PIŠE: MILENA AVRAMOVIĆ BJELICA, SUOSNIVAČ I DIREKTORKA U CHAPTER 4 COMMUNICATRIONS CONSULTING AGENCIJI
FOTO: NEBOJŠA BABIĆ
Kada razmislim o svetu koji bih oblikovala po sopstvenoj meri, prvi osećaj koji me preplavi jeste osećaj harmonije i humanosti. Taj svet bio bi osmišljen tako da poštuje različitosti, njeguje kreativnost i pruža jednake šanse za svakoga, bez obzira na poreklo, godine ili životne okolnosti. Empatija koja vodi ka filantropiji je mnogo važna za opstanak sveta i bolje funkcionisanje zajednice.
Možda deluje kao utopija, ali kao neko ko je više od dve decenije u PR industriji, naučila sam da je komunikacija temelj svakog uspešnog odnosa i sistema. Verujem da sve ima smisla jedino ako se ljudi međusobno bolje razumeju, gde reči nisu oružje, već mostovi koji spajaju i ljude i kulture. Zamislite društva u kojem dijalog nadvladava predrasude, a saradnja pobeđuje sukobe — to je moj ideal.
Obrazovanje kao ključ
Kao mašinski inženjer po struci, naučila sam da je logično razmišljanje osnova svake inovacije, ali i da obrazovanje nije samo gomila činjenica. Ono kako ja zamišljam obrazovanje jeste da je to alat za oslobađanje potencijala, a ne opterećenje. Deca bi učila kako da misle, da slobodno i jasno izraze svoje brige, razmišljanja, znanja, nedoumice, osećanja… a ne šta da misle. Po meni obrazovanje je najvažniji segment jednog društva i to je nešto u šta bi se moralo najviše ulagati, jer od toga kakvo obrazovanje imamo zavisiće i kakvo ćemo društvo postati.
Kao mama tinejdžera, gimnazijalca, znam da postoje fantastični profesori, pre svega fantastično pedagozi i ljudi koji pomažu deci, ne samo u učenju, već i u vaspitanju, razumeju njihove potrebe, izazove sa kojima se susreću u adolescentskom dobu i pomažu im da ih prevaziđu. Takvi ljudi su dragoceni.
Zamišljam školski sistem koji uči decu o emocionalnoj inteligenciji, timskom radu i sposobnosti da rešavaju probleme, uz naglasak na individualne talente. Mladi bi se podsticali da budu radoznali, da postavljaju pitanja i da traže odgovore na kreativan način. Duboko verujem da je budućnost sveta u rukama generacija koje dolaze, a njihov put treba osvetliti znanjem, razumevanjem i inspiracijom. Na tom putu treba im pružiti podršku, a ne biti prepreka.
Demokratija u svakodnevnom životu
Demokratski duh nije samo politički ideal — to je način života. Ljudi moraju da imaju slobodu da biraju, ali i odgovornost da te izbore koriste za zajedničko dobro. Demokratija mora da bude prisutna svuda, počev od porodice, u kompanijama, na radnom mestu, u lokalnim zajednicama, pa sve do državne uprave.
Ono što znam jeste da se u našoj maloj porodici čuje svačiji glas i ozbiljno o svemu što neko kaže razgovara i razmatra i bira najbolje rešenje za celu porodicu. Takva situacija je i u našoj agenciji, u Chapter 4, radna atmosfera je takva da se svi osećaju uključeno, gde se mišljenja poštuju i gde hijerarhija ne guši inovacije i razlike. Kao jedna od direktorki u PR agenciji, znam koliko je važno da se svaki član tima oseća cenjeno i da ima priliku da doprinese razvoju agencije, ali i sopstevnom razvoju i da svako oseća da njegov glas znači.
Sport, muzika i knjige — hrana za dušu
Kao neko ko obožava sport i godinama se bavi sportom, od košarke, trčanja, biciklizma do skijanja znam da sport nije samo fizička aktivnost — to je lekcija o timskom radu, disciplini i istrajnosti. Pored sporta, muzika, knjige i putovanja čine značajan deo mog svakodnevnog života. Muzika je možda i jedina stvar koja spaja ljude na univerzalnom nivou, bez obzira na kojem je jeziku svi je osećamo na isti ili sličan način i kad smo na koncertima ne razmišljamo ko je pored nas, ni koje je religije, boje kože, obrazovanja, materijalnog statusa… svi se njišemo u istom ritmu. Knjige su me naučile da maštam, otvorile su mi neka nova vrata ka beskrajnim svetovima, pomogle da bolje razumem druge kulture. A putovanja su neiscrpan izvor motivacije, učenja i upoznavanja sa drugačijim.
Sumirano sve ovo što sam rekla bi bilo da umetnost i sport ne treba da budu privilegija, već pravo svakog pojedinca.
Ekološka odgovornost
Živimo u svetu koji je u tolikom neskladu sa prirodom, i ljudi su se na žalost pobrinuli da ga zarad nekih ličnih interesa kreiraju tako da svaki dan udišemo zagađen vazduh, voda je zagađena, otpad se gomila u enormnm količinama, biljne i životinjske vrste izumiru… A u stvari nam treba svet koji je u skladu s prirodom. Ekološka odgovornost mora da bude osnovni princip svakodnevnog života. Ljudi moraju da shvate da čuvanje planete nije samo zadatak — to je obaveza, a i privilegija.
Umesto betona koji nas sve više okružuje, zamislite gradove s obiljem zelenih površina, obnovljivim izvorima energije i sistemima reciklaže koji funkcionišu besprekorno. Preko nam je potrebno što više zelenila i parkova u gradovima, prostora za decu na kojima kroz igru mogu da uče o svetu u kom žive.
Sve(t) po mojoj meri nije savršenstvo, jer savršenstvo nije cilj. Cilj je stvoriti prostor gde se ljudi osećaju slobodno, gde se razvijaju kao pojedinci i gde doprinose zajednici. To je svet u kojem bih volela da živim.
