ŽELIM, HOĆU, MOGU!

PIŠE: DR MED TINA BONČINA, PSIHOTERAPEUTKINJA
CERTIFIED PRACTITIONER OF LOGOSYNTHESIS
(LJUBLJANA, SLOVENIJA)

Ponekad treba u životu nešto promeniti. Nešto što nas unesrećuje, nešto što nam troši energiju.

Kad razmišljamo o promeni, najčešće se nalazimo u konfliktu između dva dela. Jedan deo želi da sve ostane kako jeste, a drugi želi nešto novo, nešto bolje. Kad je ovaj drugi dovoljno snažan, tek tada počnemo da razmišljamo o cilju koji želimo postići – tek tada sebii postavimo izazov.

To znači da, dok situacija nije dovoljno loša, nećemo ništa uraditi – osim, možda, kukati. Na kukanje ponekad trošimo toliko vremena i energije da za promenu ne ostaje mnogo. Može li kukanje biti konstruktivno? Može, ako imamo dobrog sagovornika, koji nas vodi kroz kukanje, dok ne dođemo do biti, do toga što nam stvarno smeta. Taj sagovornik može biti prijateljica, kolega, partner, muž, suradnik, terapevt…

Kad shvatimo šta nam smeta, treba još da shvatimo, kako bismo želeli da stvari stoje. Možda se to sve čini logično i jasno, ali ljudi smo, skloni da sebi postavljamo preapstraktne ili preširoke ciljeve.

Na primer: “Želim da budem mršava.” To je nejasan cilj. Uz to je i želja, što znači, da je fantazija o budućnosti. Bolje bi bilo: “Hoću da smršavim 5 kg.” To je realan zadatak, znaćemo kad ga dostignemo i on izražava volju i odlučnost. Znači da smo u sadašnjosti i razmišljamo o budućnosti na stvaran način. Kad znamo šta želimo postignuti, onda možemo da napravimo plan kako ćemo to izvesti. Dosta značajno je i to da stavite cilj u hronološki okvir – do kada ću to napraviti. Tada to postaje stvarnost – šta hoćemo i do kada.

Ili, na primer: “Volela bih da sam malo odlučnija.” Koliko je to malo? I kada bi bila odlučnija? Na koje se to situacije odnosi? Kad bolje razmislimo, možemo izdvojiti one prilike u kojima nam smeta da ne progovorimo i jasno iznesemo svoj stav. Kad imamo ove situacije na broju, razmislimo šta nam sprečava da se izjasnimo. Da li se bojimo nekog čoveka? Da li se bojimo da nismo dovoljno pametni? Da li se bojimo da će se nam smejati? Ove predrasude o životu zovemo ograničavajuća ubeđenja. I ako znamo svoje granice, možemo ih i prevazići.

Kad imate realan cilj kojeg možete dostignuti, tada možete da proverite, ako imate sve resurse koji vam trebaju da postignete što ste zadali sebi u datom vremenu. Koliko vam treba vremena, novca, energije, pomoći…? Napravite plan za male korake. Ne treba da napravite sve odjednom. Može polako, kuda se žuri? Žurba vam dodatno crpi energiju.

I očekujete poteškoće. To je deo puta. Veoma je važno da to shvatite i da se na to pripremite. Ako je vaš plan mršavljenje, onda očekujte da ćete biti gladni. Kako biste mogli izdržati glad, a da ne pri tome ne jedete kolač? Možete pozvati prijateljicu, slušati muziku, igrati neke igrice… Zamislite šta vam najbolje skrene pažnju i molite za pomoć ljude koji vas podržavaju. Ako želite drugačije da reagujete u nekim situacijama, počnite sa “lakim”, pa se istrenirajte, da vam budne udobno u tome, pre nego što se suprotstavite direktoru. Jedan neuspeh znači samo korak unazad, on vas ne vraća na nultu tačku.

I na kraju: strah. Bojite se stvari koje se još nisu ni desile! I to zbog toga jer vam u prošlosti jednom nije išlo dobro. Niste vidoviti. Nemojte zaključivati na osnovu jednog lošeg iskustva iz detinjstva. Tada ste bili mali i niste imali mnogo snage da utičete na sopstveni život. A sada ste odrasli i možete napraviti sve što odlučite!

VEŽBA VIZUALIZACIJE

Zamislite da stojite na liniji, na vremenskoj osi. U mislima pogledajte oko sebe i odredite gde je na ovoj liniji budućnost i gde je prošlost. Sad pomislite na svoj izazov. Okrenite se prema budućnosti i zamislite sebe kako ste sve već postigli. Šta vidite? Kako izgleda vaš život kada se postigne cilj i kako se pri tome osećate? Uživite se u ovaj trenutak, jer će vam to služiti kao motivacija da se sve to isplati. A sada pogledajte šta stoji između vas i ove buduće verzije vas. Šta stoji na putu do ostvarenja? Čega se plašite?