PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MAJA CVETKOVIĆ SOTIROV
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Maja Cvetković Sotirov je rođena 27. aprila 1980. u staroj srpskoj porodici u Pirotu, čiji se deo porodičnog stabla nekoliko generacija razvijao u Pirotu i Beogradu, pa Božilovića danas ima i na severu i na jugoistoku, a po ocu je Nišlijka. Prirodno-matematički smer je završila u gimnaziji u rodnom gradu, a potom je studije književnosti upisala u Nišu na Filozofskom fakultetu. Studirala je srpski jezik i književnost, jedno vreme i ruski jezik i književnost, diplomirala je na Katedri za srpski jezik i književnost, a potom (po novom programu) masterirala na filologiji (oblast metodike, istorije jezika i leksikologije) na istom fakultetu. Licencirani je profesor srpskog jezika i književnosti i govori dva jezika (engleski i ruski). Deo života je provela u Nišu, a potom nastavila sa usavršavanjem na relaciji Niš–Beograd zbog priprema za postdiplomske studije u Sjedinjenim Državama. Put Majine karijere je neko vreme promenio svoj pravac ka porodici, jer je brzo upoznala svog sadašnjeg supruga koji je u tom momentu živeo u Francuskoj, a sa kojim danas ima sina Luku. Majina prva knjiga je nastajala u francuskim gradovima Klermonferanu i Troa, a Luka je kao dečkić bio mamina podrška i inspiracija za priču o čuvenom naučniku Blezu Paskalu.
Nedosanjana želja za intelektualnom nadogradnjom iz oblasti lingvistike u Sjedinjenim Državama nadomeštena je objavljivanjem Majine knjige „Čarobni jedrenjak – Priča o Nikoli Tesli“ u Njujorku, na Menhetnu, pod nazivom Magical Sails – A Nikola Tesla Story. Knjiga se trenutno nalazi na najrenomiranijim svetskim sajtovima (Barnes&Noble, Walmart, Amazon, TriftBooks itd.), a naša književnica za decu gostovala je u čuvenom lancu američkih knjižara “Barnes&Noble” u San Dijegu. Promocije je održala i u Čikagu, Milvokiju, Njujorku. Prevodilac je Jelena Vitezović (ćerka našeg čuvenog pisca Milovana Vitezovića).
Maja se bori za dostupnost obrazovanja – knjiga i znanje svakom detetu, bez obzira gde se ono nalazi (selo, grad). Zato sa svojim timom saradnika objavljuje i besplatne elektronske priče za decu.
Stvaralaštvo koje je obeležilo do sada: Francuska avantura (Priča o Blezu Paskalu i prvoj mašini za računanje), 2017/2018; Dečak koji nije želeo da posadi drvo (2020); Dečak i vila (2020); Čarobni jedrenjak – Priča o Nikoli Tesli (2021); Noć uoči Božića sa Teslom (zbirka poezije i kratka priča) – srpsko-engleska verzija (2022); monodrama Ogledalo (Antologija monodrame za decu, Poštovana publiko, 2023); poezija u štampanim časopisima (Jedrenjak – Mala Laguna; Osmijeh – Udruženje pisaca za djecu i mlade Crna Gora; Teslarica – Udruženje književnika Srbije; Stremljenja, Jedinstvo; Procvali božuri, Duhovna poezija za decu – Institut za dečju književnost; Književna radionica „Kordun“); elektronske priče: Mačak koji nije želeo da pere ruke (2020); Sneguročka i srce od pahulje (2020); Devojčica koja je upoznala Pinokija (2021); Vila i kofer (časopis Farče, 2021).
Nagrade i priznanja koja su potvrdila njeno stvaralaštvo: najbolja knjiga za decu u Crnoj Gori, Udruženja pisaca za djecu i mlade Crne Gore – Francuska avantura (2020/2021); nagrada „Lukijan Mušicki“ za knjigu Dečak i vila, Književno društvo Sunčani breg – Beograd; priznanje za jednu od osam najboljih knjiga u regionu (Balkan) za nagradu „Mali Princ“ na Festivalu „Vezeni most“ u Tuzli (BiH); Tesla Spirit Award – velika nagrada: medalja, plaketa i sertifikat za najbolju dečju knjigu o Nikoli Tesli u svetu 2022/23; priznanje za doprinos u razvoju književnosti za decu u zemlji i svetu Književne radionice „Kordun“ i Književnog „Esnafa“ (2024).
Kako bi opisala poetiku svoje književnosti?
Moja književnost je potraga za primenom znanja i veliko traganje za istinom hodnicima nacionalne i svetske istorije nauke i kulture. Znanje jeste potencijalna moć koja se pretvara u snagu tek kada ga primenimo (ne mislim samo na studije, za mene su i zanat i poljoprivreda i ljudskost deo obrazovanja).
Verujem u misao akademika Dejana Medakovića: „Sa presečenim korenom, nema nam spasa.“ Korene čuvamo ne da bismo analizirali koliko se razlikujemo od drugih nacija ili upirali prstom u drugačije nasleđe, naprotiv, koreni su tu da bismo shvatili suštinu – mi smo deo sveta, naša kultura je deo ogromne slagalice i važno je promovisati je na najlepši način. Ne bih volela da izgubimo saznanje ko smo – Tesla je samo jedan od genijalnih ljudi našeg naroda koji pripada celom svetu.
Snaga i uticaj roditelja na sve ono što Maja danas jeste?
Između očevog straha od provincije i majčinog neprihvatanja velikog grada nalazi se mojih hiljadu pročitanih knjiga, dva fakulteta, objavljena knjiga o Nikoli Tesli u Njujorku i ulaznica za svet književnosti.
Ne znam da li bih danas bila ova Maja da su i moji roditelji bili drugačiji. Da nije bilo tatine odluke da se nakon Niša, Maribora i Beograda preseli u mamin grad, ne znam da li bih se rodila tu gde su rođene i stasavale: prva Srpkinja pedijatar i osnivač pedijatrije u Srbiji, čuvena doktorka Nadežda Stanojević (1887), ili prva srpska vajarka Vukosava Velimirović (1888), čuvena po delu Skulptura majke Jugovića, potom Borivoje Popović – maestro solfeđa iz čijih knjiga danas uče deca u muzičkim školama Srbije i širom sveta, inače drug iz detinjstva mog dede Miodraga – roditi se u malom gradu znači nositi odgovornost prema velikim imenima o kojima se danas ne govori, a na koja bi trebalo podsetiti.
Koliko dijalektika jedne sredine može biti prednost, autentičnost i bogatstvo, a koliko je ona koja „obeleži“ i mora da se prevaziđe?
Tata je bio svestan dijalekatske sredine, pa sam od malih nogu dobila profesore, počela sam da čitam pre četvrte godine, a već sa dvanaest imala sam biblioteku od 500 knjiga. Nažalost ili nasreću, kako sam odrastala, bilo mi je „zabranjeno“ da govorim dijalektom (mentalna barijera je napravljena i sigurna sam da sam na velikom gubitku – dijalekti su blago i istorija jedne zemlje), a standardni govor pre 40 godina nije bio najprihvaćeniji od strane dece u svakodnevnom životu grada, što se u nekim aspektima i odrazilo na moju socijalizaciju tokom detinjstva.
Kako je kada se sretnu dva intelektualca, jednaka po časti znanja i obrazovanja?
Zanimljivo je da je i susret sa suprugovom porodicom inicirao priču i knjigu o Tesli, tako da su svekrova studijska putovanja iz Sjedinjenih Država i fotografije sa Teslinim spomenikom na Nijagari inspirisali niz ilustracija, a fotografije sa specijalizacije u Londonu motivisale su priču o čuvenom Ferisovom točku, koji je, u stvari, prvi put izložen na velikom EXPO-u u Čikagu 1893. kada je Tesla pobedio svojim principom naizmenične struje. Taj deo smo ilustrator Vladimir Mančić i ja posebno izučavali, jedan od najzahtevnijih segmenata je bilo izučavanje virtuelnih/elektronskih materijala Francuske i Amerike, pokušaj da dočaramo izgled Đuke Tesle (majke Nikole Tesle) koja grli dečaka Teslu i to je jedinstvena ilustracija s obzirom na to da fotografija Đuke Tesle ne postoji (nije pronađena dosad), a moja želja je bila da objasnim deci na koji način Tesla svojom upornošću i snagom majčine ljubavi iz Smiljana, preko Pariza i EXPO-a u Parizu 1889, potom EXPO-a u Čikagu ostvaruje svoj san i dolazi do Nijagare.
Dakle, kada se sretnu ljudi čije misli stvaraju sinergiju, nastaju neverovatna dela.
Kako izgledaju tvoji projekti u budućnosti? Da li se nešto priprema ili je možda već spremno i samo čeka da ugleda svetlost dana?
Pripremam tri književna projekta sa svojim saradnicima i nadam se da ćemo ih uskoro obelodaniti. Rad je mukotrpan i traje već nekoliko godina. Inače, nijedna moja knjiga dosad nije objavljena bez ozbiljnog recenzentskog i lektorskog tima, tako će biti i sa narednim knjigama. Jedan od književnih projekata usko je povezan sa Sjedinjenim Američkim Državama, drugi sa biografijom čuvenog srpskog književnika koji je obožavao kolač od oraha i jeo ga 1881. u kafani predaka moje svekrve (recept i danas imamo u jednom od najstarijih kuvara Srbije i nadam se da će i on doživeti fototipsko izdanje, jer ga je pisao Svetozar Ivanković na poklon snaji Ljubinki, tj. majci moje svekrve), a treći književni projekat neka ostane potpuna tajna – biće to veliko iznenađenje.
Dugo pratiš RYL magazin i naš rad. Šta te je privuklo na iščitavanje naših stranica?
Kao što smo svojevremeno tokom studija, pripremajući ispite iz književnosti, prelistavali arhive najrenomiranijih književnih časopisa koji su objavljivali priče, romane, stihove naših poznatih knjževnika, sigurna sam da će jednog dana studenti i stručnjaci koji se bave istorijom umetnosti, kulture i književnosti čitati stranice RYL magazina. Hvala vam što postojite – vi ste hroničari epohe!
Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Nada je san budnih“. Čemu se nadaš i da li se smatraš probuđenom?
Možda je odgovor skriven među knjigama književnosti starog veka (gde pripada i Biblija), odakle je i viševekovna mudrost pretočena u preispitivanje duše savremenog čoveka. Verujem da je nada pitanje eshatologije u najširem mogućem smislu, što ne znači da sam u pravu.
Pokušaću da odgovorim na pitanje kroz životnu priču mog tate. Dakle, s obzirom na to da su društvena previranja nakon Drugog svetskog rata donela velike promene, porodica mog oca je izgubila finansijsku moć, ostali su bez imovine, duhovno klonuće je bilo sveprisutno u celoj porodici i išlo se unazad u svakom smislu. Da bi pomogao roditeljima, tata kao dečkić odlazi u Sloveniju, znajući da neće moći da se temeljno školuje, već da stvara i radi. Jednom prilikom mi je rekao: „Ceo život sam se nadao i verovao da će moja kćerka imati mnogo više prilika od mene, bio sam spreman da radim najteže fizičke poslove kako bih ti otvorio puteve!“ Rad i disciplina duha doneli su mom tati iskustva da stvori bezbrižno okruženje i blagostanje za mamu i mene, a svaki njegov put značio je za mene novu knjigu. Iako mame više nema, tata je ispunjen i često govori kako je neizmerno ponosan na mene, pa se nada da ću i ja biti ponosna na svog sina.
Sigurna sam da je svaki novi dan učenje protkano nadom, uostalom, magazin RYL je simbol nade u kulturu, umetnost i rast čitalaca.
Ukoliko je nada disciplina duha i vera u dobro, onda sam na pravom putu buđenja.
