PIŠE: PRIM DR ANÐELKA KOLAREVIĆ, PSIHIJATAR, PSIHOTERAPEUT
FOTO: PIXABAY.COM
Svi se okrećemo ka prirodi, kao u nameri, ipak, uglavnom, dok se odmoramo, sedimo po kafićima i „kuliramo“.I šta je tu prirodno? Od prirode ništa, osim ljudske prirode koja je slaba, prevrtljiva, nespokojna i teži zadovoljenju svojih nagona. A nagona ima bar tri – za održavanjem sebe, za održavanjem vrste i za druženjem. Njihovo nezadovoljenje, kao i put ka zadovoljenju, pravi određenu napetost i neuravnoteženost.
I onda dolazimo do činjenice da se čovekovo biće, uglavnom, bavi održavanjem ili vraćanjem njegove unutrašnje ravnoteže, i da bi uspeo u tome, on pokušava da ugodi svojim nagonima i da zadovoljava svoje instinkte.
Naravno da se kroz ispunjenje nagonskih tenzija stvara napetost koja nas motiviše, razvija i nas, naše Ja i nesvesno Ja, kada ne uspemo da ispunimo nagonske zahteve. I tako polako idemo ka zrelosti.
Ali, današnji čovek, sav zaglavljen u narcističnoj kulturi, sa imperativom hedonizma, i kada zadovolji svoje prirodne teženje, a i kada ih ne zadovolji, oseća prazninu u sebi, postavlja pitanja o smislu života, i ima utisak egzistencijalnog vakuuma. Praznina se ispoljava kroz osećanje besmisla, dosade, zavisnosti i potištenosti. Čovek je biće koje sposobno ne samo da o sebi misli, nego i da sebe odbaci, reče Frankl.
Često se zauzima stav prolaznosti prema životu. Život se uzima od danas do sutra, čekajući da se dogodi život, ne znajući da se već dogodio. Ljudi kao da su izgubili pojam planiranja – kažu: planiranje neće uspeti – zauzimajući fatalistički stav, kao da se tako prepuštaju udaru, i kao da će tako manje da ih boli. Dalje, čovek teži da bude, koliko god narcisoidan, utopljen u masu. Da bude nevidljiv kroz sličnosti koju prati.Tako se teži da se imaju iste ispeglane kose, ili navijene, napućene usne, stav presavijen preko selfija, nabildovani mišići, ili što više beskorisnih diploma. Utopljeni, gubimo svoju individualnost, ne razumemo i ne prihvatamo svoju jedinstvenost i različitost. Gubimo svoju prirodnost. Ne vidimo se u masi istog.
Ono što je najgore u sadašnjem postojanju čoveka jeste fanatizam, isključivost, priznavanje samo sopstvene ideje, pogleda, i takav čovek poriče svako drugačije. I u tom fanatizmu čovek i nema ideju, ideja ima njega, a ideje su često površne, isprazne, agresivne, ii kao takve, smanjuju toleranciju.
Ljudska priroda mora da samoaktualizuje, ali čovek sebe može da aktualizuje samo u meri u kojoj ispuni svoj smisao. Pogrešno je verovati da se čovekov život kreće samo horizontalno, između polova uspeha i neuspeha, zadovoljstva i nezadovoljstva. Čovek se kreće i po osi smisao – očajanje.
I kako pobediti prazninu, kako izaći na kraj sa konformizmom, fatalizmom, bezličnošću? Odgovor je uvek – kroz sopstveno biće i kroz savest. Kaže se da ne postoji glas savesti, da je sama savest glas.
To je onaj deo našeg oboženja ili individuacije koji nas pokreće, daje nam snagu i koji se ne predaje. Čovek u svojoj borbi za smislom, treba da prihvati da je pogrešiv, da ponekad mora da izdrži patnju i da je prolazan. Kroz prihvatanje pogrešivosti, dobijamo snagu da budemo odgovorni i da nas zavodljiva krivica ne drži u ropstvu.
Ako su stvari, ili bilo što nepromenljive, a tište nas, patnja je jedini način da ih zaboravimo. Samo, moramo da budemo obazrivi da ne ostanemo u patnji zbog nečeg što je promenljivo.
Onda lako upadnemo u zamku mazohizma.
Rastanci bole, uvek, ali polako, navikavajući se da puštamo sve ono što želi da ide od nas, navikavamo se i na to da će i život da jednog dana poželeti da nas napusti. Onda prolaznost nije muka, nego smisao koji postaje susret, i donosi tako divan i veličanstven mir.
Smisao života i povratak sebi možemo naći kroz naše biće, kroz razvijanje samopoštovanja i samouvažavanja, odričuči se onog dela Ega koji se stalno brani. Tako dobijamo ne samo samopouzdanje, nego i drugost. Davanje, stvaranje, posvećenost svom radu – neki su od načina kako možemo da povratimo Sebe.
Isto to možemo i kroz ljubav, preko razumevanja i pomaganja drugom.
Smisao života je uvek lični konstrukt svakog od nas, ne može nam ga niko niti dodeliti, niti ostvariti umesto nas.Svaki pojedinac u isprepletenosti sa drugima, treba da svoj jedini život obogati, ne sobom, već onim što će da ga nadmaši. Šta će to da bude – neka svako prati svoje talente od Boga mu date – onda će biti ispunjen i spojiv sa Prirodom koja to i jeste, jer sve trpi i sve podnosi, a budi se i raste, posle svakog kao gubitka sebe. To i jeste ono što čini vaskrsnuće, njemu treba i da težimo i da se spajamo u njemu.
