PIŠE: ANIMA MUNDI
INTERVJU: SELMA ĐULIZAREVIĆ KARANOVIĆ
FOTOGRAFIJE: BRANIMIR KARANOVIĆ
SELMA ĐULIZAREVIĆ KARANOVIĆ, AKADEMSKI SLIKAR, VANREDNI PROFESOR NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU. STUDIRALA JE NA ODSEKU ZA ISTORIJU UMETNOSTI NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU. DIPLOMIRALA JE NA SLIKARSKOM ODSEKU FAKULTETA LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU, GDE JE ZAVRŠILA I POSTDIPLOMSKE STUDIJE 1997. GODINE. NA ISTOM FAKULTETU 2012. GODINE, STEKLA JE ZVANJE DOKTORA UMETNOSTI IZ OBLASTI SLIKARSTVA, POD MENTORSTVOM ANĐELKE BOJOVIĆ.
IMALA SAM PRILIKE DA OVU SJAJNU ŽENU, UMETNICU, UPOZNAM NA OTVARANJU NJENE IZLOŽBE U SUBOTICI. ODUŠEVILA ME JE SVOJOM KREATIVNOŠĆU, MULTIDISCIPLINARNOŠĆU I LEPOTOM DUŠE, RADOVIMA KOJI PLENE.
VAŠA IZLOŽBA „BAJKA O NEVIDLJIVOJ I O TRNORUŽICI“ POSTAVLJENA JE U SAVREMENOJ GALERIJI U SUBOTICI. ZAŠTO SE IZRAŽAVATE JEZIKOM BAJKE, KOJA JE BILA INTEGRALNI DEO DETINJSTVA STOTINAMA GODINA? NA ŠTA ŽELITE DA S KRENETE PAŽNJU SVOJOM POSTAVKOM?
Izložba „Bajka o Nevidljivoj i o Trnoružici“, koja će trajati u Savremenoj galeriji u Subotici do početka maja, spaja dva ciklusa – ciklus „Nevidljiva“, koji je u integralnoj verziji prikazan u Prodajnoj galeriji „Beograd“ 2014. godine. Njega je činila prostorna instalacija od 19 korseta, a u Subotici je sužen izbor na šest. Korset je odevni predmet koji je dominirao u ženskoj modi vekovima, s ciljem da anatomski oblikuje torzo, stežući struk. Tek su kreatori 20. veka oslobodili žene ovih stega. To je, ujedno, metafora o podređenosti žene strogim društvenim normama. Nastojala sam da korsete oblikujem kao skulpture, sa negativnim formama, prazninom unutar korseta, koja čuva otisak tela. Drugi segment izložbe predstavlja ciklus „Trnoružičnjak“, prikazan u Beogradu 2017. godine, u galeriji ULUS, prethodno u Pančevu, u smanjenom obimu. Taj projekat je prirodni nastavak prethodnog, oba su ambijentalne instalacije, koje se prilagođavaju različitim galerijskim prostorima, i svaki prostor je zahtevao dopunu različitim elementima scenografskog karaktera. Naredne godine, dopunjen je za prostor Umjetničke galerije Bosne i Hercegovine u Sarajevu.
Tematski okvir ovog ciklusa čini popularna bajka o Trnoružici, ispričana sa ideološkom potkom, čije su prostorno-vremenske odrednice, u mojoj verziji, Kraljevina Jugoslavija i SFRJ. To je zemlja u kojoj sam rođena i u kojoj sam odrasla i želela sam da progovorim o njenoj sudbini. Čini mi se da je građanska svest usnula na ovim prostorima početkom devedesetih, na račun nacionalne svesti.
VAŠA UMETNOST NIJE OSTALA U OKVIRIMA SLIKARSTVA I PLATNA, NEGO SE RAZVILA I U DRUGOM SEGMENTU, KROZ ŠIVENJE, VEZ. VAŠI JUNACI SU TITO, PRINC, KRALJ, LENJIN, ŽENE KOJE NOSE KOSTIME, KRINOLINE, ALI KOJE PRIPADAJU PROŠLOSTI SA DUBOKOM TRADICIJOM OVIH PROSTORA. ZAŠTO STE SE ODLUČILI ZA OVAKVO PREDSTAVLJANJE?
Ciklus „Trnoružičnjak“ se sastoji iz tri segmenta. Prvi su bojeni crteži srednjeg i većeg formata, koji variraju dva motiva – motiv nabujalog vrta koji je, kako bajka kaže, okružio zamak usnule princeze, a drugi motiv su usnula princeza i kralj i, potom, isti probuđeni protagonisti. Drugu grupu radova čine kostimi koji predstavljaju kralja, kraljicu, princa, princezu, vile i dvorsku svitu. Treću grupu radova čine vladarski portreti: kralj Petar I, kralj Aleksandar, kralj Petar II i Josip Broz Tito. To su radovi nastali od nađenih goblena i vezova, tzv. ready made, koje su žene sa ljubavlju vezle za vreme vladavine tih suverena, sa malim intervencijama koje čine cvetni okviri. Kad je reč o kostimima, ženski kostimi se sastoje od korseta i kotarica, suknji sa obručima. Kotarice su, kao i korset, imale svrhu da preoblikuju žensko telo. Dok je korset naglašavao struk i bistu, kotarice su prenaglašavale bokove i leđnu krivinu. Tokom relizacije, dobile su oblik vertigadena, žičane konstrukcije za podsuknju, koja podržava suknju. Vertigaden se pojavio u španskoj modi krajem 15. veka, a zatim se proširio na Francusku i ostale zemlje Evrope. U 19. veku se javljaju krinoline i turniri, koji imaju istu funkciju povećavanja volumena suknje. Neke kotarice i korseti, na ovoj izložbi, napravljeni su od vezova urbanog folklora, koji se mogao naći na jastučnicama, čaršavima i zavesama. Ima dirljivih i naivnih motiva, koji unose notu humora, ali i svedoče o čistoti duše žena koje su ih vezle. Vez, odnosno ručni rad je tradicionalno ženski posao, priprema svadbenog ruha i ukrašavanje kućnih tekstilnih potrepština i odevnih predmeta. Meni su etnografske zbirke u svakom gradu koji posetim uvek poseban užitak. Gobleni su često kopije poznatih uljanih slika i mogu se naći vrlo minuciozne, kao i nevešte interpretacije.
KAKO IZGLEDA VAŠE VIĐENJE PROJEKTA O SPASITELJSKOJ LJUBAVI?
Mislim da je svaka ljubav spasiteljska, kad je na zdravim psihološkim osnovama. U suštini sam optimista i uvek verujem u happy end. Verujem da ljubav i život uvek odnose pobedu. U biti umetnosti je Eros i njegova moć je sila vodilja kreacije.
KAKVI SU VAŠI CVETNI – RAJSKI VRTOVI?
U kontinuitetu se bavim portretom od završetka studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Radila sam porodične portrete prijatelja na kojima se u delu enterijera javljao persijski tepih. Takođe sam slikala iste te tepihe sa razbacanim igračkama moje kćerke. Potom sam persijski tepih koristila kao pozadinu dvojnih, „venčanih portreta“. Sa svešću da su floralne šare tih tepiha prikazi rajskog vrta, došla sam na ideju da slikam prave vrtove i da u njih pozicioniram portrete. To su izmaštani, kompozitni vrtovi, kakvi ne postoje u prirodi, jer su na njima cvetovi koji ne cvetaju u isto vreme. Cveće ima svoju simboliku od antike, cvetovi su atributi Bogorodice (krin, ruža bez trnja) u hrišćanskoj ikonografiji, a u viktorijanskoj eri svaki cvet je prenosio određenu ljubavnu poruku. Mene zanima da napravim „portret“ cveta. Možda je od značaja što je moja majka vrlo talentovana vrtlarka i odrasla sam u potkrovnom stanu sa velikom terasom, u novobeogradskom bloku 45, na kojoj su bile žardinjere sa najboljim sadnicama ruža puzavica i svo sezonsko cveće. Kada sam diplomirala, od te terase je napravljen moj radni prostor. Mama je uspela da uredi predivan vrt i atelje pored Neretve, u živopisnom gradiću Počitelju, gde provodimo leto.
KAKO PROSTOR SAVREMENE GALERIJE KORESPONDIRA SA POSTAVKOM? DA LI STE ZADOVOLJNI? MISLIM DA NEKADA NEKI PROSTORI SAMO NA NAS ČEKAJU, ILI TAČNIJE, NEKADA SE NEKI RADOVI NESVESNO RAĐAJU SAMO ZBOG NEKIH PROSTORA.
Rajhlova palata – dom Savremene galerije, projektovana kao dom svog tvorca, Ferenca J. Rajhla, u duhu mađarske secesije, idealan je prostor za moje radove. Za mene je umetnost secesije od izuzetnog značaja, što se bazira mahom na floralnoj ornamentici i rascvetavanju formi. Drugi razlog je taj što je pokret secesije, kako se zvao u Austro-Ugarskoj, ili art nouvou, imao kao svoj programski cilj objedinjenje primenjenih i likovnih umetnosti. Upotrebni predmeti su dobili status umetničkih predmeta, prestali su da budu puki zanatski proizvodi, dekorativno je udruženo sa likovnim. Za mene su izuzetno značajni protagonisti tog pokreta Vilijam Moris (Arts and Crafts Movement) i Gustav Klimt. Žao mi je što nisam inicijalno planirala projekat prema prostoru Savremene galerije, moguće je da bi izgledao bitno drugačije, jer je prostor izuzetno inspirativan.
NA ČEMU TRENUTNO RADITE?
Imam veliku zbirku vezova, kuvarica, stolnjaka, peškira, i njihovo belo pamučno platno koristim tako što crtam, slikam i vezem po njima, ili koristim fragmente oštećenih komada tako što ih isecam i apliciram delove veza. Sašila sam od srpskog platna košulje prema najjednostavnijem kroju narodnih košulja i planiram da vezem i slikam po njima. Ideja mi je da se pozabavim bajkom „Princeza na zrnu graška“. Radim na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 19 godina i koleginice i kolege sa Odseka kostim i scenografija, kao i sa Odseka za dizajn tekstila, svesrdno su mi pomagali tokom godina da realizujem projekte koji su doticali te oblasti praktičnim savetima i upućivanjem na stručnu literaturu, koja se nalazi u bogatoj biblioteci našeg fakulteta.
VAŠA PORODICA JE UMETNIČKA – SUPRUG FOTOGRAF, ĆERKA STUDENT NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI, VI STE SLIKARKA. DA LI MIŠLJENJE VAŠIH NAJBLIŽIH UTIČE NA TO U KOM PRAVCU SE RAZVIJATE?
Moja majka je eminentna slikarka, suprug cenjen fotograf i grafičar, a kćerka je student četvrte godine slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti. Svi smo produktivni i aktivni umetnici, svako sa svojim ambicijama i u porodici atmosfera je često uzavrela umetnička debata. Kritika i sugestije mojih bližnjih su uvek dobrodošle kad dođe do kreativne blokade. Međutim, ponekad je potrebna samoća i distanca.
TEMA APRILSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „OD SUMRAKA DO SVITANJA“. KADA STE PRONAŠLI SVOJE SUNCE? ŠTA MISLITE O FENIKSU KOJI OPET LETI?
Moje sunce je osmehnuto lice mog deteta. Svaki čovek ima uspone i padove u životu i može se kao Feniks iz pepela ponovo dići posle teških kriza i životnih udaraca.