AUTOR: BRANISLAV JOKOVIĆ
Da li je Rio toliko opasan grad koliko se već decenijama misli? Jesu li to samo puste glasine?! Koliko je nebezbedan? Može biti mnogo, i previše, pogotovo ako se ne pazite. Kako se sačuvati i opustiti, a uživati u čarima ovako višeslojnog grada? Jednostavno, ako niste spremni da se uskladite s njim, nemojte ni pomišljati na dolazak. Bespotrebno je da „džabe“ prevaljujete toliki put. Nešto će vas sigurno već snaći nepripremljene i preopuštene, kao i svakoga, budite ubeđeni u to. Imajte u vidu da Brazil nije putovanje za početnike. Gde je najopasnije u ovom ludom megalopolisu? Ne znam, iskreno! Verovatno svugde i nigde. Nema nikakvih pravila. Jedino znam gde je najbezbednije. Pravo mesto u koje se možete mirno sakriti u nadi da vas neće opljačkati, nešto vam usput oteti ili, ne daj Bože, još nešto gore su zatvorene zidine nepreglednih favela. Samo pod jednim uslovom: ”AKO OBAVEZNO POŠTUJETE DATE INSTRUKCIJE!” Zato vas i vodim u tajno, skrovito mesto gde vas sigurno nikada niko neće pronaći žive ukoliko ih ne poštujete. Upravo krećemo u Rosinju, najveću favelu Rio de Žaneira. Da li ste spremni?!
U Riju već dva dana lije kiša “kao iz kabla” i osećam se sve više kao u Parizu ili Londonu u najboljim danima. Užasno me to iritira. Koji sam ja maler! Pritom, vrlo mi je toplo, pa me osećaj neprestano vara. Laže li me i sam Rio, jer imam za njega u “šteku” još samo tri dana! Da li me je i on sam nezvanično već opljačkao?!? Hmmm, ni slutio nisam da će mi ovaj dan biti toliko dobar gde ću ja njemu ipak ukrasti još jednu kap života. Kako silazim iz autobusa, tako navlačim belu kabanicu, uzimam telefon i kao po običaju ovde ga stavljam u džep koji “hermetički zatvaram”. Obavezno moram da ga osetim, da me žulja, kao i sitan novac za taj dan. Tako je najbezbednije. Skidam slušalice, jer i njih stavljam negde na sigurno, dok gledam sve nagomilanije kablove na visokim banderama kako paraju natmureno sivo nebo. Stajem, zapažam patike okačene na nekom od kablova. Šta li je sada ovo? Modni hit favele u koju još nisam kročio? Ubrzo saznajem da se oplakuje čovek iz ganga kojeg su nedavno ubili. To je ovde potpuno normalno. Samo jedan od načina kako se vrši pomen preminulom. Kolorit ljudi potpuno je drugačiji nego na relativno bezbednim plažama Kopakabane, Ipaneme i Leblona. Sjedinjen sa atlantskim vazduhom, lepljivim sopstvenim znojem, smradom iz kanalizacija i pokvarenom hranom u blizini, pravi ocvalu rapsodiju teških mirisa koji su se uveliko venčali sa mojim nozdrvama. Ceo ambijent već uveliko liči na pakao. Bar je sve vrlo autentično. Lica istetoviranih, zadriglih, opasnih očiju sada su svuda oko mene. Ljudi me začuđeno gledaju, dede i babe. Deca, klošari, beskućnici, lokalni prodavci, svi okupljeni na jednom mestu nalik pijaci. Ovde nema slučajnih prolaznika, a kamoli turista. Čak su i specijalci na motorima pristigli. Lokalni kriminalci preobučeni u “ljude od pravde” na samom ulazu prave red i preusmeravaju nas dalje. Liče na loše kamuflirane stjuarde sa fudbalskih utakmica. Malo su tamniji i naoružaniji. Deluju vrlo istrošeno, mnogo starije od godina kojih nose i pomalo krvoločnije. Bulje u mene. Gledam i ja njih, mada ne buljim. Svi već znaju ko je stigao. Na čelu mi piše. Upravo je došao još jedan gringo! Šta li će on ovde, pa zar ne pripada spoljnom svetu?! Kao da im čitam misli, a tek oni meni. Znatiželjni pogledi me sustižu dok se penjem i prolazim kroz katakombe obasute žicom. Vidim, stariji ljudi polupripiti ili nadrogirani nešto dobacuju. Hoće da priđu, a neki se smeškaju i sebi u brk. Mrmljaju na portugalskom, koji ionako ne razumem. Lokalni vodič ih odvraća. Slušaju ga sa mukom, ali vraćaju se. Povinuju mu se teška srca, ali ipak odstupaju od nas. Ima veliki kridibilitet, vidi se na prvu ili je danas samo fantom sreće. Onako mršav, vižljast, sofisticiran, sa cvikerima, deluje kao pravi “IT boy”. Seje potpuni kontrast i apsolutno odudara od svih, kao i od mene, potpunog stranca ovde. Na terenu za sada sve radi kao sat. To je najvažnije. Najbitnije je ovih prvih par minuta, bar dok se ne priviknemo. Ja na njih i oni na mene. Prvi stepen opasnosti, privikavanja ili socijalizacije je uspeo. Osećam mali nemir koji podseća na strah više protkan neizvesnošću. Idemo dalje. Penjem se uz jezivo strme i debele kamene stepenice. Prolazim kroz prostor nalik otvorenom, ogromnom šahtu, a mulj i voda mi prodiru u već mokre, iscepane duboke starke. Nastavljam dalje. Tek sada sam napokon kročio u favelu. Stigao sam zvanično u Rosinju! Ulazim u sivu fazu jedne nezavršene kuće i spuštam se stepenicama na dole. Polako i sigurno sve više nas guta lavirint nepreglednog kaskadnog naselja u kojem gubim orijentaciju. Grupišemo se po propisu i nalogu vodiča. Krećemo zvanično na turu. Užasno je strmo i klizavo. Opominje nas da striktno hodamo uz liniju i obod niskih kuća ne bi li ostavili prolaz ljudima koji nam budu dolazili u susret. Vijugav i uzan “Kabrio tunel” jasno pokazuje na stazu koje treba da se držimo dok se spuštamo. Stojim iznad neke iskrivljene nastrašnice i desetine kablova je iznad moje glave sa kojih kaplju vrele kišne kapi i štite me od prolećne dosadne kiše. Kakav apsurd. Fotkamo se. Šta li u stvari slikamo? Geto?! Ljude!? Događaje? U stvari, sve to zajedno. Polako koračamo nizbrdo u pratnji vodiča koji nas opominje da silazimo u deo favele gde je zabranjeno fotografisanje. Čuju se samo tapat koraka kroz mulj, šljunak, po koji muk i udisaj neizvesnosti. Naravno, ubrzo uviđam da prolazim mini kućnu fabriku, primitivnu, kao iz neke prošlosti. Mala manufaktura, gde se po rečima vodiča proizvodi opijum, krek i marihuana. “Krek se i dalje koristi?”- upitah ga, ali nije bilo odgovora zbog nadolazeće situacije?! Iza kuće stoje nagomilani ljudi pod oružjem i sav polumetež ukazuje da se ovde rade ozbiljni i važni poslovi. Ceo prostor uskih ulica miriše na čist kanabis. Naš vodič im se uljudno javlja, pozdravljaju se. Nešto usput mumlaju, kao da se znaju “sto godina”. Vidim da ga poštuju. Lagano prolazimo dalje. Put nas vodi opet na strme stepenice, ovoga puta kraće. Ulazimo u sivu straćaru, nalik kućici, odvaljenu sa prednje strane. Galerija, nešto što vrlo podseća na izložbu na otvorenom i njenu stalnu postavku. Slike, crteži, tagovi, murali, grafiti i veliki oslikani Bob Marli u pozadini preko jednog preostalog zida. Izlazim na otvoreni plato, nalik terasi bez ograde, a pogled puca na Rio i celu favelu obasutu redovima nedovršenih kuća u nekoliko boja. Dominira siva i bledocrvena, sa svih strana. Kuće, gore u brdima, kao da ih je već pojela vetrometina džungle pod oblacima velikog zaliva. Ima ih na hiljade. Nepregledne su. Bože mili, pa ovo izgleda neopisivo! Rosinja u svom najlepšem izdanju. Kiša je već prestala da pada. Plavi tankovi za vodu, ima ih na stotine, poređani na svakoj od njih. Rosinja, najveća favela u Riju, kao da je osvojena. Na samom smo njenom vrhu. U daljini se ocrtava Atlantik koji kao da stoji u mestu i krivudava brda zaliva Guananabara samo što se ne obruše na nepregledno naselje. Dole, u ambisu, prelama se najbogatiji i najlepši deo grada, iza isprepletanih žica nedovršenih fasada najveće favele u Riju. Kakva ironija života. Preglasne klasne razlike su nedokučive. Majko mila! Dok slušam vodiča kako priča o Rosinji, gledam svu ovu umetnost oko sebe. Borbe gangova, maskirane dečake sa pištoljima, mrtve policajce, vage za merenje droge i iscrtane grafite heklera, pušaka i silnog oružja na zidovima. Vidim i razne motive koji verno opisuju mesto u kojem sam. U svakoj muci, teskobi, umetnost uvek najbolje zri. Dokazano. Rosinja, najveća favela u Riju, broji više od 220.000 ljudi. Kažu da ima i više. Sada je pacifikovana. Smatra se jednom od najbezbednijih u Riju. Ima ih sve skupa preko 700 u Janoarskoj reci i oko tri miliona ljudi živi u njima. Njeni autohtoni žitelji ne vole naziv favela i smatraju ga pežorativnim. Zovu je komuna, zajednica. Ceo jedan Beograd. Još dobijete i kusur ljudi koji žive u “komunama” u obliku Niša. Kakve li su tek ove nebezbedne?! Ne postoji bezbedna favela. Postoji samo bezbedan i pouzdan čovek koji vas vodi kroz nju i ništa više. To je Patrik, naš vodič. Upisujemo se u jednu svesku nalik knjizi utisaka. Otvaram je. Listam, nikoga nema iz Srbije. Puna je raznih imena. Ceo svet u malom formatu A4 od šezdesetak strana. Najviše ima Britanaca, Holanđana, Nemaca, Australijanaca. Zapažam ime jednog našeg Crnogorca. Sada smo tu i mi. Lejla, Kaća, Gabi, Aleksandar i ja, kao i Dragica iz Hrvatske, takođe je sa nama. Plavim slovima i plavom olovkom upisani. Prava Jugoslavija u malom. Sve je plavo oko nas, malo i metaforično, zar ne?! Za sva vremena upisani, pa hitamo dalje.
Spuštamo se i nedugo zatim ponovo zabrana za slikanje. Prolazimo kroz još mračnije katakombe nalik tunelima. Začu se glas iz polumraka na lošem engleskom: ”Momak, imaš jednu cigaretu?“ Primetih da ljudi sede na zemlji, naoružani do zuba, istetotovirani i previše sablasni. Nose debele lance oko vrata i neke ogrlice koje bljesnu na tren samo da podsete da je dan. Vratih se korak, dva nazad i dadoh jednom liku trećinu kutije. Pruži mi ruku, bratski, stegnuvši je. Ispod čeličnog pogleda, sa par ožiljaka na licu, prelomi se osmeh. „Kako se zoveš?“- upita me. „Branislav, ti?“ „Edilson“ – odgovori mi. Ovi oko njega skamenjeni gledaju u pod, sedeći u turskom sedu. Ne pomeraju se. „Ovde ti niko ništa ne sme, samo reci na kapiji dole da si upoznao Edilsona!“ “Hoću, hvala ti puno.“ Htedoh da ga pitam još nešto, ali Patrik, vodič, već naredi pokret. Ok, kad ga slušaju oni, slušaću ga i ja. Prolazimo dalje i spuštamo se skoro dobrih sat vremena bez zaustavljanja. Slikamo se gde smemo i nigde ne skrećemo, ni levo, niti desno, samo utabanom stazom nadole, koja kao da nema kraja. Pravimo pauzu u kući nalik montažnoj poslastičarnici gde jedem najbolji kolač od marakuže preliven semenkama istog voća. Najukusniji slatkiš u Brazilu pojedoh upravo ovde, u Rosinji. Topi mi se ustima još uvek, čak i dok ovo pišem. Osmeh starice i nežan pogled ruku koje se tresu, tips i sve već sada podseća na sreću. Bar na jedan njen trenutak. Patrik upozorava da ne smemo da slikamo izlaz, samo enterijer. Još nismo u bezbednoj zoni za selfije i dvoplane. Izlazimo napolje, a vodič iznenada saopštava da se sklonimo i da brzo stanemo u liniju. Prolaze klinci, deca pod oružjem. Munjevito se spuštaju u podnožje bezdana favele, ne okrznuvši nas pogledom. Da li je ovo atrakcija, tiho zastrašivanje ili nenadana akcija? Rekao bih sve u jednom. Starije dve žene u grupi već su u laganoj panici. Oseća se nemir u vazduhu. Ne osećam strah, čudi me, dok se umalo ne sudarismo zbog uskog prolaza ulice. Odzvanjaju cokule po raspaloj vlažnoj kaldrmi od neravnog i klizavog betona. Pratim im pokrete. Znam da sam bezbedan. Ako “opalim fotku,“ momentalno ću biti mrtav. To je to. Sve je na meni. Favelo, tako sam i hteo. Branislave, biraj! Šalim se, naravno, nisam ni pomislio. Malo nadrealna filmska scena, zaista. Veće duge cevi no deca, koje se presijavaju u dnevnoj izmaglici. Ali Rio je to u “fulu.“ Čitali smo o tome, gledali svašta na ovu temu, a sada uživo. Silazimo u podnožje favele, u ulicu ukrašenu muralima, gde vidim ponosnog Če Gevaru sa tompusom, zastavu Brazila, prelepu crnkinju izbušenu mecima. Prefarbani su “ožiljci“ na lepotici. Patrik upozorava da nikako ne slikamo ljude dok silazimo ovim delom. Odjednom, nenadano skrećemo ulevo, a likovi, crnci sa kačketima, crnji da ne mogu biti, odmaraju na mokrim sofama ispred nekih lokala nalik prodavnicama. Oružje drže strogo ispod kanabeta, vidi se iz avaksa. Oslikavaju se duge cevi dok ih zaobilazimo. Ne pomeraju se. Jedan tiho broji metke dok šaržer iz torbice premešta u pištolj. Samo nas prate pogledom i ćute, bar dok ne prođe jednoćelijska povorka u belim, kišnim kabanicama. Molio sam Boga samo da se neko iz omanje grupe ne zaplete, vrlo je strmo, da se ne istripuju bespotrebno. Osećam da im ličimo na šetajuće spermatozoide u pokretu, onako kostimirani u kabanice. Kao da uskoro izlazimo iz same favele. Stajemo pored nekih trošnih kuća sa velikim dvorištima u kojima cveta merkantilizam. Stari televizori, šolje, sanitarije, stotine limenki, mikrotalasne peći, golišave lutke, obuća, odeća, sve je na velikoj gomili, polovno i u lošem stanju. Zastajemo, dok Patrik priča svoj poslednji “čepter“ o Rosinji. Iznenada, izlete iz jedne od kuća nag muškarac, naravno sav istetoviran, u bermudama. Vidim, ima pištolj za pojasom, dok mu kaiš visi i landara, onako raskopčanom. Nešto mu ljutito reče tihim glasom, pominjajući foto, a ja to shvatih ovako: “Nemoj slučajno da je mene ili robu neko slikao, sve ću da ih pobijem!” Vidim na prozoru, lepu, crnu ženu kako izvire i gugla očima, dok nas zgranuto mamurna i raščupana posmatra iz daljine. Pogledah Patrika, nasmejah se i on mi tiho uzvrati. Neverbalna komunikacija šljaka do bola, jer smo još jutros u autobusu on i ja obradili temu filma “Tropa de elite!”. Prekidosmo ih u jutarnjoj, ljubavnoj akciji izgleda, jbg. Naše spontano prisustvo i stajanje ga je izgleda i malo razljutilo. Sasvim razumljivo. Sve je jasno kao dan, nastavljamo dalje. Kako silazimo, napolju se već nadziru automobili, ljudi i spoljni svet. Život iz kojeg ja navodno dolazim. Na kraju izlaznog zida, verovatno kao metafora, stoji veliki mural sa natpisom “Pizza delivery”. Ko još donosi picu ovde? Pa, ima stalnog posla i za mene, pomislih u sebi. Kada budem puk’o u životu, a ni to nije daleko, hitam u Rio da prodajem kišne kabanice, kišobrane i raznosim pice po favelama.
Napuštamo Rosinju obasutu žicom i sa spoljne strane. Sunce polako počinje da para nebom, iako se još uvek koprca sa sivilom. Ponovo smo posle puno sati na čistini. Toplota, vazduh i vetar, a i užasna vlažnost opet dominiraju, ali u meni se već uveliko nastanio sasvim drugi osećaj. Stvarno, lakše se diše, ali i uzdiše, ako me shvatate?! Favele, fasciniran sam i emotivno prazan ujedno. Osećam se da sam težak tonu. Spolja sam lak kao pero, a unutra kao da sam progutao najtežu bukagiju koja mi se vezala za dušu. Sav adenalin kao da je naprasno ispunktiran. Ispumpao se kao balon. Posle njega uvek ostaje velika praznina i po koja dubina. Kako mi u stvari dobro živimo. Koliko smo samo besni, razmaženi, ušuškani. Pravila životne igre i jedan sasvim drugačiji svet. Zatvoren, vrlo surov, a opet pravedan. Ne narušavaj ga i sve će biti u redu! Poštuj ga i bićeš poštovan. Hiljadu pitanja sam u sebi postavljao, u hodu, nakon posete Rosinji. Bezbroj uprtih očiju siromašne dece, nadrkanih i nepoverljivih starica koje vire iz avlija nedovršenih i raspalih kuća, pijanaca, običnih ljudi, životnih teškaša, kriminalaca, i odbeglih umetnika. Ko li je sve danas prošao pored, a da nisam ni bio svestan? Kako li oni samo gledaju na nas, glupe turiste? Kako doživljavaju ljude iza “gvozdene barijere?“ Jedni sa prezirom, drugi vrlo indiferentno, prirodno i normalno. Mnogi su nas tužno promatrali. Nekima smo narušili spokoj u večnom nemiru, vidno ih smorivši. Nekome smo doneli novac da se bar malo okrepi u izobilju sirotinje koju smo videli. Težak ukus u ustima vučem iz najveće favele u Riju. Vidim napolju, mnogima iz grupe je ovo bio samo još jedan dobar izlet u okeanu putovanja, ali ne i meni. Jedno veliko iskustvo, upozorenje, poruka da budem sretan u cipelama u kojima hodam i da uvek imam na umu da još više poštujem blagodet i instrukcije života koje su mi date. Još uvek mi trepere vesele i razdragane oči devojčice koja je prodavala slike radeći u galeriji. Zvecka mi ukus nepotrošenog baruta dugih cevi dece malog Boga, koja su danas protrčala kraj nas. U daljini kao da čujem glas Edilsona koji priča svoju sliku života u tri reči, sada i kroz mene. Fascinira me i Patrik sa cvikerima, onako naizgled blentav, iako mi na kraju nije priznao da je i on sam dete jedne od favela. Kako ga samo poštuju, prosto neverovatno!
Januarsku reku i sve njene čari teško je opisati rečima samog Leblona i Ipaneme i po koje sambe na talonu razdragane Lape. Bossa nova se može osetiti i ovde u začaranom krugu i zatvorenom svetu, u komuni, zajednici, samo ako dobro oslušnete i ne napravite pogrešan korak. Samo, vrlo je klizavo, verujte! Ja sam ga napravio kasnije i odmah su nestale slušalice, ali u kolonijalnom Paratiju. Najbolje je možda krenuti ovim gradom, pravo iz centra pravog Rija, baš iz favele. Ovde stanuje život! U njoj sigurno na javi još uvek sanja zatvorena duša karioka obasuta žicom u podnožju Korkovada. Najbezbednije je pod njenim mokrim zidinama, bar na tih nekoliko sati ovog običnog kišnog dana, tamo negde duboko u srcu Rosinje.
