PIŠE: MILOŠ MILOSAVLJEVIĆ
Sedeo sam na ivici i gledao ih. Bili su prelepi. Svaki je imao svoju čar, a čak i oni ružni su uspevali da se izbore za svoj tip lepote. Plutali su po površini, ali sa krajnom neodlučnošću da li plutaju ili samo lebde. Bili su neponovljivi. Svaki je stajao tu za sebe. Jedinstven i nedostižan. Kad je zaranjao, nikad se nije uzdizao. Bar ne isti. Kad se uzdizao, uzdizao se kao ponovo rođen, sa blagim crtama koje označavaju ali ne naglašavaju njegovu prošlost. Gledao sam ih godinama, a bio sam spreman na to da ih gledam decenijama. Sa nekima sam prekršio čar posmatranja dodirnuvši ih i to je bio osećaj vredniji od svega, jer smo od trenutka dodira postajali jedno.
Bili su to prelepi brodovi. Njihov broj nije postojao, ali su svi mogli pripadati tom jednom prostranstvu. Neki su imali jedra, neki vesla, a kako njihov cilj nije bio da se pomeraju u prostoru, već da se razvijaju u okviru sebe, neki brodovi nisu imali ništa osim korita. Sećam se da sam video i nekoliko njih kojima je korito bilo okrenuto naopačke, ali na taj način da se nikad ne zapitam kako to da nisu potonuli. Stajali su tu, ili plutali, ili šta već da su radili, sve dok u jednom trenutku ne reše da se dogodi kraj njihovog razvoja. Neki su istog trenutka tonuli kao da ih se njihova podloga odjednom setila i pozvala ih, dok su drugi nestajali uz prasak. Ali ne kao vatromet ili eksplozija. Mnogo čarobnije. Grom ih je slamao na pola, dok su polovine polako gorele, a jedan se pretvorio u polugu zlata i momentalno potonuo. Bilo je i onih koji nisu odlazili sami, već svojom katastrofom povlačili za sobom i ostale, koji su ponekad bili i na drugom kraju prostranstva. A ko zna šta se događalo iza horizonta. Imam osećaj da su tamo još čarobniji jer su njihove katastrofe bojile nebo i celu površinu neverovatnom brzinom, uz pratnju masovnog orkestra boja. Najviše sam voleo one koje dodirnem i osetim punim bićem.
Kada su se pojavljivali ispred mene, nikad me ne bi iznenadili, već obradovali. Nikad me nisu uplašili, a znao sam da sam ih oduvek i čekao. Uvek su bili različiti i nikad se nisu ponavljali, mada su imali pojedine zajedničke motive. Omiljeni su mi bili oni što tinjaju skrivenim svetlom, koje sam tokom dodira morao da nađem. Kad kažem da mi je omiljena boja teget, kažem to zato što znam kako izgleda kad brod izroni zavodljivo i blago, sa bojama koje se mešaju ispred mene i prave paletu koja nikad ne prestaje da se formira iako je dostigla svoju konačnost. To je ispunjavalo celo moje telo prijatnom toplinom, teralo me da zadržim osmeh na licu. Najviše sam mrzeo one koji toliko nesrećno nestanu da i nebo zaplače.
Ti su ujedno bili i najlepši. Jakih boja, upadljivih šara, koji su uz to bili spremni i da promene boju ili se čak izmene iz vesla u jedro. To su uvek bili oni za koje sam znao da mi nedostaju i to ne samo oni meni, već i ja njima. Ti, kad su padali, nikad nisu padali sami, jer su ostali verovali da postoje samo zbog njih. Neki su prštali i bili pretvoreni u pesak u trenutku dodira, ali valjda je i to bio deo njihove čari.
Posmatrao sam ih bezvremeno i uživao u lepoti, a kad bi mi se oči umorile, gledao sam ih zatvorenih očiju i time umesto oblika osećao njihovu svetlost i naredne pokrete. Što su bili stariji, to su bili savršeniji. Rađali su se kao ruža, izlomljenih, izgužvanih ivica i nedefinisanih, ponekad uvredljivih boja, a zatim vremenom, godinama, postajali ono što su oduvek bili. Oni su mislili da ih bodrim osmehom, ali ja samo nisam mogao da ga sakrijem dok ih posmatram.
Zaveden njihovom lepotom znam i da zaboravim da stojim na samoj ivici i upadnem unutra, pa krenem zajedno sa njima da razvijam ivice i unutrašnjost. Stvar u kojoj je uživanje toliko veliko da zaboravim da treba da se vratim ili pređem na drugu stranu kako bih se, u stvari, i spojio sa njima. Živeti u njima nije isto kao i biti deo njih, ali ivica nekad zna da bude toliko krhka da pukne, te se dva sveta međusobno preplave. Nažalost, jedan svet ne može postojati bez drugog.
