BEOGRAD IZ BOJANOVE BOJANKE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: BOJAN D
ŽODAN
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: TANJA BAŽALAC

FOTOGRAFIJE: BOJAN DŽODAN

BOJAN DŽODAN, FOTOGRAF, DIGITALNI UMETNIK KOJI JE S PROLEĆA 2019. GODINE IMAO FENOMENALNU IZLOŽBU POD NAZI­VOM PORTRET BEOGRADA U GALERIJI PRO­GRES. PORTRETOM BEOGRADA BOJAN JE DOKAZAO I POKAZAO KOJU MOĆ IMA FOTO­GRAFIJA I KAKAV JE BEOGRAD IZ NJEGOVE PERSPEKTIVE. SA 14 PORTRETNIH FOTO­GRAFIJA BEOGRADA, DOBILI SMO DUŠU JED­NE METROPOLE.

KADA SI VIDEO SVOJE FOTOGRAFIJE U „JAKO“ VELIKOM FORMATU I BEOGRAD IZ TE PERSPEKTIVE, ŠTA SI PO­MISLIO?

Izložba se sastojala od 14 fotografija Beograda veličine 1.5 metara po dužoj strani. Iako neke od tih fotografija gledam godinama, potpuno sam se iznenadio utiskom koji ostavljaju u tolikom formatu. Pala mi je na pamet misao da predstav­ljanje lepote jednog grada nije toliko banalna ide­ja kako se može učiniti, jer ukoliko se ta lepota iskaže na dovoljno snažan način, oni koji tu lepo­tu osete više će se potruditi da grad sačuvaju i učine ga još lepšim.

PREDSTAVLJAŠ BEOGRAD NEKAKO SNENIM, NEŽNIM, KROZ ZALASKE SUNCA I RANE ZORE. ZAŠTO? DA LI TI JE BEOGRAD TADA NAJLEPŠI?

Kod portretisanja grada pristup je malo komplek­sniji od portretisanja ljudi. Doduše, i kod fotogra­fisanja ljudi trudimo se ne samo da konstatuje­mo na fotografiji crte lica dovoljne da se osoba identifikuje, već pokušavamo uhvatiti specifičan duh onoga koga fotografišemo. Kod grada je tom teškom zadatku hvatanja duha potrebno do­dati i činjenicu da je komunikacija sa gradom po­seban izazov. Dok je portretisanu osobu dovolj­no zamoliti da se nasmeši, od grada se osmeh izmami tako što se nekada ustane pre zore, ne­kada se tumara pustim ulicama kasno noću, ili se samo strpljivo čeka tamo gde izgleda kao da se baš ništa ne dešava… Uz to, kod portretisanja grada postoji mnogo veći izbor koje od njegovih crta lica i raspoloženja da izaberemo kao karak­terističan. Odlučio sam da ovaj put odbijem da prihvatim da stanovnici koji čine Beograd budu sabrani u njegov portret i tako govore u njegovo ime. Drugim rečima, odlučio sam se da portreti­šem grad dok ćuti, dok je sam, svež i naspavan, ili se sprema za počinak.

ŠTA JE ZA TEBE SIMBOL OVOGA GRADA?

Trenutno u našem raskopanom i dezorganizo­vanom gradu za mene su ponos i simbol grada razni oblici građanskog aktivizma koji svedoče da se razvija građanska svest našeg društva. Građani počinju sve više da se interesuju za ono šta se dešava sa njihovim gradom, žele jasno da izraze svoje mišljenje i učestvuju u uređenju društva. Zbog toga sam u poslednje vreme često na raznim protestima gde pokušavam da doku­mentujem ove bitne promene društva.

UČESTVOVAO SI NA MNOGIM KONKURSIMA, FOTO-TA­KMIČENJIMA. ŠTA JE U SUŠTINI ZA TEBE IZAZOV?

Trenutni izazov vidim u tome da kulturu Beogra­da sa kojom se svakodnevno upoznajem, na što interesantniji način, kroz fotografiju, predstavim ljudima oko sebe. Zato sve češće obilazim mu­zeje, spomenike, groblja, o kojima pripremam foto-reportaže. Prva od njih je već objavljena na mom sajtu Groblje oslobodilaca Beograda — Dzodan

KADA JE U TEBI FOTOGRAFSKI ADRENALIN NAJJAČI? KOJI ŽANR FOTOGRAFIJE TE GURA DALJE I VIŠE?

Taj momenat uzbuđenosti se da prepoznati onda kada mi postane jasno da beležim prizore ispred sebe specifičnim jezikom fotografije koji omogu­ćava da se oni zapišu onako kako nije moguće drugim oblicima umetnosti. U tim trenucima da se osetiti kako potpuno koristimo jezik fotografi­je koji se rasteže do krajnjih granica. Takva pre­divna situacija može se dogoditi i na fotografi­sanju venčanja, krštenja, u toku fotografisanja portreta, ili u odgovaranju na zadate teme u toku nekog takmičenja.

DA LI SI PONOSAN NA SEBE I ONO ŠTO SI DO SADA URADIO?

Ne volim mnogo o tome da razmišljam. Više vo­lim da pravim planove o onom što čeka da bude urađeno.

OTKRIJ NAM JEDAN DETALJ BEOGRADA KOJI NIJE TOLIKO REKLAMIRAN I MI NE ZNAMO ZA NJEGA.

Možda ne znate da je urna našeg arhitekte i ne­kadašnjeg gradonačelnika Beograda Bogdana Bogdanovića pohranjena u spomeniku jevrej­skim žrtvama fašizma na jevrejskom groblju u Beogradu. Priča koja vas tamo čeka o mešanju kultura, ličnosti Bogdana Bogdanovića, kao i po­litičkim previranjima i odnosu politike i umetnosti je vrlo upečatljiva, a možete i sačekati da priča bude objavljena na mom sajtu.

TEMA SEPTEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „EX-CHANGE“. ŠTA JE TO ŠTO SE KOD TEBE PROMENILO, IZGUBILO, A ŠTA GA JE ZAMENILO? DOKLE SI STIGAO U SVOM RADU NA TEMU FOTOGRAFIJE?

Promena u pristupu i pogledu na Beograd koja je bila stalna u prethodnih 5-6 godina, a u toku ko­jih sam ga aktivno fotografisao, omogućila mi je da kao rezultat dobijem nešto što mi deluje kao mnogo potpuniji portret grada od onog sa kojim sam krenuo. Opet, pristupi i načini portretisanja su neiscrpni. Upravo sam krenuo da objavljujem na društvenim mrežama razne situacije sa be­ogradskih ulica što je potpuno drugačiji pristup portretisanju od onoga koji mu je prethodio. Si­guran sam da posmatrano iz tog ugla grad ima da ponudi mnogo više šarma, pa preostaje da vidimo koliko ću uspešno taj šarm uspeti da pre­točim u fotografiju.