PIŠE: BRANKA ĐORĐEVIĆ – NAKANISHI
Fotografija je moja prva i velika ljubav, pa i više od toga – ona je u mojim genima. Rasla sam uz oca i strica koji su se pasionirano bavili umetničkom fotografijom. Njihov otac, moj deka, bio je foto-amater još u dvadesetim i tridesetim godinama prošlog veka, snimajući uglavnom porodicu starim aparatom sa mehom, kupljenim od nekog austrougarskog vojnika tokom Prvog svetskog rata. A jedan od naših predaka uvršćen je u pionire srpske fotografije. Otvorio je sopstveni foto-atelje u Vranju već krajem 19. veka, a smatra se i jednim od prvih srpskih ratnih fotografa. Zato nije neobično što se i danas mnogi članovi moje familije, sa tatine strane, profesionalno ili amaterski uspešno bave fotografijom.
Moja fotografska priča teče skoro celom dužinom mog života kao reka sa više tokova. Pratila me je kroz sve gradove sveta u kojima sam živela, povremeno menjajući smer. Fotografisanje, prvenstveno radi očuvanja uspomene na okruženja za koja sam vezana, počelo je u mojoj ranoj mladosti u Beogradu, a nastavilo se u Čikagu, Njujorku, Sijetlu i Vankuveru. Koliko god gradske vizure i arhitektura deluju stabilno i dugovečno, oni nisu trajni, nestaju velikom brzinom na svim delovima zemaljske kugle. Ulice i zdanja koja su svojevremeno građena po meri čoveka iz dana u dan gube bitku sa oblakoderima, megamarketima i višespratnim garažama. Trudim se da fotografijom dokumentujem ambijentalne gradske celine koje još uvek nose duh nekih ptrethodnih epoha, kao i njihove arhitektonske detalje.
Kada sam u Americi 1987. godine završila master studije istorije umetnosti, zaposlio me je jedan od najvećih i najelitnijih američkih muzeja – Art institut u Čikagu. Pomagala sam u organizovanju izložbi, ali je jedan od mojih omiljenih projekata bio sistematsko fotografisanje kompletne kolekcije od 11000 crteža (akvarela, pastela, crteža tušem i olovkom…), sa ciljem dokumentovanja i očuvanja izgleda dragocenih eksponata iz perioda renesanse nadalje, u slučaju bilo kakvog oštećenja ili nestanka originala. Ovaj projekat je dodatno uticao na moju svest o nepostojanosti takoreći svega što nas okružuje, pa i dobro čuvanih umetničkih dela. Shvatila sam da je fotografija zaista, kako tvrdi moj otac, „ogledalo koje pamti“ i da je, kao takvu, treba što više i bolje koristiti.
Kada sam se 1993. doselila u Njujork, gde je moj tadašnji suprug dobio posao na godinu dana, znajući da je naš boravak privremen, odlučila sam da tu godinu ispunim upoznavanjem ove veličanstvene metropole kojoj nema slične. Sa foto-aparatom u ruci šetala sam svakoga dana po gradu i uspela da snimam skoro 3000 slajdova. Danas, u vreme brzopoteznog škljocanja mobilnim telefonima (koje odgovara sadašnjem brzopoteznom načinu života), ta cifra ne impresionira, ali je bila impozantna brojka u vremenu analogne fotografije kada su se filmovi štedeli i svaki snimak pažljivo osmišljao, pogotovu pri radu sa slajdovima kod kojih kadar nije mogao da se naknadno kropuje ili na bilo koji način doteruje. Tom prilikom sam najviše fotografisala Soho, kao da sam predosećala da će se ovaj njujorški distrikt u narednim godinama strahovito promeniti i da će intimni prostori piktoresknih kafića, stotina umetničkih galerija, JAZZ klubova i malih trgovina početkom ovog veka biti u potpunosti zamenjeni radnjama velikih svetkih modnih lanaca, luksuznim restoranima i firmama.
Promena smera u bavljenju fotografijom mi se dogodila nakon prelaska na zapadnu obalu američkog kontinenta, gde sam počela da se interesujem za stare fotografije američkih gradova. Ubrzo sam otvorila firmu koja se bavila istraživanjem takozvanih „vintidž“ snimaka velikih urbanih centara u zemlji. Sa dobijenim ili otkupljenim pravima na reprodukovanje, ove fotografije su štampane u raznim formatima, na raznovrsnim podlogama, i prodavane javnim ustanovama i privatnim licima. Od ovoga sam živela narednih 28 godina, prvo u Sijetlu, a zatim preko kanadske granice – u Vankuveru. Stare gradske fotografije kojima je trgovala moja firma su budile nostalgiju – osećanje koje dolazi sa godinama i zapati se, pre ili kasnije, u svakom čoveku bilo gde u svetu.
Pre nepunih desetak godina, dogodio se još jedan veliki preokret u mom životu: nostalgija koja je odavno tinjala i u meni, burno se rasplamsala kada sam na Fejsbuku otkrila grupu „Bio jednom jedan Beograd“, koja se vrlo ozbiljno i temeljito bavi starim Beogradom i Beograđanima. Počela sam da učestvujem u radu grupe i da istražujem istoriju i arhitekturu grada za koji sam shvatila da je za mene ipak najlepši i najvoljeniji, a njegova prošlost i prošlost njegovih stanovnika izuzetno zanimljiva i uzbudljiva. U grupi sam objavljivala novopronađene snimke i sastavljala propratne tekstove, a moja digitalna arhiva starih beogradskih fotografija rasla je velikom brzinom. Štaviše, počela sam i da sakupljam originalne fotografije po brojnim domaćim i svetskim aukcionim sajtovima. Usledio je niz događaja koji će me posle četrdeset godina provedenih u Americi i Kanadi konačno vratiti u domovinu. Sa jednim od urednika grupe „Bio jednom jedan Beograd“ sam počela da istražujem fotografije koje je moj otac snimao po Beogradu 1960-ih i 70-ih. Otkrivali smo lokacije, istraživali reklame i imena firmi, a što smo im nas dvoje bili posvećeniji, to ih je tata pronalazio u većem broju, zaboravljene po raznim kutijama i fijokama, dok se najzad nije rodila ideja o objavljivanju knjige pod nazivom „Beograd naše mladosti“, koja će 2020. dobiti i ULUPUDS-ovu nagradu za najlepšu foto-monografiju godine. Istovremeno se, neplanirano i neočekivano, rodila i ljubav među nama dvoma priređivačima knjige. Bilo je logično odlučiti se za povratak preko okeana, natrag u grad čiju prošlost istražujem i čije (sve učestalije) promene želim da beležim kroz objektiv svog foto-aparata, a sve ovo u društvu novog životnog saputnika istovetnih interesovanja.
Volim svoj novi život u Beogradu. Već nekoliko godina sam član uredničkog tima grupe „Bio jednom jedan Beograd“ sa kojim učestvujem u organizovanju lepih gradskih izložbi sa snimcima iz života starog Beograda i publikovanju knjiga sa neispričanim pričama iz istorije naše prestonice. Može se reći da je moje preseljenje natrag u Beograd rezultat sprege ljubavi prema rodnom gradu, ljubavi prema fotografiji i one ljudske ljubavi koja je dodatno ulepšala moj povratak kući.