PIŠE: TIJANA M. ĐERKOVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM
Don Ferdinando već više od šezdeset godina drži pod zakupom jedan deo plaže Fornilo u Pozitanu, na Amalfitanskoj obali. Počeo je kao momak, više gladan nego sit, preduzimljiv i vredan; oženio se dona Marijom, dobio četiri sina, četiri snajke, od kojih su tri strankinje, i desetak unuka. Don Ferdinandov deo plaže je najlepši. Tamo najkasnije zalazi sunce. Njegov mali restoran u drvetu nema ni prozora ni vrata, ali ima stolove boje mora, tanjire od najlepše vjetrijske keramike, a oko tuša, umesto ograde, bosiljak čiji su listovi veliki kao dlan krupnog novorođenčeta. Koliko je samo Amerikanaca, Japanaca, Nemaca, Skandinavaca štedelo svaki dinar svoje nacionalne valute za putovanje u Italiju i za mesto pod suncem, makar na nekoliko dana, baš tu, na ležaljci don Ferdinandovog dela plaže. Od svih sreća koje su me zaobilazile, izbegavale, ignorisale, ali, često i pronalazile, jedna od najlepših je ta što sam već mnogo leta kod don Ferdinanda, kao kod svoje kuće. „Dođi da mi praviš društvo, idem po limun i paradajz,“ pozvao me je jednom. „Hoću,“ odgovaram. Ukrcavamo se u veliki drveni guc, porinut sveže ofarban i prepariran još krajem aprila. Ka nama dotrčava, bosih nogu po užarenom pesku, i dona Marija. Mršava kao prut, na licu duboki tragovi mora i sunca, u crnoj cicanoj haljini do gležnjeva i sa jedva uočljivim belim dezenom. Potpuno seda kosa skupljena je na potiljku u nisku pundju. Oko nadlaktice, žuta plastična kesa. Penje se na pramac. Krećemo. Ispod haljine zadignute skoro do bedara, vidim, ima jednodelni kupaći kostim. Stopalima gotovo dodiruje penušavi površinu mora, smešeći se. Negde na pola puta don Ferdinando usporava, gasi motor. Ona se pridiže na noge i ne skidajući haljinu, u kostimu i sa kesom koja vijori kao nekakva jeftina zastava, baca se naglavačke u more obrazujući telom savršen luk u vazduhu. Devojčica. Morska vučica. Pliva u širokim zamasima kraulom.. Talasi je guraju bez trunke nežnosti, grubo, muški, ka stenama. Da je razbiju. Don Ferdinando ponovo pali motor i krećemo. Pitam ga šta mu bi da je ostavi samu. „Ne brini. Pokupićemo je na povratku. Hoće da nabere morskih plodova za večeru,“ kaže mi spokojno na napolitanskom, mekom i toplom. Dok se udaljavamo vidim obrise dona Marije kako nestaju i ponovo izranjaju, i opat nestaju, i ponovo izranjaju. „Ovog leta napunila je sedamdeset pet“, kaže mi don Ferdinando.
Ponos u glasu, stidljiv. Posle dobra dva sata vraćamo se obavljena posla. Barka je puna rajskog voća i povrća. Ona sedi na steni. Sirena. Žuta kesa je čvrsto uvezana oko lakta. Ne čeka da priđemo. U istom savršenom luku baca se u more, doplivava do barke, ubacuje ulov, i podigavši se na ruke snažno, uskače u čamac. Odbija pomoć. Sama će, ona može sve, kaže mi. Te večeri ostali smo na Fornilu do kasno u noć. Zvezde su blistale, igrajući oko užarenog meseca. Dona Marija spremila je za nas petnaestak špagete „allo scoglio“. Iz kuće na brdu iznad Fornila neko je uz gitaru pevao „La luna Rossa“.
Otkud ova priča na temu: On the road again. Iliti ponovo u igri. Tog davnog leta shvatila sam da smo u igri do poslednjeg daha. Da smo On the road always! I ako je istinit stih koji kaže da je život more, do nas je da li ćemo i kojim stilom u tom moru plivati. U velikim zamasima, kraulom, delfinom ili kučećim sitnim pokretima. Od nas zavisi da li ćemo plutati na njegovoj površini i prepustiti se strujama da nas bacakaju i lome po svojoj volji, samo da bismo mogli život da okrivimo za hudu sudbinu koja nas je zadesila. I konačno, možemo se u tom moru udaviti, a da nismo ni pokušali da ga spoznamo i njime ovladamo.
Prošlog leta nisam bila na Fornilu. Prošlog leta smo svi bili u pandem(on)iji. Znam da su se dona Marija i don Ferdinando, sada već duboko u devetoj deceniji života, zaštitili suncem i vakcinom. Snaje i sinovi preuzeli su posao. Unici su završili fakultete, jedan se otisnuo preko Okeana. Znam da retko silaze do Fornila, jednom ili dvaput nedeljno. Mogu se videti ujutru rano, bosi, u vodi do gležnjeva. Ako je život more, oni su on the sea road još uvek, do poslednjeg daha i uprkos svemu.
Namera mi je da ih iznenadim jednog jutra, narednih nedelja, čim otopli na jugu Italije, u Pozitanu, na onom delu plaže Fornilo gde sunce najkasnije zalazi.. Dužna sam im zagrljaj, i još mnogo više, nežnu zahvalnost za dragocenu pouku o neodustajanju.
