ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: НАТАША РАЈАКОВИЋ
У празничним данима најбитније је сретати се са људима и догађајима. Како бирати људе, а како догађаје?
Олако свакако не, али лакоћа ће се сама наметнути када изаберете да прижељкујете сусрет и када кренете. Размишљајући и о наслову броја и овог тескста од игре до збиље – помислих да је најадекватнији наслов – ходај и веруј. Можда и јесте, али пар сусрета објашњава и све претходне, а и будуће – како видим.
Апотеоза – назив је изложбе мозаика уметнице Ренате Трипковић, а одржава се у Виноградаревој кући на Опленцу. Центар за мозаик постаје у тим данима, а како ми се чини и у многим наредним, Центар око кога ће игре немоћи остати у прошлости, а игре моћи задобиће ново – уметничко – срчано рухо. Ушла сам дословно у радове поменуте уметнице и сваки део мозаика се поиграо са мојим моћима да изговорим на конференцији за медије целу теологију коју и иначе исповедам и покушавам да дознам, научим, кажем, усвојим и предам. Термин апотеоза означава досезање људско – Бога, или уздизање до Бога, негде и претварање у Бога, хвалу, величање…
Како год да је објаснимо, недовољно је прецизних речи, док дела, игра камена, вештина руку, оруђа мира и инспирације могу то у једном сегменту, коцкици мозаика да прикажу и појасне и читаве стихире и хвала отпевају. Када бих учила поново да се играм и опет била дете – почела бих са мозаиком. Можда и јесам, али још немам храбрости као Рената да га саставим и препустим другима на поглед. Задивила ме информација да уметница саставља мозаик у Бразилу од 18.000 квадратних метара и размишљам о томе колико је то близу Бога.
А онда?
Догодило се ново сретење и ето Уметности и откровења у и са књигом владике Давида Нинова. Промоција и разговор о књизи догодио се у Пакрацу, у епархијском двору и библиотеци која окупља људе – књиге. Није игра речи. Не игра се ни у библиотеци нико, већ годинама нижу смислене догађаје, окупљају најпре људе од речи – књиге догађаја.
Тамо сам чула и опет поверовала да стварање света није завршено. Да је човеку дато и даје се свакодневно да ствара и буде саУчесник у непрекидном довршавању света. Какво је тек то достизање Бога… А када, него у празничне дане, да говоримо о достизању Бога?
Мада, као ствараоци (од материје), савршиоци са Богом света, треба сваки дан да празнујемо.
Учења су тако лака, а наше мисли о њима тако тешке и компликоване. Вера је тако једноставна, а наши односи тако компликовани.
Ходање је већ оруђе срца. У то сам се уверила и када сам била повређена и учила поново да ходам (у сваком смислу). Ево и у много претходних месеци рекла бих да ходања срца далеко долазе и пишу нове књиге. Ко ће се наћи у њима – не знамо, али оно што можемо да сазнамо је ко хода и о чему пева сваки ходач или ход.
Уверила сам се да је ходање оруђе срца и у ова два (тек) поменута сурета. Морамо да ходамо да бисмо се срели. Сретење је озбиљна игра код које нема блефирања. Може бити погрешних корака, али се ипак рачунају у ход. Назад увек може, али је напред сусрет – покрет – игра света (и) човека. Чим престане само игра да буде, ту је одмах и Бог. Тик уз сусрет. Сам сусрет.
У књизи коју сам срела на промоцији, један одељак слови: Васкрсење Христово враћа човеку могућност да буде аутентични уметник.
Човек је уметник и дата му је материја да ствара, да прави мозаик на све метре и квадратне километре света.
Како да нам сви делови мозаика буду на броју? Како да знамо тачан број?
Прочитах у књизи речи режисера Веса Андерсона, који из једног од својих филмова вапи: „Ипак, још постоје слаби трагови цивилизације, преостали у овој варварској кланици, некада познатој као човечанство”.
Да свет не постане вапај само – одржања, већ моћ и радост опажања другог, многих, свих… Да свет постане радост сусрета дневног са другим… Да свет постане мозаик којем хитамо да додамо или будемо његов део. Јесте суров дан који губи целу слику света, коме коцкице испадају у неповрат. Ходање је ипак повратак из неповрата. Делује све као игра, али ако није око престола, онда греје свет и нове коцкице можемо саставити опет, опет и опет, и ипак (како рече режисер) оставити траг у савршавању света. Може и усавршавању –ништа није погрешно када ходамо. Стићи ћемо све и свуда, а знамо ко је циљ.
