PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: NINA VUJEVIĆ
FOTOGRAFIJE: PRIVATNA ARHIVA
NINA VUJEVIĆ, ROĐENA JE 1997. GODINE U BEOGRADU, A ODRASLA U GOLUBINCIMA, MALOM MESTU PORED STARE PAZOVE. ZAVRŠILA JE GIMNAZIJU “BRANKO RADIČEVIĆ” U STAROJ PAZOVI. DIPLOMIRALA JE NA AKADEMIJI UMETNOSTI U NOVOM SADU, U KLASI PROFESORA NIKITE MILIVOJEVIĆA.
Kada je Nina odlučila da bude glumica?
Sa sedam godina sam na nekom takmičenju za decu izjavila da želim da budem glumica i vrlo brzo sam to zaboravila, ali mala Nina je definitivno znala oduvek. Velika Nina je to odlučila u trećoj godini gimnazije, nakon glavne uloge u dramskoj sekciji. Pre toga sam se bavila folklorom, recitovanjem i teatrom pokreta, ali kada sam sve te ljubavi spojila u jednu, a to je gluma, ozbiljno sam porazgovarala sa samom sobom. Uvek sam bila realna, znala sam odakle dolazim, znala sam da nemam zaleđinu i znala sam da će sve da bude na meni. Skupila sam hrabrost i otišla na prijemni ispit.
One Woman Show – monodrama „Nina“ nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Jaka žena na sceni, ujedno i krhka i nežna, igra igru. Igraš, peva, zavodiš, plačeš, gladna si, pospana. Žene se poistovećuju sa tobom.
Tako je. Žena sam, samim tim je normalno da se žene poistovećuju sa mnom, ali smatram da je ovo ipak iznad svega ljudska priča. Priča o ličnim borbama, potrazi za smislom i ljubavi kao glavnom pokretaču za sve u životu.
Tvoja diplomska predstava „Nina“ je nastala iz psihoterapijskog procesa. Šta kaže dete u tebi? Šta kaže velika Nina, a šta ona mala?
Mala Nina trenutno skače od sreće jer je uspela u svojoj nameri da veliku Ninu vrati sebi. Dugo sam lutala izgubljena, sa raznim pitanjima u glavi, a sada napokon slobodna letim prihvatajući sebe takvu kakva jesam. To je bio glavni cilj, jer samo tako ću moći na sceni ili u kadru da budem neko drugi.
Ideš na psihoterapiju, intenzivo radiš na sebi. Do kakvih si spoznaja došla?
Najveća spoznaja desila se onog momenta kada sam shvatila da radu na sebi kraja nema. To jeste bilo i bolno, ali zaista smatram da je važno da se iz godine u godinu, iz sezone u sezonu, rađam neka nova ja, da istražujem i otkrivam nove slojeve svoje ličnosti. Moj posao to od mene zahteva, zato izuzetno cenim i volim psihologiju i vidim njen veliki uticaj u umetnosti.
Kažeš da svaki put kroz predstavu istražuješ sebe. Kako reaguje publika?
Svaki put je drugačije. Iako su stvari donekle postavljene, mnogo prostora ostavljam za improvizaciju. To je po meni najveći i najmoćniji pozorišni čin, kada se u datom trenutku dešava iskrena emocija i razmena energije sa publikom. Ne volim zonu komfora, ne volim da ponavljam stvari, u ovom poslu veoma brzo možeš da se zasitiš ili da ti stvari postanu dosadne. Meni je igranje NINE svaki put praznik i uzbuđenje kao da je uvek premijera.
Da li si došla do svoje misije?
Ne znam da li sam došla, ne verujem u krajnju destinaciju. Ovo je put koji nema kraj. Živim svoju svrhu, inspirišem i zabavljam ljude, podsećam ih na suštinu i ako je to moja misija, onda je uspešno sprovodim.
Scena je prostor slobode, scena nudi sve. Šta planira Nina u nekim svojim budućim koracima i nastupima?
Ovaj monodramski put me je mnogo puta uverio da planovi postoje da bi se rušili. Moje je da nastavim da budem vredna i da se kao i do sad nadam najboljem, puštam da me mašta i vera vode. Zaista imam poverenja u život, jer da nije tako, odustala bih mnogo puta u jako teškim trenucima. Ono što je sigurno je da ću nastaviti da stvaram. Samo tako se osećam živom.
U kojim predstavama te publika još može gledati?
U Jugoslovenskom dramskom pozorištu u predstavi BEOGRADSKA TRILOGIJA, u Pozorištu mladih u mjuziklu KOSA i to je za sada to. Prošle godine sam imala 11 predstava na repertoaru, letela sam iz grada u grad, sada sam odlučila da se malo više posvetim svom autorskom radu.
Tema decembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Nova godina, nove priče“. Šta ćeš nam ispričati u 2025. godini?
Imam u glavi neku pesmu o proleću, o lastama i njihovim gnezdima. O slobodi i lepoti povratka, ali ta pesma uporno odbija da mi izađe iz glave i prospe se na papir, možda zato što bi umesto vesele pesme o proleću postala tužna priča o lasti bez gnezda i njenoj želji da pronađe svoj dom. Zato ne uzimam papir, što da ga trošim? Bezveze je, neka prođe i ovo proleće bez te moje pesme i… da sam ja neko i nešto, ja bih ceo svet kupila, pa bi stalno bilo proleće i svuda bi se čula… muzika!
