PIŠE: LIDIJA ĆULIBRK, GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA MAGAZINA „LEPOTA&ZDRAVLJE”
Ne postoji veća strast, veća sila od one koja nas tera da budemo ono što jesmo, da živimo svoju prirodu. Uprkos… pa, uprkos svemu. Što su prepreke veće ili polariteti unutar nas izraženiji – to je strast snažnija.
Ovo je jednostavna istina i ona će nam postati sasvim jasna i očigledna na jednom primeru, a to je primer osoba koje nisu tako brojne među nama, ali tu silu snažno očituju. Reč je o transrodnim osobama, o pojedincima koji se odluče da promene pol da bi ga usaglasili sa svojim unutrašnjim doživljajem. Ovo mi je prvo palo na pamet jer sam upravo završila čitanje knjige italijanske autorke Silvije Fereri Evina majka (Dokaz izdavaštvo) i još su mi sasvim blizu sve one emocije koje prate mladu osobu koja se ne oseća dobro u koži svog pola, često još od detinjstva. Proces promene pola i svega onoga što se dešava u glavi i telu mlade osobe je jako kompleksna stvar, pa iako je u ovom romanu predstavljen iz ugla majke, jasno je da se ono najteže i najbolnije nalazi upravo u detetu, devojčici koja želi da postane dečak. Mada je iunakinja Silvije Fereri voljena od trenutka začeća, mada su joj roditelji topli i otvoreni ljudi modernih shvatanja, mada ima celu širu porodicu na svojoj strani. I ta porodica, pored svog razumevanja, silno želi da kaže, da krikne na njeno uvo “NE”, jer je ono što čeka njihovo dete bolno, jer je komplikovano, neizvesno. Dete ipak može da podnese sve to, jer žudi da ostvari svoju prirodu, svoju suštinu. Kokteli hormona, teške nuspojave, veliki i bolni rezovi, ožiljci koji su grubi i nikad ne prolaze, novi delovi tela za koje se ne zna hoće li i kako će funkcionisati. Da bi bila ono što u svojoj duši oseća da jeste. Kakva sila, kakva strast!
Svi mi, autentičnost, naravno, u svakodnevici ostvarujemo na najrazličitije, male i malo veće načine, počev od toga da li smo tihi jutarnji tip koji ćuti i dva sata pije kafu ili se odmah bacamo u aktivnost, a kafu pijemo u trku. Da li ćemo se odlučiti da radimo dosadan posao koji nam obezbeđuje sigurnost ili zanimljiv posao koji nas tera na samu ivicu egzistencije. Da li ćemo ići iz veze u vezu u potrazi za Pravim ili ćemo sve prepustiti slučaju.
Istraživanja otkrivaju da su ljudi umorni od manipulacije njihovim potrebama i željama, koja se u modernom dobu velikim delom sprovodi putem političke volje, društvenog pritiska, ali i putem marketinških kampanja, uticaja poznatih ličnosti i influensera, koji takođe predstavljaju svojevrsnu vrstu društvenog pritiska. Svi oni često u nama vide samo glasače ili potrošače, i time nas stavljaju u poziciju da se za svoju autentičnost strasno borimo ili da pokleknemo i na nju zaboravljamo.
O autentičnosti se mnogo govori i u poslovnom svetu. U TED govorima, na konferencijama, u publikacijama, neprekidno se govori o „autentičnim liderima“, koji će delati sa integritetom svoje celokupne ličnosti i motivisati ljude oko sebe kako bi zajedno postigli uspeh.
S druge strane, ponekad je zapanjujuće koliko lako odustajemo od svoje autentičnosti i posežemo za jeftinim, instant rešenjima. Nedavno sam posetila jedan kompanijski događaj na kom je prisustvovalo mnogo poslovnih, u večernje ruho odevenih, žena, u svojim četrdesetim i pedesetim godinama. Iznenadila sam se koliko su ličile jedna na drugu, a u polumraku i bez naočara, dobrano sam se namučila da shvatim koga poznajem, a koga ne i ko je ko. Zar upravo naše lice nije ogledalo naše suštine i kako to da smo spremni da od njega odustanemo tek tako?
U isto vreme sam razgovarala sa prijateljicom o tome koliko je mali broj ljudi koji u odraslom dobu promene lično ime, u vreme kada je sve postalo podložno promeni. Lično ime na koje naučimo da se odazivamo od malena, koje je prvi bedem našeg selfa i koje koristimo u sklapanju prvih rečenica dok još ne spoznamo funkciju zamenice ja, dočeka nas negde sa sedam godina, u prvom razredu, kada ga možda po prvi put ozbiljno procenimo u kontekstu odeljenja, u školama gde smo neprekidno prozivani. Tada još ne možemo ništa da učinimo s njim, a od tada pa do 18. rođendana, ono se toliko ugradi u naše poimanje sebe da zaista samo mali broj ljudi odluči da ga promeni. Sa licem je drugačije. Iako imamo na raspolagaanju čitavu paletu imena koja bismo mogli da izaberemo, ta lica, što se više “dorađuju”, postaju sve sličnija i sličnija drugim licima oko nas. Da, dobro, dobijamo mladost i svežinu, a to je izgleda najvažnije u ovom istorijskom trenutku – ali gubimo autentičnost ličnog fizičkog izgleda. Kao i autentičnost našeg ličnog i jedinstvenog starenja (pa i propadanja, što da ne).
Ovaj nesklad je posledica toga što naša ličnost nije jednostavna – i najveći altruista se ponekad može uhvatiti ukoštac sa osećanjima mržnje prema bližnjima, svi imamo mušku i žensku stranu, introvertne i ekstrovertne polaritete, emocionalne i stoičke načine reagovanja. Ono što smo mi sastoji se od različitih, često suprotstavljenih, pa čak i kontradiktornih, aspekata, a upravo autentičnost je ujedinjujuća snaga u stalno promenljivom toku iskustva. „Što je veća autentičnost osobe, to je ona svesnija činjenice da poseduje ove višestruke aspekte sebe koje teži da integriše u kohezivnu samostrukturu“, napisali su psiholozi Majkl H. Kernis i Brajan M. Goldman, u definisanju autentičnosti i razvijanju komplikovanog načina njenog merenja.
Dakle, strast je možda i najprisutnija kada su previranje i borba polariteta u ličnosti najizraženiji. Slično kao i u ljubavi.
Kada upoznate neku osobu i ona vam se dopadne – erotska privlačnost je na vrhuncu, zar ne? Kasnije, nažalost, ona splasne – ali zašto je to tako? Iz prostog razloga što je seksualnost veoma jednostavan način produbljivanja bliskosti i vezanosti dve jedinke. Sećate se priče o oksitocinu? Kada je par već dovoljno dobro vezan (surova biologija i darvinizam), tada strast može slobodno da opadne i opada – jer veza veza već postoji, možda je i brak već tu, možda i dete na putu…
Dakle, strast, globalno, ima ulogu uspostavljanja ravnoteže – homeostaze, koja je najracionalniji vid postojanja jedinke jer joj štedi energiju i omogućava joj da opstane, da preživi, pa i da prežive njeni geni. Kad se to dogodi, strast se povuče do neke sledeće rizične situacije. Na primer, strast koja se rasplamsa kada ste dugo odvojeni (i naravno, cilj joj je da vas vrati jedno drugom).
Cela ova priča ne bi imala puno smisla kada ne bi mogla da nam bude od pomoći. Da prepoznamo emocije u nama, da razumemo zašto su nastale i kako se menjaju, kako menjaju nas kao ličnosti. A poznavanje onoga šta se dešava u nama je prvi korak ka prihvatanju, a potom i menjaju sebe, jer promena je ono stanje koje vodi održivosti naših individualnosti (ma kako to paradoksalno zvučalo), a život u skladu sa samim sobom jeste upravo taj u pravcu kog treba da se menjamo, da napredujemo.
