PIŠE: BRANISLAV JOKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Kroćenje i uzgajanje zmija u starom svetu nastalo je u Indiji i na Šri Lanki. Negde istovremeno razvilo se i drevnom Egiptu, ali u znatno manjoj meri. U davnim vremenima, pogotovo na Šri Lanki, ukrotitelji su imali najveću moguću privilegiju. Uživali su status pravih čarobnjaka. Hvatali su zmije, uzgajali ih i pripitomljavali. Takođe, prvi su otkrili tajne protivotrova i lečili su ljude od ujeda ovih divnih životinja. Sa pojavom masovnog turizma, deo potpunog kulta vremenom poprima drugačiji oblik. Nemaju više ni približno visok status kao nekada. Uglavnom su postali zabavljači. Danas na prostoru Šri Lanke i dalje postoje retki ljudi koji žive od ovog neobičnog i pomalo opasnog posla.
Sigirija, naizgled obična džinovska stena u daljini. Granitna odsečena metafora vremena neskladnog i nedokučivog. Monolitni ugašeni gigant koji šljašti na uzavrelom suncu stoji pogrbljen kao stari skamenjeni lav kome je odavno otpala griva. Uveliko ćuti i ne progovara ni sa kim, ni sa sopstvenom senkom koju nema. Ne svađa se više sa vremenom i prostorom, niti sa svojom sudbinom. Gore na samom vrhu, cela mi je Šri Lanka bila kao na dlanu. Njen bujni biodiverzitet neprohodnih džungli iznenada se izdigao preda mnom. Konačno se predao. Naziru se Kendi, Anurhadapura i Hikaduwa. U izmaglici se stapaju vode Indijskog okeana. Kakva scena! Hiljadu i četiristo stepenika je pređeno, a još toliko će i nazad protutnjati mojim nogama. Sve ću ih pretrčati kao od šale. Pri napornom uspinjanju na Sigiriju, turisti su se komešali od vrućine i adrenalina, praveći sporu nepreglednu veliku zmiju kojoj se ni rep više ne vidi od sunca, a kamoli ljudi, pri dnu beskonačnog ambisa. Hm, zmija, ta sveta životinja. Strpite se samo malo.
Kasniji silazak sa Sigirije postajao je sve manje vidljiv i sve više neizvestan. Provlačili smo se kroz šupljikave stene nalik tunelima. Crvena šljaka, umorna od sunca, krckala je pod našim nogama. Vrh Sigirije bio je sve dalji. Kako smo se u grupi spuštali, nismo ni pričali međusobno. Držali smo se nekog reda, tek da se ne pogubimo opijeni po inerciji doživljaja. Odvojio sam se od grupe, gledajući ostale krajičkom oka. Iznenada začuh zvuk frule u neposrednoj blizini. Krenuh ka njemu, a dole u jednoj usečenoj steni sedeo je čovek u turskom sedu, svirajući u pungu. Stara drvena frula, otvorena crna korpa i nadolazeći sumrak. Iz korpe viri tamnosiva, živa gumena čarolija koja se spiritualno uvrće. Prava indijska kobra i njen originalni uzgajivač. To mi reci! Zvižduk u osam označio je poziv mojoj maloj grupi da priđu. Mnogi su ustuknuli, videvši je. Potpuno ih razumem. Neki su prvi put u svom životu doživeli dodir sa zmijom van zoološkog vrta i TV ekrana. “Ne plašite se, ljudi, priđite slobodno!“, govorio sam im. Kakva scena. Svi smo se okupili kao ekseri oko magneta, što bliže gospodaru iskonskog ljudskog straha. Mojoj sreći nije bilo kraja. Kako sam i ranije bio na Dalekom istoku, imao sam prilike da uživo gledam čarobni „Cobra show,“ na Tajlandu, na sigurnom tlu. Ovo je nešto sasvim drugo. Potpuno spontano i neplanirano. Donosim odluku da odem korak dalje. Sedam tik pored uzgajivača. Ostali prisutni sa nevericom u očima gledaju moju reakciju. Misle da sam lud. Uz uzdahe i upozorenja pokušavaju da me spreče. Naravno bezuspešno. Iz neposredne blizine sve vrlo britko promatram, iako mi nadolazeći mrak i pristigli umor remete percepciju. Punga svira, a kobra besomučno udara u debeli poklopac korpe od prašnjavog ratana. Osećam joj miris. Sjedinjeni smo. Iako ne čuje, zmija reaguje na vibracije. Kao da je potpuno podivljala. Ljudi omamljeni oko mene i sami su u transu. Oslobađaju se. Neko slika, igra, a nekolicina se štekovala po strani. Savladani strahom, na licima im čitam zaprepašćenje. Ludačka energija pred sumrak odjekuje podnožjem Sigirije. U jednom trenutku gubim fokus nad situacijom. Okrećem glavu na drugu stranu, ispuštajući na tren pokrete vibrirajuće kobre. Iznenada me nešto ujede! Gde, kada? Kuku, majko! Pomeram se unazad. U polumraku ne vidim ni krv niti moguću ranu. Osećam da me boli kažiprst desne ruke. Primećujem da su mi na kažiprstu dve jedva vidljive beličaste rupice, bez trunke krvi. Ne razaznajem ih jasno u mraku. Nisam osetio bajt, a ni zube unezverene kobre koja je i dalje udarala u poklopac. Nemoguće! Ustajem naglo, pa sedam. Otresam se. Gledam se po celom telu. Počinjem ludački da se znojim. Hvata me panika. Gotov sam! Ujede me kobra. Šta ću sada? E, budalo jedna znatiželjna, tako ti i treba! Ljudi oko mene su primetili da sa mnom ništa nije u redu. Nema više onog Baneta od pre, ni njegovog hajpa. Par trezvenih ljudi uzaludno me smiruje, tvrdeći da sam se istripovao jer su pomno pratili svaki pokret zmije zbog sopstvenog straha. Da li je ovo moguće? Ovaj uzgajivač me ubeđuje da je sve ok, iako ga u onom ludilu ništa nisam razumeo. Ne znam ni gde je zmija više. Šta mi je sve ovo trebalo? Uvek ista priča. Znam još od pre, kobrama se uvek povade otrovne kesice i zubi pred svaki nastup, dok su još male. Prvo osnovno pravilo. Šta ako je ovaj ludak ovde upravo bio sa otrovnom kobrom? Šta ako je nemaran? Šta ako krije? Hiljadu “ako” je bilo u meni. Ovo nije planirano mesto, ni utabana turistička staza, niti ušuškan “five star” hotel u Hurgadi. Nisam u eriji za turiste gde bih uveliko znao da ovakve stvari podležu kontroli. Svestan da se nalazim daleko od bilo kakve civilizacije. Sada je kasno za sve! Paranoja i strah pomeraju mi um i počinjem da se mirim sa činjenicom da ulazim u poslednje sate svog života. Umirem li ja ubrzo? Prerano ću piti kafu sa Stivom Irvinom, Bože mili! Ceo put od Sigirije do Kendija i smeštaja proveo sam u košmarima. Smarao sam menadžera hotela, recepcionara, vodiča, svakoga na koga bih naletao. Čim sam se “dočepao” hotela, pogledao me je i lokalni doktor nalik šamanu, ali džabe. Stalno me je brinuo osećaj ujeda i taj promil nepažnje. Kako su sati prolazili, strahovi su bili sve veći, a panika sve jača. Nagriza me nemoć. Čekam da počnem da nestajem. Guglao sam čitavu noć sve o zmijama. Wi-Fi, naravno prespor, nije mi bio dobar drug. Odlučio sam da se kockam sa sobom. Šta mi drugo preostaje?! Nagutao sam se bromazepamima i legao da spavam. Šta bude, biće. Ujutru, ako se probudim živ, sjajno, ako ne, Šri Lanka i Sigerija biće moj večni dom i poslednja destinacija.
Jedva otvorih oči posle prejake doze lekova. Kao da mi kapci rade bendž u teretani, a usne sklekove. Muti mi se u glavi, a telo mi još džogira po džungli. Preživeh izgleda? O, hvala ti, Bože! Danas je novi dan, nova avantura, a mistična Šri Lanka već zove da se ide u Pinawelu, čuveno sirotište slonova. Nema ona vremena da čeka ludaka, hipohondrika koji proživljava svoje stare demone. E, lako je sad to reći! Tako sam po ko zna koji put u životu pobedio sebe. Srećan, zahvalan i odmoran, a još uvek pod utiskom unutrašnjih strahova od sinoć, spremam se za novu akciju. Zadovoljan presvlačim majicu, kao zmija kožu. Doživljavam i ja svoj “ecdysis”, sopstvenu metamorfozu spoznaje. Zmije se presvlače kako bi mogle da rastu. Ja da bih napredovao. Zmija i ja smo sada jedno biće. Stavljam ranac na leđa i napuštam sobu. Silazim dole u foaje hotela. Čekaju me isti oni ljudi od sinoć. Srećni što sam preživeo, pokazuju mi slike od juče, sa Sigirije, tajne monolitne kuće opranih vekova. Pojeli su mi dušu. Sve u životu prolazi i nestaje, samo putovanja ostaju. Krećemo u novi raj. Džipovi su već spremni, turiraju. Verno čekaju svog Putnika kroz vreme. Dok se vozim kilometrima, upijam prelepe pejzaže ove nestvarne zemlje. Ćutim i razmišljam. Slušam svoju tajnu mantru zahvalnosti životu po imenu “Sade – Nothing Can Come Between Us”. Osećam se kao pero. Kao da je veliki teret spao sa mene. Još uvek nemam odgovor. Ni sada, dok mislim o svemu posle toliko godina. Zaranjam opet u introspekciju. Dok pišem ovu priču, ježim se. Naviru mi sećanja, a more ista ona pitanja. Koliko sam se promenio? Još se i dalje pitam samo jedno: “Ljudi moji, nije li to mene onu noć na Sigiriji stvarno ujela kobra?” Ko će ga znati.
