SREĆAN KRAJ/SREĆNIJI POČETAK

Milena JojićPIŠE: MILENA JOJIĆ, STVORITELJKA KONCEPTA KOLOVILA
FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Srećna sam bila žena. U cik zore budim još nepoljubljeno dete, oblačim se na brzinu, hoću kafu, ma neću, na aerodromu me čeka dobar espreso. Cirkuski balans – fascikle, kompjuter, rokovnik, izveštaji – jutarnja je fiskultura. Jedan let, presedanje, trk da uhvatim drugi. Sastanak. Budi doterana, ne previše. Diskretno našminkana, prijatna, obavi svoj posao, a onda efikasno, ali neprimetno, i šefov. Budi nadasve ponizna pred samozvanim bogovima korporativizma. Oooozbiljne stvari su u pitanju. Službeno namrštena lica. Imam divnu drugaricu (voditeljku prakse ličnog razvoja) Mariju, koju od milošte svi zovu Bepa, a Bepa ima još divniji izraz za taj svet – militantni mučenici. I s njima ja, srećna žena.
Ništa lepše od srećne žene. Ona zarađuje. Izdržava, ali ne podržava porodicu. Plaća da joj neke fine druge žene spremaju i dostavljaju hranu. Plaća da joj neke divne tete odgajaju dete, da slušaju njegove prve reči i svedoče prvim koracima. Plaća da joj neka dobra vrednica uspostavlja red u kući. Srećna žena dobije unapređenje na poslu, ostavi je muž. Dobije povišicu, dete se povuče u sebe i prestane da priča. Srećna li sam bila žena. Toliko srećna da sam vapila da se malo odmorim od tereta tolike sreće.

Šta su to srećni završeci? U kom momentu postanu srećni? Ko to u nama donese ukaz, proglasi da je neki kraj srećan, i postoji li možda i nesrećan kraj? Ili je baš svaki srećan, samo zato što je kraj, ciklus je završen. Ima li kraja uopšte? Novi krug, novi doživljaji, ubacite vaše žetone, idemo dalje. Lutala sam kroz koridore ličnog životnog iskustva, razabirala kroz hrpe nejasnih pitanja i još mutnijih odgovora.

Srećna žena je žilava. Napravljena je od tvari izdržljive, božanske, sa jasnim ciljem. Ciljevi, hm? Ciljevi su nepregledno polje neurolingvističkog programiranja, gde cvetanje stalno traje. NLP kao metoda koja uvodi sklad i stvara red, daje strukturu, a opet podstiče i najrazuzdanije kreacije je prirođena duhu svake žene. Stoga se srećna, a žilava žena, zdušno posvećuje rešavanju svojih zadataka kroz NLP. Još više pisanja, još boljeg planiranja, još više pitanja, traganja, još veći ciljevi… Neurolingvistika je moja prva velika akademska ljubav! Sa lakoćom se i danas vratim u momenat fascinacije, dok profesor Prćić na časovima Morfologije i sintakse objašnjava sprege između uma i govora, mozga i jezika. Red duhovitosti, dva reda ironije, tako svojstveno svima nama koji smo preučili svetovne škole. A dušu usput negde zaturili.

Srećna žena je takođe plod reke predaka. Onih koji su život stvarali, prenosili i njoj ga darovali. Ona sažima sav naboj ženske linije koja je rađala, odgajala, tkala, plela, klela, plakala, kukala, muke gutala, radosti ostavljala za bolje od sebe. Kodirana je muškim nasleđem koje je grmelo, sevalo, pevalo, klalo, psovalo, zatiralo, klade obaralo, pa opet gradilo. I pleme i seme. Novi učitelji, nove posestrime. Uplovljavam u luku koja se u naučnom svetu zove Porodične sistemske konstelacije, metoda ličnog rasta po nemačkom psihoterapeutu Bertu Helingeru. Isceljujući pojedinca, isceljuje se cela porodica, preci i potomci istovremeno. Iz te luke je moja duša načinila prve stidljiva korake ka domu odakle je nekad nepažnjom proterana.

Onda je naišao još jedan Učitelj, prvi muškarac koji me usrećio (samo) rečima i objasnio ono što niko ranije nije. Objasnio da ja nisam pralja, ne ne! Ja sam Anđeo čistoće doma. Nisam kućna pomoćnica. Ja sam Čarobnica reda. Nisam kuvarica. Ja sam Boginja sklada. A moj dom je moj hram. U tom hramu ja sam Prvosveštenica. Ili bi bar trebalo da budem. Ono što daje predznak svim našim postignućima je motivacija. Koju stranu života podržavam – svetlu ili tamnu? Na zemaljskoj ravni u kojoj obitavamo (a zanesemo se, pa kažemo da ŽIVImo), obe imaju pravo na postojanje. Žena je dobra sluškinja tamnim gospodarima. Neiscrpni vrtlog energije kojom se oni hrane. Ali kad daruje svetlo, žena se pretvara u vrhunsku gospodaricu, koja služi samo Životu, a svi ostali njoj. Samoodrživi razvoj, reklo bi se danas, umotano u neprepoznajni papir od reči. Veština koju je, utkanu u gene, imala svaka naša prabaka-boginja, koja se sama porađala na njivi i decu dojila po četiri godine.

Puno teorije – malo prakse, puno rada bez predaha, a smiraj donese metoda samorazvoja, tako prastara da se danas retko spominje. Jedna skromna, suzama okupana ispovest duhovnom ocu. I tako u zagrljaju slatkog Pravoslavlja, ogrnuta krilima manastirskog smiraja, od srećne žene postade smirena žena.

Ako se koja od vas možda pronađe u ovim redovima, za kraj bih takvoj Sestri nešto šapnula, može li? Može! Odlično. Da sam znala koliko je teško napisati kraj jednom poglavlju svog života, koliko intenzivno, koliko fizičkog bola telo propusti kroz sebe, koliko je potrebno vremena da se među ćelijama pokidaju stare neuronske veze, da za stvaranje novih obrazaca treba puno svega, a najviše Somatotropina koji nam svima fali… da sam sve to znala, puno ranije bih sebe izbavila iz okova samoobmane. I od toga bih napravila javni performans. I zabavu za sve srećne žene diljem planete. Muzika u pozadini bilo šta samo da svira Andre Rieu, vrzino kolo bi igrale vile na sceni od zelene trave i belih breza, posutoj bosiljkom, žalfijom, lavandom i matičnjakom, a iz mog grla grmeo bi Njegoš „Nada nema pravo ni u koga do u Boga i u svoje ruke“. Za piće – bademovo mleko s cimetom u „Bohemia“ kristalnim šampanj-čašama, posluženje – salata od bagremovog cveta + kanapei od šumskih jagoda. Pa, izvol`te, da nazdravimo srećnim završecima i još srećnijim počecima.