ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: ФОТО ЗАГРЕБ
О каквој нади можемо говорити у овом времену и у шта се надамо у сваком времену?
Разговарам са људима о актуелним дешавањима, најпре сам хтела да напишем у нашој држави, а онда схватих да је прецизније рећи да су све државе захватиле исто небо незнађа и сви људи једнако стрепе шта и ко ће им бити – нада. Срећни су они који је пронађу лако. У разговору сазнајем да је људима јако иритантно постало позивање на мир, љубав или призивање добре воље међу људима. Потрошили смо значење ових речи или наду да могу опет нешто да (на)значе.
Чух негде да „ствари које су нам помогле да преживимо рат (кризу, пандемију…) нису и нужно ствари које нам могу помоћи да живимо мир”.
Шта и како човек мобилише у себи и чиме се или ким окружи да би преживео мир? Колико килограма наде или снаге (ваљда оне иду једна с другом) треба да се преживи светски мир?
Ако читамо објаве на друштвеним мрежама које често заличе на одјаве из овог и оваквог света и пристајање на (само) интернет небо, делује да нема ваге која може снагу тих речи да премери. Нема тако мале мере, или обрнуто, нема тега који може толико јаких речи, грубих, осуђујућих, тешких речи да поравна, да некако и некоме стоје потаман.
Какву наду нуди мрежа или храброст за охолост или искреност, а која изостаје у живом сусрету? Или још боље (горе), колико килограма наде треба да се понесе за жив сусрет два човека који се претвори у безнађе, јер вичу и један и други? Не чују се. Чују их само други, али не чују од њих ни своју ни њихову наду. У шта имамо наду ако она не укључује мир, љубав, живот?
Чух да ко год тако прича или исповеда (мир, љубав, живот, вољу) ризикује да буде сврстан и схваћен као лепотице (уз дужно поштовање) на избору за лепоту, рецимо, 1976…
Шта смо променили у вокабулару и правилу понашања што ме је мимоишло? Где расту речници новог света? Које гране ког дрвета суровог свезнања дају хладовину душе?
Хвата ме безнађе у тренуцима таквих спознаја – да живимо опет кушање са дрвета – овог пута наше органске производње и наше мере грана, обмана, плодова, свега по нашој мери, и ситимо се тако што правимо хладовину само за свој плац, кућу, душу и грош. Не требају нам ни Ева ни Адам за то путовање. Имамо своја имена за првенце нашег света.
Ми стварно мислимо да мењамо свет. И свет мисли да мења нас. И тако игра траје, траје и траје. Сада је боље време за мислиоце јер свако умрежен има простор колико коцка на мрежи (али из неког разлога делује нам свима као велики простор) да саопшти своју истину, правду, закон, поредак, успостави свој речник и изостави све ово застарело поменуте нпр. хиљаду деветсто и неке… мир, љубав, живот, добру вољу.
Ко да запрати добру вољу? Где она тачно завршава? Почиње између најмање два човека. Завршава у непрегледности коју мреже могу само као пратиоце да региструју, али не и њихову наду да добра воља води у мета-простор који није власништво корпорације или било какве множине. Постоји простор, време, воља, љубав која превазилази наше искуство и нашу правду. Па, шта с тим? Зар да (само) чекамо да се нека милост неког Царства догоди сама од себе?
Е, па лепотице из 1976… и све лепоте света, и да не знате да чекате, човеков живот је чекање и да почне и да се заврши и да почне да се не заврши. Неправда, зар не? Неће се ни десити Царство и поравнање овог света само од себе, него само од нас и Њега. Само од тог одношења и врсте односа зависи колико дрвећа може да стане на овај свет, и опстане.
Нема правде ако неко отпада. Може као грешник по једној мери бити и јесте, проверено (свако од нас) прогнан из нашег хлада, али сазвежђе је непредвидиво. Шта ако се сретнемо тамо где очекујемо да нема (по нашој мери) таквих, оваквих, оних и ових? Шта ако смо негде на истој страни? Немогуће? Јесте у нашој мрежи свезнања, али има и знања која нису мреже и подаци, већ замисли – љубав, воља, живот будућег века.
Ма, хајте молим вас, чух толико пута. Какав будући век када ни овај не умемо да живомо и уредимо?!
Будући век не терорише овај нити било који други век. Убраја их и обухвата, али не као мрежа већ нека друга мера за коју будимо наду, надамо будност да ћемо је дознати.
Како мислите нећемо, нема је?
Ако је човек био спреман да се посвађа са Богом, засади своје дрво или убере са забрањеног, зашто мислите да не може да се измири са Богом и засаде заједно нови свет? Наравно да може. Не сањам будна. Будна се надам, јер нада је будност човека.
Пристајем да је зову именом и најновијих истраживања и наука. Знам одакле долази за сваку ту област или скалу коју дознајемо, али схватам да је важно да је зовемо својом, јер и ми морамо у поменути свет нешто да унесемо – заједничко.
Да пробамо да не станемо под своје дрво и наду. Да пробамо да разумемо шуме. Наду.
