SNAGA KARATERA KROZ AKT ŽENE

INTERVJU PRIREDILA: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MARIJA KNEŽEVIĆ
FOTOGRAFIJE: MILICA KNEŽEVIĆ, MARIJA KNEŽEVIĆ

MARIJA KNEŽEVIĆ, ROĐENA JE 1967. GO­DINE U BEOGRADU. DIPLOMIRALA NA FLU 1991. GODINE, ODSEK SLIKARSTVO, U KLASI PROFESORA MOMČILA ANTONOVIĆA. MA­GISTRIRALA U ISTOJ KLASI 1994. U OBLA­STI SLIKARSTVA NA TEMU BOJA. OD 1991. ČLAN JE ULUS-A I IMA STATUS SAMOSTAL­NOG UMETNIKA. UČESNIK JE BROJNIH IN­TERNACIONALNIH FESTIVALA UMETNOSTI U SRBIJI I INOSTRANSTVU (TUNIS, MALTA, RUMUNIJA MAKEDONIJA, BUGARSKA, MA­ĐARSKA, HRVATSKA, CRNA GORA). NJENI RADOVI NALAZE SE U BROJNIM PRIVATNIM KOLEKCIJAMA U ZEMLJI I INOSTRANSTVU (KANADA, ŠVAJCARSKA, MALTA, ITALIJA, ŠVEDSKA). U PERIODU OD 1988. DO 2023. GODINE, IZLAGALA JE NA PREKO 100 GRU­PNIH IZLOŽBI U ZEMLJI I ŠIROM SVETA.

Najznačajniji pejzaž kojim se jedan slikar može baviti je ljudsko lice koje sve otkriva i sve sakriva.

Oduvek sam volela prirodu, u pejzažu sam mogla da provodim beskrajno mnogo vreme­na a da mi ljudi ne nedostaju. Ipak, moj spon­tani, Bogom dati, izbor motiva je ljudsko lice kao najznačajniji i najsadržajniji pejzaž. Po­smatrajući pejzaž, videla sam lepotu koja me je umirivala i kojoj sam se sa uživanjem pre­puštala, ali pogled na ljudsko lice je budio moj istraživački duh. Upuštanje u rad na portretu je podrazumevalo početak avanture otkrivanja slojevitosti ljudske psihe, karaktera, likovnosti, lepote, ružnoće… Sve što je sadržavao jedan pejzaž po pitanju likovnosti, odnosa površina, boja, linija, ritmova, sadržavala je i jedna gla­va i još mnogo više. Dok me je pejzaž svojom savršenošću, bogatstvom mirisa, zvukova, ti­traja, sputavao u pokušaju da ga pretočim na platno, ljudsko lice me je kao riznica neotkri­venih sadržaja mamilo na igru kroz rad. Tim poigravanjima, ponekad strogo kontrolisanim potezima, a ponekad intuitivnim intervencija­ma, pokušavala sam da iznenadim samu sebe novim otkrićima. Uživala sam u ulozi onog koji stvara, ali i otkriva, psihologa, ali i sudije. Kao posledica iscrpnog rada na portretima, pojavili su se mnogobrojni naručeni portreti. Ovi por­treti zahtevali su drugačiji pristup radu, više samodiscipline u postupku rada i obuzdavanja ekspresivnosti. Imala sam na umu zahtev koji sam morala da ispunim, a to je da zadovoljim i želje naručilaca. Mnogi od tih portreta nalaze se u različitim delovima sveta kao deo kolekcije ljubitelja umetnosti.

U zavisnosti od životnih okolnosti i faza, ređali su se i različiti ciklusi portreta. U ranoj fazi živ­ota moje ćerke (a povremeno i kasnije), inten­zivno sam se bavila njenim portretom. To su bile nežne predstave malog bića, deteta, ali sa već jasno izraženom individualnošću i nekom dirljivom zapitanošću nad životom i sudbinom. Kasnije je nestala jasna granica između rada na njenim portretima i rada na autoportretima, pa je kao rezultat nastao rad Autportret triptih, nagrađen na Beogradskom salonu u oktobru.

Kao i lice, tako je i telo tajna knjiga koju slikar iščitava dok pravi aktove.

Zaintrigiranost figurom došla je kao prirodan sled stvari. Trenutna zasićenost motivom glave me je navela na promenu sfere interesovanja u slikarstvu. Zadržala sam se na figuraciji i ljud­skom telu. Osvetljavajući neistražene predele u čoveku, slikajući glave, nastavljam sa istom zainteresovanošću da se bavim aktovima. Višedimenzionalnost motiva i dalje me intrigira.

Kao i kod glava, na mojim radovima aktova pozadina postoji (ne postoji) isključivo u službi akta i ona je neutralna, bez ikakve priče. Telo dobija na značaju i težini jer biva neopterećeno smeštanjem u kontekst pozadine, pa okruženje ne priča priču nego je ustupa aktu da se iskaže sam i u punoj snazi. Pozadina postaje neka vrsta rama za sliku koji svojim koloritom i tek­sturom ima zadatak da pojača dramatiku akta. Način građenja fona, to jest prostora utiče na iskazivanje emotivnog stanja u kom se akt na­lazi i kolorit tu ima presudan značaj.

Mislim da oblik tela isto kao i oblik glave pred­stavlja odraz karaktera. Telo govori o navika­ma, kulturi, poreklu, genetici “posednika”. Boja i struktura kože sugeriše stepen emotivnosti i senzibilitet.

Već u ranoj mladosti sam provodila dosta vre­mena pred ogledalom proučavajući svoj odraz, što je u prirodi svake žene. Ti oblici postajali su mi jasni, a njihove promene zanimljive i memorisane. Tako sam u podsvesti gradila riznicu poznatih formi sopstvenog tela. Ono je podsvesno postalo prototip za žensko telo i ka­snije sam sa lakoćom mogla te oblike predsta­vljati i utkati u druge ženske modele. Mekoća i raznovrsnost formi, nežniji prelivi, bogatstvo kolorita i bavljenje sobom, razlozi su mog većeg interesovanja za bavljenje ženskim aktom.

Okrećući se izradi autoakta ostvarujem skri­vene i duboko zatrpane porive da prikažem i iskažem sopstvenu erotičnost, negde skrivenu. Ono kolektivno nesvesno u posedu jedne žene biva obelodanjeno kroz ogoljeno i izloženo telo. Njena ranjivost, erotična dominantnost, superiornost, podređenost, zamišljenost, melanholija i niz manifestacija postaju vidljive. Akt postaje ne samo lepo telo i ukras, već me­dij za prenošenje emocija kako ličnih tako i uni­verzalnih. On postaje instrument preko koga nagoveštavamo i odnose okoline, odnosno tretman žene u određenom okruženju.

Umesto platna kao podlogu koristite savre­meni materijal klirit i tako dobijate iluziju igre i trodimenzionalnost.

Moja potreba za skulptorskim načinom izražav­anja navodila me je uvek da potezima četke modelujem čvrste i jasne forme zanemarujući pozadinu. Takav način razmišljanja doveo me je do rešenja kojim bih što bolje sugerisala tro­dimenzionalnost, a sa zadatkom da se zadržim na polju slikarstva. Tako sam došla na ideju da na tamnu, odnosno crnu pozadinu stavim tran­sparentne podloge ređane slojevito sa razma­cima od otprilike pola do jedan centimetar. Na tamnoj osnovi sam slikala određeni motiv (por­tret, akt ili balerinu), a onda bih transparentno, skoro prozirno, na staklima ili kliritima islikava­la nastavak kompozicije dobijajući efekat tro­dimenzionalnosti i pokreta. Nekad bih kao po­dlogu koristila staklo, a nekad klirit. Prednost stakla nad kliritima je bila u plemenitosti mate­rijala. Kliriti su međutim bili lakši i omogućavali su još jedan kvalitet više, a to je intervenisanje grebanjem, što je davalo posebne rezultate. Materijalizacija te ideje izazvala je euforično oduševljenje kod mene, pa su se ideje rojile ogromnom brzinom. Tako je nastao ciklus rado­va Igra, izložen 2011. u Galeriji ULUS. Radovi su izazvali i veliko interesovanje kod publike, a shodno tome usledile su i mnogobrojne nagra­de. Jedna od prvih i omiljenih bila je nagrada na Međunarodnom bijenalu minijature u Gor­njem Milanovcu, gde sam dobila i nagradu za slikarstvo za rad pod nazivom Vesela udovica. Na malom prostoru rada, dimenzija 10 x10 cm, smestila sam dva portreta nepoznate dame u crnom. Prvi portret, naslikan na staklu, prikaz je iz poluprofila koji kao da se osvrće unazad, a drugi je na staklu ispred, koji sa osmehom, anfas, gleda u posmatrača. Podloga koja se nalazi iza oba stakla je bila sačinjena od crne čipke koja je asocirala na kovano gvožđe.

Većina radova rađenih ovom tehnikom bila je posvećena motivu balerina i ljudskih figura, pa sam ovaj ciklus nazvala Igra.

Pored balerina, trodimenzionalnost postignuta ovom tehnikom me je inspirisala za nove ek­sperimente na temu akta. U mladalačkom dobu bila sam opsednuta parapsihološkim pojava­ma, a jedna od njih bila je astralna projekcija, to jest izdvajanje duha iz tela. Tako sam kasni­je napravila nekoliko radova nazvanih Astrali. Slikala sam aktove u različitim položajima koji kao da su bili u nekom stanju sna. Oni su bili slikani na crnoj podlozi, uljanom tehnikom u punom koloritu. Na njih sam ređanjem dva ili tri sloja tankih stakala ili klirita dodavala prozirnim namazima bele boje nova tela u različitim po­ložajima, koja su lebdela uzajamno se prekla­pajući iznad postojećih aktova. Tako se, pored fantastičnih kompozicija, dobijala iluzija nekih lutajućih duša koje napuštaju prvobitno telo. Potvrdu i podršku za svoj rad te vrste dobila sam na Međunarodnom bijenalu akta Marko Gregović u Crnoj Gori, gde sam dobila prvu nagradu za akt u kategoriji slikarstva.

Omiljeni motiv autoportreta nije mogao da bude zaobiđen, pa sam i njega uradila koristeći neku vrstu tamnih kutija sačinjenih od drveta i zatvo­renih tankim kliritom. Tako sam napravila trip­tih od crnih kutija u kojim sam naslikala svoje portrete uljanom tehnikom, a zatvorila sam ih novim transparentnim portretima naslikanim na kliritu. Iza ovih portreta, koji su bili prozirni i u jednoj gami, nazirali su se oni prvi, pastuo­zni. Sve ovo aludiralo je na našu potrebu da se skrivamo iza određenih maski i da na prvi pogled ne možemo suditi i videti neku osobu.

Kod vas su apstraktno i realno, u suštini, samo kategorije, a istinska likovnost na­staje u njihovom sadejstvu, te tim putem delo postaje uzvišena harmonija duha.

Kad pristupam platnu, polazim od realne pred­stave koja me motiviše. Fotografija je neopho­dan element koji koristim prilikom slikanja, ali uz sagledavanje celine, bez vezivanja za de­talje. Moja početna vizija, odnosno impuls koji me motiviše da krenem u stvaranje slike je nešto sasvim drugo od realizma na fotografiji. Fotografija mi služi kao podsetnik na ono oda­kle sam počela i čemu se povremeno vraćam kako ne bih izgubila vezu sa istinitošću i ube­dljivošću predstave figure. Kroz rad na slici, tu realnu predstavu zamenjuje nešto potpuno novo. Do tog izmenjenog stanja na slici dola­zim uglavnom kroz crtež kojim napola intuiti­vno pronalazim zadovoljavajuće rešenje. Po­nekad slika u nekoj fazi poprima potpuno ap­straktni karakter, da bi se u drugoj vraćala u realniji oblik. U nekim fazama svesno puštam da mnome ovlada destruktivnost kojom stva­ram disbalans i provokaciju na platnu. Nakon toga pokušavam da slici povratim kompoziciju i prepoznatljivost motiva. Ono za čim tragam je nešto između, neka harmonija i ravnoteža koja bi zadovoljila moje kriterijume i dovela do tre­nutka kada kažem sama sebi “stani, gotova je slika”.

Kako vidite likovnu scenu u Srbiji danas?

Mislim da nisam dovoljno kompetentna da od­govorim na ovo pitanje. Prilično puno vremena provodim pred štafelajem, jedan deo u šetnji i mislima posvećenim kombinacijama na pla­tnu, a ostatak vremena se bavim drugim sa­držajima koji nisu toliko vezani za umetnost. Obilaskom galerija stičem utisak da je naša likovna scena prilično šarenolika i da vladaju određeni trendovi koji su podržani pojedinim likovnim kritičarima i kustosima koji sebi pri­pisuju zasluge za izložena dela. Mnoga od tih dela nastaju brzo, a jedini uslov koji se poštuje kao razlog za njihovo nastajanje je neki štos koji bi bio u trendu. Bezvremenost i svevreme­nost umetnosti se zanemaruje, a jedini zadatak koji jeste bitan, ali ne i najvažniji, je da slika bude moderna. Pri tome se zanemaruju važni elementi slike kao što su likovnost, slojevitost, višedimenzionalnost, a utisak koji preovlađuje je površnost. Trendovi koji se prate i prepisuju su oni koji više i nisu toliko aktuelni u svetu, a neke vrednosti koje su zapisane i koje naši umetnici nose u svojim genima se zanemaruju.

Šta spremate novo u vašoj majstorskoj ra­dionici?

Kada je rad u pitanju, a neretko i život, naučila sam da ne možemo sve planirati. Često okolno­sti koje ne zavise od naših želja i namera utiču na promenu planova i zamenu postojećih ideja. Dok stvaram, osluškujem sebe i shodno tome i delam. Ono što sam nameravala da uradim na slici često se menja u trenutku i nastaje nešto sasvim drugo. Stoga ne planiram mnogo već puštam da se dešava i trudim se da reagujem na što iskreniji način. Sve moje iskustvo u do­sadašnjem radu na polju slikarstva taloži se u meni i kroz moje duhovno i životno sazrevanje ispoljava se na određeni način na platnu. Rad na portretu, slikanje akta, ekperimentisanje sa materijalom, sve to stoji i čeka trenutak kada će se pretočiti u nešto novo, inicirano datim okol­nostima u određenom trenutku.

Prateći sopstvene impulse, želim da ih sponta­no sledim i ostanem na svom putu istraživanja i izražavanja. Ono što izbegavam je ponavlja­nje i monotonija, pa tako u igru uvek uvodim neki novi element. Novine mogu biti u materija­lu, promeni motiva, kolorita i slično, ali rukopis ostaje isti.

Pripremam izložbu aktova koju bih realizovala kada se za to steknu povoljni uslovi, a to podra­zumeva pre svega dovoljan broj slika koje bi zadovoljile moje kriterijume. Očekujem od sebe da sprovedem ideju da na jednoj izložbi bude prikazan različit tretman motiva akta. Figure bi kretale od onih analitičkih ka onim krajnje ek­spresivnim i do granica apstrakcije dovedenim.

Predviđam da bi moje kasnije slike bile povra­tak glavama, koje vidim kao poluapstraktne, sa akcentom na neke univerzalne karakteristike čoveka koje bih kroz ekspresivniji izraz apo­strofirala. Moja percepcija realnog, izoštrena vremenom, sve je podložnija transformacija­ma koje diktiraju unutrašnji sadržaji i podsvest. Večito težim ka tome da slika povede mene i da me iznenadi, da bude asocijativna, lišena banalnosti, ali jak nosilac i prenosnik snažno doživljene emocije.