PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: ANA ATANASKOVIĆ, VESELIN MIŠNIĆ
Ovog februara, slavimo deset godina RYL magazina. Slavim ga i na doručku u Radisson Collection Old Mill hotelu, u divnom ambijentu gde su estetika i funkcionalnost iznad svega. Raduje me saradnja sa ovim hotelom, koji u svim aspektima odgovara i estetici RYL-a. Moji gosti su pisci, književnici. Oni koji se bave pisanom rečju.
VESELIN MIŠNIĆ, KNJIŽEVNIK, ROĐEN U KOLAŠINU, U CRNOJ GORI. SAVREMENI JE SRPSKI I CRNOGORSKI KNJIŽEVNIK, ROMANOPISAC, PRIPOVEDAČ, PESNIK, ESEJISTA, SATIRIČAR. DO SVOJE PETNAESTE GODINE ŽIVEO JE U MOJKOVCU, POTOM JE NA CETINJU ZAVRŠIO GIMNAZIJU, ODAKLE MU JE MAJKA. STUDIRAO ЈЕ U BEOGRADU, GDE JE DIPLOMIRAO NA FILOLOŠKOM FAKULTETU I NA FAKULTETU ZA FIZIČKU KULTURU. PREDAVAO U CETINJSKOJ GIMNAZIJI NEKOLIKO GODINA. ŽIVEO JE JEDNU DECENIJU U BEČU. ČLAN JE UDRUŽENJA KNJIŽEVNIKA CRNE GORE I UDRUŽENJA KNJIŽEVNIKA SRBIJE, GDE IMA STATUS ISTAKNUTOG UMETNIKA. ČLAN JE U BEOGRADSKOG AFORISTIČKOG KRUGA (BAK) DUGI NIZ GODINA.
NAPISAO JE ROMANE: BOLEST VAJARA GABRIJELA, BEZDAN, ROMANI U PRAHU, TRI IZDANJA, VELIKI & MALI PRINC, POD PSEUDONIMOM DAVID JANG, SADISTIČKI DIZAJN, DVA IZDANJA, ROMAN O CETINJU, VELIKI I MALI PRINC DORAĐENO DRUGO IZDANJE. OD POEZIJE POTPISUJE: ČAROLIJE, OBOLJELI KAMELEON, USPOMENE IZ KAVEZA, CRTAČ KRUGOVA, NJENIM PONOĆNIM DŽELATIMA, BOGOVI I PACOVI, HICI SA DNA SRCA, PUSTINJSKE PESME. ISKLJUČIVO SE BAVI KNJIŽEVNIM RADOM. ŽIVI I STVARA U BEOGRADU.
ANA ATANASKOVIĆ, KNJIŽEVNICA, ROĐENA U KRUŠEVCU. OSNOVNE STUDIJE: FILOLOGIJA – AN GLISTIKA, MASTER – MARKETING U IZDAVAŠTVU. DO SADA JE OBJAVILA: ZBIRKE PRIČA BEOGRADSKE MAJSKE PRIČE I BEOGRAD JE LJUBAV, ROMANE DUET DUŠA, MOJA LJUBAV NIKOLA TESLA, KRALJICA JORGOVANA, DAVORJANKA PAUNOVIĆ I ZMAJEVA ŽENA. KAO NOVINARKA, PISALA JE ZA MNOGE POZNATE ČASOPISE I PORTALE. TRENUTNO PIŠE ESEJE O BEOGRADSKIM ULICAMA ZA KULTURNI DODATAK POLITIKE I KNJIŽEVNE KRITKE ZA BUKMARKER. DOBITNICA JE PRVIH NAGRADA NA KONKURSIMA ZA NAJBOLJU PRIČU O LAVANDI (SOFIA) I NAJBOLJI PRIKAZ KNJIGE (LISA I LAGUNA), KAO I NAGRADE PODVIŽNIK MIRA ZA DOPRINOS KNJIŽEVNOSTI. PREDAVANJE TESLA I ŽENE ODRŽALA JE U FILADELFIJI, KAO I VIŠE PUTA U SRBIJI. NJENU PRIČU O VANILICAMA (VANIL IZ VANILICE) POSVEĆENU MARSELU PRUSTU SU OBJAVILI ČASOPISI MAJDAN I BLIC ŽENA. PISALA JE ESEJE O KNJIŽEVNOSTI I PREVODILAŠTVU ZA PORTAL INFOPREVODI I BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK. OBJAVLJIVALA JE NA ENGLESKOM, U VELIKOJ BRITANIJI – U ČASOPISU THE POET I ESEJE NA PORTALU AGAPE REVIEW. ROMAN MOJA LJUBAV NIKOLA TESLA JE PREVEDEN NA ENGLESKI (SAD) I MAKEDONSKI JEZIK. NJEN ESEJ KAKO PISATI ISTORIJSKI ROMAN/SCENARIO SU PRENELI SU MNOGI PORTALI. ŽIVI I RADI U BEOGRADU.
KOJI VAM KNJIŽEVNI ŽANR NAJVIŠE ODGOVARA I KAKO STE SE PRONAŠLI U NJEMU?
Veselin: U mom slučaju, situacija nije sasvim tipična. Postoji nekoliko književnih žanrova u kojima se snalazim kao riba u vodi i u kojima, dok sam opčinjen tom magijom stvaranja, apsolutno uživam. Čedomir Mirković, vodeći srpski kritičar, svrstao me je pre trideset godina u pisce “univerzaliste“, što će reći da se snalazim na isti način bilo da je reč o prozi, poeziji, satiri ili kritici. To potvrđuju moji romani, knjige pripovedaka, knjige poezije ili satire i knjige kritike.
Ana: Istorijski roman, mada ga ne bih ni svrstavala u poseban žanr, već bih rekla samo – roman, jer kada analiziramo najkvalitetnija knjževna dela napisana na našem području, dolazimo do zaključka da su mnoga od njih istorijska (Seobe, Na Drini ćuprija, Koreni, Hazarski rečnik...). Volim da „uđem“ u živote poznatih, a naročito manje poznatih ličnosti (koje su svoj život živele sa smislom i strašću), koje posmatram kao kružnice čija energija se nije ugasila. Istražujem, zamišljam njihove emocije, dodajem svoje i onda ih pružam čitaocu. Moje pisanje je kao niz koncentričnih krugova u reci kada se u nju baci kamen. Takođe, volim i eseje, koje često pišem o Beogradu, u raznim formama (onlajn i u zbirkama priča).
Koliko su vam važne nagrade i da li im idete u susret? Da li postoji neka koju baš želite?
Veselin: Upravo sam u minulih dvadesetak dana dobio dve značajne književne nagrade – za prozu je to nagrada Đuro Damjanović, Banja Luka, Republika Srpska i za kritiku veliku nagradu koja nosi ime pomenutog Čedomira Mirkovića, a dodeljuje je UKS. Moje poslednje tri knjige je objavio mali izdavač „Nova Artija“ iz Paraćina. Izdavač sa vizijom, tako da nagrada ide i izdavaču koliko meni ili knjigama. Nagrađivan sam još i za poeziju i satiru. Uspeo sam da u četiri književna „grend slema“ (proza, poezija, satira, kritika) dobijem barem jednu nagradu. To nema niko od pisaca u Srbiji. Smatram da je nagrada značajnija za delo nego za pisca. Nagrada je najbolji putokaz čitaocu da obrati pažnju na neku novu knjigu. Čini mi se da nagrada „vreba“ i pisca i delo koje će je poneti. Zbog „malera“ neću pominjati nagrade koje bih voleo da imam u posedu.
Ana: Kada se dese, pozdravljam ih, ali ne idem ka njima niti pišem zbog njih. Više mi je bitno da emocija koju sam dala knjigama bude primećena, da čitaoci dožive i ekstazu i katarzu, te da je dalje prenose kroz preporuke, promene u svojim životima i ljubav koju razviju za ono što radim. Ne sećamo se svega pročitanog, ali se sećamo kako je naše srce reagovalo na knjige. Ljubav jedina opstaje u vremenu. Najveća nagrada bi mi bila da moje knjige postanu univerzalno čitane, i kad nas i u svetu.
Junaci koje ste obojili svojim senzibiltetom i koje branite svim silama?
Veselin: U mojim romanima, junaci imaju svoju autonomost, udahnuo sam im novi život, a sve što sledi je u posedu čitalaca. Narativ nema svog gospodara. On je taj koji obuzima posed mašte konzumenta. Junaci tih pripovesti sami sebe brane. Tu je kasnije uloga pisca sasvim minimizirana. Kada pisac objavi knjigu, on tog momenta više nije vlasnik pomenutog narativa, priča je krenula svojim tokom i u posedu je drugih ljudi. Onih zbog kojih je i nastajala.
Ana: To su uvek osobe (naročito žene) koje su ispunile svoju životnu misiju – požrtvovanošću, iskrenošću, hrabrošću, postojanošću, ljubavlju, revolucionarnošću, autentičnošću i toplinom. Ponekad su bile skrajnute, nisu bile poznate u vremenu u kome su živele, ali sam im, otkrivši ih i opisavši ih, dala nove živote, da sijajau i inspirišu druge. To su Ketrin Džonson, žena koja je najviše volela Nikolu Teslu, Draga Obrenović, žena koja je u noć atentata stala telom ispred svog kralja i muža Saše, Davorjanka Paunovć, koja je ležala na zemlji da bi Tito u ratu imao gde da spava, Jelena Anžujska, prva žena na našim prostorima koja je sagradila svoju zadužbinu i Jelena Gatiluzio, žena despota Stefana, čiji su preci Italijani bili pirati.
O čemu trenutno pišete i šta pripremate za budućnost?
Veselin: Upravo sam objavio pedesetu, da tako kažem, jubilarnu knjigu. Reč je o poeziji. U prošlosti su svi naši promašaji i pogrešni izbori, nadamo se da ih u budućnosti neće biti. Uskoro će mi se pojaviti izabrane i nove ljubavne pesme. Mislim da će to biti zanimljiv događaj. Završio sam trilogiju romana za koju još nemam izdavača. Deset godina sam radio na te tri tematom povezane knjige. Nadam se da ću dočekati da ih objavim.
Ana: Sređujem i klasifikujem eseje o Beogradu – ali sa obrtom, a pišem i novi roman, ovog puta smešten za vreme Prvog svetskog rata. Moja junakinja je žena-heroj o kojoj se malo zna, a mnogo je učinila za srpski narod.
Knjige umiru kao i ljudi, a žive duže od njih. Kako napisati knjigu za večnost?
Veselin: Postoje knjige koje traju, doduše svaka ima duži vek od onoga ko ih je stvorio. San pisca je da ga nadživi njegovo delo. A vrata večnosti samo retki otvaraju, pa je to slučaj i sa knjigama. Koliko se u te stvari razumem, takva knjiga uzme pisca za ruku i zajedno ulaze u večnost. Sve knjige Šekspira, Voltera, Mana, Getea, Dostojevskog, Tolstoja i mnogih drugih ne mogu se razdvajati od njihovih tvoraca. Danas su ta vrata večnosti skoro nedostupna i za nove knjige i njihove pisce. Živi se brzo. Umire se brzo. I sve se još brže zaboravlja, Nažalost, sa piscima umiru i knjige, neke mnogo pre onih koji su ih stvarali. Modernost u svemu je učinila svoje. Cena je surova. Zanosi traju koliko i treptaj oka. Zatočenici smo brzine življenja.
Ana: Dati sebe knjizi! Celog, i više od toga! Živeti za nju, živeti sa njom, dati joj svoju dušu i telo, misli, svakodnevicu, noći, filozofiju života, iskustvo, rad… i ne zaboraviti najvažniju stvar – pisati o univerzalnim stvarima. Samo rukopisi koji ljubavno (u najširem mogućem smislu ljubavi) opišu univerzalne teme opstaju.
Slavimo deset godina RYL magazina. Jubilej kojim zaokružujemo jednu celinu, prvu deceniju divnog stvaranja. Kako vidite misija RYL-a sve ove godine?
Veselin: Zaljubljen sam u RYL. Ta zaljubljenost traje godinama. Po mom uverenju, RYL je najbolji elektronski magazin na Balkanu. Koncipiran je tako da za svakoga ima nešto zanimljivo i drugačije. Mislim da je lepota ovog magazina u tom drugojačenju, originalnosti, izboru tema i sadržaja, izgledu. Sve je čitaocu novo. Tehnička obrada je savršena. Žao mi je što ne izlazi u štampanoj formi, ali i ovako se vidi ogroman trud, želja da se bude originalan i drugačiji. Zahvaljujući Miji Medaković, vlasnici i glavnoj urednici, ženi čudesne energije i lepote, sve je u magazinu dovedeno do perfekcije. Pohvalio bih vrhunsku i uvek originalnu fotografiju (delo Mijinih ruku), netipične priloge koji se bave obiljem raznorodnih tema i prostranstvom čitave planete, jer ovaj magazin nije lokalnog tipa.
Srećna desetogodišnjica izlaženja magazina RYL i puno uspeha mojoj prijateljici Miji u njenom budućem radu. Ovo su želje prijatelja, iz srca, čiste i iskrene.
Ana: Prvo bih da čestitam i primetim da je magazin uvek na visokom nivou u svakom pogledu, od izbora sagovornika, tema, koncepcije, do vizuelnog izgleda. Raduje me da postoji prilježan rad na ovakvom magazinu, koji je istovremeno i u trendu i kvalitetan. Misija RYL-a je uvek bila i ostaće – inspirisati čitaoce da razmisle, osete i pokrenu se.
