PUŠTAM SVE…

PIŠE: SVETLANA KARAPANDŽIĆ

Beograd–Pariz–Santijago… 24-časovno vre­me provedeno u avionima i aerodromskim zgradama, na pokretnim trakama i neudobnim stolicama, po kafeima koji nude za svakoga ponešto kako bi se vreme prekratilo u čekanju – nestrpljivi i radoznali u odlasku, a smireni i tihi na povratku svom domu. Pitam se da li je zaista potrebno ići tako daleko od kuće, čemu sve to i zašto? Otići što dalje, doživeti nešto novo, biti viđen ispred kojekakvih većih ili malo manjih svetskih čuda prirode, ili pak veštih ruku graditeljskih majstora. Razdragano se mešamo sa lokalnim stanovništvom, zaustavljamo ih i tražimo da se slikamo zajedno, virimo u njiho­ve domove, radne prostore, mazimo im decu (ponekad i ne tražeći njihov pristanak), tražimo neku zanimljivost i najbolji ugao da sve oveko­večimo na fotografijama. Padamo s nogu da što više postignemo u toku dana (i noći), jer hoćemo da iskoristimo do maksimuma tu dav­no pripremanu avanturu za koju smo strpljivo štedeli novac, a i priuštili sebi vreme kojeg je nekako sve manje.

Nije mi prvi put da sam u Santijagu, tako da tačno znam šta hoću da vidim i koga ponovo da sretnem što poprilično olakšava planiranje. Već istog dana po sletanju, moja srodna duša Ma­rija i ja, od ranije poznate lutalice, istražiteljke i šetačice (po rečima osvedočenog posmatrača), krećemo u prvu avanturu. Odlazimo u divno uređeni park, gde su zanatlije i lokalni umetnici preuredili podrume i štale obližnje dominikans­ke crkve, dajući im izgled tipičnog čileanskog seoceta sagrađenog od drveta, blata i slame. Lutamo malenim, krivudavim uličicama prepu­nih biljaka, potočića i znamenja koje upućuju na bogato predačko nasleđe. Svi su ljubazni i vrlo raspoloženi da objasne šta odakle stiže, kako se obrađuje, tumače simbole pre-kolum­bijske ere koji su zastupljeni na svim proizvodi­ma i fasciniraju svojim značenjem. Takvi razgo­vori odmah oraspolože, svi problemi, kao i već osetni umor, nisu više toliko vidljivi i počinješ da se stapaš sa novom okolinom izvlačeći teškom mukom španske reči na brzinu naučene!

Veče, kao pandan napornom danu punom pešačenja i vrućine, donosi mir i spokoj u društvu predivnih ljudi poreklom sa naših pros­tora. U brižljivo negovanom zelenilu predgrađa Santijaga, razgovor miluje dušu i telo. Majka naše prijateljice, nekada vrsna umetnica Na­rodnog pozorišta u Beogradu, priseća se svoje glumačke karijere i života sa čovekom koga je volela, njihove dece i godina koje tiho prolaze u podnožju Anda. Držimo se za ruke, razgovor teče spontano, a ja posmatram kako njeno lice, čak i u desetoj deceniji, blista nesvakidašnjim sjajem. Dopuštam da njena osećanja prolaze kroz mene, zahvalna za svaki trenutak u tom vanvremenskom portalu koji napuštam tek onog momenta kada Diva objavi da joj je pot­reban odmor.

Izložba “Chile before Chile” u Muzeju pre-ko­lumbijske umetnosti vraća u prošlost, otkriva tanane niti kojima smo svi povezani sa precima koji nam pružaju pozitivnu i nekako pročišćenu energiju. Simboli koji me okružuju, utkani u ži­vopisnu odeću, izrezbareni u drvetu, uklesani u kamenu, prikazani na nakitu, ostavljaju svoj neumitni pečat i menjaju me, pojačavaju ono što je već negde davno utisnuto. Rituali koji su negovani kroz mnoge generacije čine se različi­tim, ali opet i slični našim, koji su možda samo više izgubljeni u vremenu i tako zaboravljeni.

Priče o Čileu nema bez dodira sa pustinjom Atakama, najsušnijem području na planeti, gde poneki delovi nisu videli kap kiše duže od 400 godina. Lutajući po okolnim visoravnima, sve češće su nam u upotrebi reči kao što su: svet­lost, sunce, mesec, gejziri… Oči nam se sve više privikavaju na boje peska izmešanog sa solju, dok gledamo veličanstvenu igru vode, zemlje i gasa, koji tako sjedinjeni i pod pritis­kom pronalaze put iz dubine zemlje u nebo. Zatvaramo oči i uživamo u najlepšem zalasku sunca koje svi strpljivo čekamo. Prelaz sa 2400 na 4300 metara nadmorske visine kroz živopis­ne krajolike, u toku samo jednog dana, prolazi začuđujuće dobro – ovog puta!

Usred pustinje, tišinu malog mesta San Pedro narušava pesma i igra mnogobrojnih učesnika iz čitavog regiona, jer zamislite – karneval je u gradu! Muzički performansi na raznim instru­mentima, pesma i igra mnogih grupa plesača iz okolnih mesta odzvanja prašnjavim ulica­ma. Zavirujemo u njihove maske, cupkamo u žestokom ritmu (pa šta ako je baš, baš vruće!), izazivamo dobro maskirane demone, veštice i raznorazna božanstva, ukrašene dugo prip­remanim, šarenolikim kostimima napravljenim pretežno od sintetičkih materijala.

Simbolika domorodačkog plemena Mapuče je sveprisutna. Njihova posvećenost tradiciji i očuvanju prirodnog okruženja izaziva pošto­vanje. Osećam energiju kojom sam okružena i slušam priču o kulturi koja je povezana sa zemljom, poštujući vezu između čoveka i priro­de. Zemlja se slavi kao Majka kroz ceremonije, priče i pesmu, a u meni najviše odjekuje zvec­kanje nanogica koje su napravljene od ovčijih noktiju!

Uz nadolazeću buku bubnjeva i svirala, upoz­najemo heroinu koja je pre više od dve deceni­je ostavila sve blagodeti modernog doba kako bi se spasila od teške bolesti. Saživela se sa suvom zemljom, toplim vazduhom i vodom koja i nije bila baš za piće, i kroz mnogobrojne priče sa smrću, otpustila navike koje su je dovele do bolesti i prestala da se boji. Oslobodivši se sve­ga nepotrebnog, doživela je slobodu i počela da živi ljubav. U trenutku dok je to govorila, sva prašina Atakame koja nam je prekrila cipele i odeću, ušla u naše nozdrve i pluća, počela je nežno i toplo da nas miluje.

Često pomislim vredi li prelaziti tolike kilometre zbog svega toga, jer putovanje samo po sebi nije lako, a ponekad ni ugodno. Vredi li vući ko­fere, spavati u lošim sobama, imati izazovne i nepredvidive interakcije sa saputnicima, kao i lokalnim stanovništvom, koristeći svakojaka prevozna sredstva i izlažući se fizičkim napori­ma koji dovode do teške iscrpljenosti od koje se danima oporavlja.

Pre putovanja, mi smo otvoreni prostor koji nestrpljivo čeka da se ispuni raznim osećajima i impresijama. Posle svakog putovanja, sve to postaje deo nas, deo našeg sećanja i mi više nikada nismo isti. A to je nešto što nam niko ne može oduzeti i zato svaki trenutak proveden na putu vredi. Hvala namernim, a još više slučaj­nim susretima koji su postali deo mog iskustva!

Više detalja o mojim putovanjima kroz slike koje sam napravila kamerom i kroz one koje su ostale u meni, delim sa dragim ljudima na svojoj Pričaonici. Do tada, poput moje genijal­ne prijateljice Maje, pevušim – Puštam sveee…