti zauzet“ i da otvorimo vrata isceljenju kroz pažnju i prihvatanje. To je polje gde se istovremeno rađaju pitanja i odgovori, gde se slojevi vremena i iskustva slažu u novi smisao.
Šta te je u procesu stvaranja najviše vodilo? Da li je to bila emocija, ideja ili nešto što si morala da pustiš iz sebe?
U procesu stvaranja za izložbu „Izlečište“ najviše me je vodila ideja o složenosti vremena i prostora, kao i slojeva iskustva koji se preklapaju i međusobno prožimaju.
I tu, u toj složenosti, postoji individualna svest. Koliko je velika? Koliko je svesna sebe same? Gde su ivice naše svesti i gde se dodirujemo, gde preplićemo? Šta udružene svesno, a šta udružene nesvesno, stvaramo?
Bilo je to istraživanje prelaza između vidljivog i nevidljivog, individualnog i kolektivnog, gde je stvaralački čin podjednako čin prepuštanja kao i namere — puštanja forme da se pojavi kroz dijalog sa materijalom sa svetlošću, spoznajama, pitanjima i sopstvenim unutrašnjim prostorom.
U svoje skulpture unela si boju, svetlost. Šta te je podstaklo da im udahneš život na taj način i da li je boja u tvojim radovima deo izlečenja?
Boja i svetlost u mojim skulpturama nisu samo vizuelni elementi — one su nosioci složenih značenja i mostovi između forme i doživljaja. Kroz njih pokušavam da probudim unutrašnje slojeve percepcije, da otvorim prostor u kome posmatrač može da oseti nevidljive dimenzije. Svetlost menja način na koji oblik diše i komunicira, a boja donosi dodatnu dubinu, često kontradiktornu i višeslojnu. U tom susretu stvaram prostor za dijalog između materije i duha, između vidljivog i nevidljivog.
Za mene, umetnost je proces stalnog oživljavanja — boja i svetlost su alati kojima dozivam pokret i promenu, pozivajući na dublju pažnju i otvorenost.
Kada gledaš svoje ranije radove bez boja i sadašnje stvaralaštvo, kakav emotivni prelaz osećaš između te dve faze?
Kada se osvrnem na svoj umetnički put, jasno osećam tačnost svakog trenutka — kao umetnik i kao duša. Boja je oduvek bila prisutna, tiha i suptilna naznaka u ranijim radovima, poput šapata ispod površine. Sada je, međutim, eksplodirala u punom sjaju, oslobađajući energiju i novi dijalog sa svetlom i prostorom. Taj prelaz doživljavam kao izrastanje iz unutrašnje tišine u složeni puls života koji oblikuje moje stvaranje.
Negde si napisala da si oduvek verovala da prostor može da diše, da zadrhti. I da je ova izložba možda pokušaj da to čuješ. Da li si doživela očekivano?
Jesam, doživela sam. Ja sam se kroz prostor kretala nekom novom lakoćom i dozvolila mu, kao i svojim delima unutar prostora, da mi govore. To što sam stvorila mi je uzvratilo, otkrilo, pokazalo. Hvala publici i ljudima koji su mi pričali šta su osetili, šta su doživeli, spoznali. Poput devojke koja mi je prišla i rekla sa suzama u očima: ”Ja sad razumem, ja sam se izlečila, sada.“ Za mene kao umetnika je to veličanstveni doživljaj. Verujem da prostor ne samo da diše, već nam i govori, obraća se na načine koji nisu uvek očigledni. Skulpture na ovoj izložbi pažljivo su postavljene kao kompozicija prostorne svesti — sa namerom da unutar fizičkog prostora pokrenu energetski puls i dah.
Koji je to trenutak dana ili noći kada stvaranje nadilazi sve što poznaješ? Šta to prevazilazi prostor, vreme, sebe?
Trenutak kada stvaranje nadilazi sve poznato dešava se u tišini između sna i jave — kad nestaju granice prostora, vremena i ega ostaje samo čista prisutnost, čisto biće koje dopušta da nešto novo dođe bez otpora.
Kada nastupa onaj trenutak kada stvaranje vodi dalje od onoga što si ti?
Taj trenutak nastaje kada sam duboko u procesu, kada stvaranje postane glas iznutra koji vodi, a ja samo sledim njegov tok bez otpora i kontrole. Danas već imam iskustva, ali i dalje kažem sebi: “Ooo, šta bi ovo?” Posle se nekako poslažu i informacije, nekad kroz analizu, nekad kroz spoznaju.
Da li je za tebe stvaranje svojevrsna terapija ili ritual ili zanat? Imaš li svoj lični “Revivarium”, prostor ili trenutak u kome se obnavljaš?
Ne bih rekla da je stvaranje samo terapija, ritual ili zanat — to je mnogo složeniji, duboko lični proces. Za mene, život umetnika postoji kroz jak unutrašnji poziv, kao kod kojim sam stvorena i koji me vodi. Moj lični Revivarium je moja svest — ja kao svedok sopstvenih misli i emocija. To stanje može da postoji bilo gde, nezavisno od fizičkog prostora, i upravo je ono mesto obnove i prisutnosti u koje se stalno vraćam.
Tema letnjeg izdanja RYL magazina nosi naziv “Usudi se da se usudiš”. Na šta si se usudila, a da si se možda pribojavala?
Usudila sam se da ostanem verna svom unutrašnjem glasu i kada me je obuzimala strepnja od nepoznatog i neodobravanja drugih. Usudila sam se da istražujem teme koje nisu uvek lako razumljive, da uđem u složene, ponekad kontradiktorne dimenzije svog rada i da nastavim da stvaram, čak i kad nisam sigurna kuda me vodi put. Taj korak ka neizvesnosti bio je istovremeno i izazov i oslobođenje.
