PIŠTALJKA I JA – FUDBALSKI SUDIJA

PIŠE: DAMIR RADOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Zašto bi čovek rizikovao život za malo novca, nikakvu slavu i ime koje je tako često napisano pogrešno u izveštajima lokalnih novina. Ali ne postaje se sudija slučajno, to je jasan izbor, iz­bor strasti i odricanja, to je verovanje u pravila i pravdu. Ti usamljeni ljudi odlučuju da idu dalje, sanjajući da će stići do Prve lige, ili da će suditi u finalu Svetskog prvenstva.

Ovo je deo uvoda knjige “Moja pravila igre” (Le mie regole del gioco – naslov originala), koju je napisao Pjerluiđi Kolina, jedan od najboljih fud­balskih sudija svih vremena, danas prvi čovek FIFA (Svetska fudbalska federacija) zadužen za sudijska pitanja.

Nekako, od kada datiraju moja prva sećanja, ni­sam voleo suđenje, iako sam jednog sudiju imao kod kuće. Kod mene se sve promenilo onog tre­nutka kada sam pristao da sve svoje strahove i predubeđenja stavim u službu ljubavi. Ljubavi prema ocu.

Počelo je, praktično, tako što sam jednom kao klinac gledao neku utakmicu na TV-u sa njim, koji je u to vreme bio fudbalski sudija najvišeg ranga. Ima tome možda i 35 godina. Desila se neka situacija na terenu, viknuo sam: Faul. A on radosno uskliknuo: “Bravo!” Oduševljen što mu naslednik ima smisla za suđenje. Kada sam malo porastao, gledao sam ga kako se presabira posle svake odsuđene utakmice. Nekada je bio nasmejan, a nekada bi otvoreno patio. Premota­vao se film, razgovaralo se sa kolegama, da li je doneo dobru odluku, da li je i koga oštetio, bilo je tu i pritisaka medija. Nervoza, umor, noći nespa­vanja. A već se moralo na novi trening, jer ga je čekala priprema za neku novu utakmicu. Često sam se kasnije pitao koliko moraš nešto da vo­liš da bi dopustio da te događaji melju, a bila je to svakodnevica. Sve je to gutao u sebi, a u isto vreme nagovarao mene da počnem. Nije mi pa­dalo napamet. A onda se desio neki klik u glavi – krenuo sam. Dva meseca nakon što je otišao, iz pijeteta prema njemu, pomalo nespreman za tu utakmicu, iako sam je već gledao. Bio sam ne­spreman i za mogućnost da se tako brzo zavoli­mo. Pištaljka i ja. Jednostavno se desilo.

Četvrtak je jedan sasvim običan radni dan, me­đutim, u životu fudbalskog sudije, u moje vreme to je bio dan kada si saznavao gde sudiš za vi­kend. Svaki iole ozbiljniji sudija će vam potvrditi da prvo traga za informacijom da li i kada sudi, pa tek onda žena, devojka, deca, rodbina ili prija­telji saznaju da li mogu da računaju na njega ili ne. Kada izađe delegiranje, kako mi to zovemo, od tog trenutka počinje priprema za utakmicu. I svi planovi prave se prema njoj. Porodica, po­sao, druženje sa prijateljima, sve postaje ma­nje bitno. Mnogi brakovi ili ljubavne veze nisu izdržali taj teret. Pojedinci su gubili radna me­sta, mogućnost napredovanja u stvaranju neke druge karijere zbog deljenja fudbalske pravde. Samo zato da bi dunuli faul kroz pištaljku ili ma­hali zastavicom ofsajd.

A tek koliko ste samo puta čuli: “Sudija, lopove!” U odnosu na popularnost nekog sporta, sudije se nalaze i na određenom stepenu prokazanosti, ali za one fudbalske rezervisano je posebno mesto. Sam vrh. Kada iz nečijih usta izađe taj epitet za sudiju, niko tu ne misli i ne računa na broj njego­vih odrađenih treninga, sneg, vetar, kišu i sunce, kroz koje je prošao, niko se ne seća već doživlje­nog vređanja ostrašćenih navijača, pretnji, raznih nepravdi, kuvanja u stomaku pred seminare, po­laganja testova i fizičkih normi Ili pravljenje lista za narednu sezonu. Niko ne broji vikende i go­dišnje odmore, koje sudija ne provede sa svojom porodicom, na nekom možda lepšem, a svakako mirnijem mestu nego što je fudbalski teren. Boli kada te neko ne poznaje, a „zna“ da si lopov.

Ali ti magični pravougaonici imaju neku svoju posebnu čar. Za mene su oni od prvog zvižduka predstavljali drugu kuću. I svaki je različit, a opet na neki način isti. Uvuku te u sebe, nekad izgle­daju kao katakombe, izlaz kao da ne postoji.

Ne računajući rođenje deteta, ‚ajde i seks, ne postoji bolji osećaj, bar ja ga nisam doživeo, od onoga kada ti priđe igrač na kraju utakmice, pru­ži ruku, zahvali se i kaže: Odlično ste sudili. To je znak da si svoju misiju ispunio. Da si priču o pravdi, negde ispisanu kroz pravila igre, sproveo u delo.

Naravno da postoje greške, da se dešavaju pro­pusti. I to se nikada neće promeniti. Mogućnost pravljenja greške se u fudbalu kroz razne modele smanjuje na najmanju moguću meru. Najnoviji je VAR tehnologija, ali je ljudski faktor i dalje najbit­niji. To je razlog zbog kojeg su FIFA i UEFA (svet­ska i evropska kuća fudbala) dramatično podigli kriterijume kada su u pitanju međunarodni delio­ci pravde. I zato je danas put do stvaranja vrhun­skog sudije postao pretežak za obične smrtnike. Da bi došao do elite, sudija mora pre svega da bude tanak kao flis papir. Dakle, mršav, zategnut, fizički prespreman. To znači da je u obavezi da trenira pet ili šest puta nedeljno, ali ozbiljno da trenira. Da se hrani adekvatno, koristi suplemen­te u ishrani, oporavlja se kroz meditaciju, jogu, istezanje, masaže. I to nije sve. Mora da bude kompletna ličnost, da radi na sebi u svakom mogućem smislu, uči strane jezike, prati modne trendove, bude informisan. Ko u tome istraje, na­pravio je ogroman korak ka uspehu. Moram to da naglasim, koji nije zagarantovan zbog svih tih odricanja i posvećenosti.

Moja međunarodna karijera trajala je osam go­dina, dva olimpijska ciklusa. Da li je moglo bo­lje – siguran sam da jeste. Ali ja sam zadovoljan. Usavršio sam strani jezik, jedno vreme izgledao kao maneken, proputovao Evropu i svet, upoznao nove ljude i njihove kulture, stekao sportske prija­telje za ceo život. Već dve godine ne sudim zva­nično, tek onako rekreativno, sebi za dušu, kada me pozovu prijatelji. Da li mi nedostaje pištaljka? Ponekad jako. Da li sam se pokajao zbog puta koji sam prešao za više od dve decenije? Nisam. Da li bih krenuo opet istim? Siguran sam da bih. Kome bih preporučio ovaj časni poziv? Svakome ko je ikada nogom šutnuo loptu.

Za savet onima koji bi u nekom trenutku pože­leleli da se bave suđenjem poslužio bih se reči­ma još jednog čuvenog italijanskog arbitra – Pao­la Kazarina, koji je u knjizi „Nas dvojica u ofsajdu“ ponudio svoj recept: „Da biste postali dobar sudi­ja, morate se izboriti sa sopstvenom samoćom, sopstvenom autonomijom. Sudija nema navija­če, on treba da se odupre pokušaju da nešto na njega utiče.“

Dodao bih još samo da je potrebno da volite ono što radite. Jer, ljubav je jedan od osnovnih pokre­tača, a onda nijedan cilj nije nedostižan.