PIŠE: DUŠAN ŽUGIĆ, PESNIK, INŽENJER, UGOSTITELJ, MENADŽER
Nije strast, nije…
Ali, nešto te povuče, povuče te neko… svako na svoju stranu. Pa ne razmišljaš mnogo o tome, pa se ne osvrćeš, potrčiš, za njima kreneš i zalutaš tako. Ali, lepo je. I nije strast, nije… Prilegneš onda, mali među zvezdama. Pa ti bude neprijatno što si tamo go, pa se zavučeš pod sebe da se ogreješ nadom, pa se ogrneš strahom. Pa toplo – hladno. Pa onda sve te misli… i želja! Nije strast, nije… kao što ni taj put kojim si pošao nije pravi. Jer nikada nije ni bio tvoj; samo jedan za koji si mislio da treba njime ići, neko ko ti se dopao da budeš, ali nisi.
Ali zvezde jesu. I želja.
Udahni duboko i kreni. U sebe, pre svega. Pogled visoko, okom duboko. Jer želja jeste. Promeni sve što treba. Promeni glas. Padaj i udavi se. Budi svoj sopstveni pustolov. Probudi se na neobičnim mestima. Zapijaj se sa čudacima. Čitaj samo poeziju i proročanstva (To je, u stvari isto). Sve ostalo samo si video u prolazu. I radi, radi, radi. Prestani da se isčuđavaš krajolicima. Ostavljaj tragove za sobom.
Nije strast, nije… Ni ti nisi taj koji si hteo da budeš. Ali, ako si dovoljno bilizu čućeš neke reči o tome. Što čudnije reči to si biliže. Tron na koji si poželeo da sedneš ionako nikada nije ni postojao. Lagan si i lako se krećeš. Važno je da bude tako. Porastao si (među ljudima), postavio svoja pravila (čime god da si se bavio!) Tvoje stare oči sada su neke druge koje te gledaju. Tvoj stari put je staza kojom će drugi da idu. Tvoj put sada je putovanje. Tvoje oči su zvezde. I toplo i hladno. Nemaš više čime da se pokriješ. Nemaš više od čega da se kriješ. Moraš dalje na svoj put. Zvezda si. I želja.
„Na svojim linijama života čovek se susreće s minimalnim brojem prepreka i sve okolnosti se udešavaju tako da idu njemu u korist. Frejle čovekove duše se uspešno upisuje u liniju svog života i s lakoćom postiže svoje ciljeve. Isto kao što se originalni ključ od kuće lako okreće u ključanici i otvara zaključana vrata. Nema potrebe da tačno znamo zašto i kako se sve to odvija. Važna je samo činjenica da svaki čovek ima svoj put. Stoga, ako korača prema svom cilju prolazeći kroz svoja vrata, u životu će mu sve biti dobro. U suprotnom, ako skrene sa svog puta, na njega se obrušavaju najrazličitije nevolje i život mu se pretvara u neprestanu borbu za opstanak. Za dušu je to prava tragedija.”
Vadim Zeland: Šum jutarnjih zvezda (knjiga 2.)
