ПИШУ:
ВЕСНА РОГИЋ, ВИШИ КОНЗЕРВАТОР АРХЕОЛОГ,
САЊА ЦРНОБРЊА КРАСИЋ, ВИШИ КУСТОС АРХЕОЛОГ
ФОТОГАФИЈЕ: ИЗ ПРИВАТНЕ АРХИВЕ
Цео свој живот живим у прошлости. То није добро – рекли би стручњаци. На хиљаде људских живота, путева – оних којима се ређе иде – такав је мој, а и њен. Наши путеви се преплетоше те 1997. на Филозофском факултету, током студија археологије. Она воли средњи век, а ја керамику. Какав спој!
Шта рећи, а не заплакати – мислили су наши родитељи. Ми, деца из провинције, жене у откопном слоју које професија обавезује да пребацују кубике земље и у њима траже смисао, лепоту. Живе живот! Никоме ништа није било јасно, осим нама које смо знале да треба да следимо свој инстинкт, да смо на правом путу, да само треба храбро да корачамо, а пут као пут, иако у почетку није кристално јасан, кроз живот ће се разбистрити, формирати и остајати за нама.
Ипак, кад седнемо и попијемо кафу, осврнемо се иза себе и схватимо да смо реализовале изузетне успехе и кад покушавамо да из праксе извучемо рецепт, увиђамо да је формула остала иста од дана кад смо се упознале: љубав, поштовање, поверење, синергија, „срце на терен››. И ако неко даје 100 посто од себе, чини ми се да нас две дајемо три пута више. А живот има сјајан смисао за хумор. Најблиставије моменте смо ископале из муља! Увек успевале да спасимо оно од чега су други одустајали.
Археолошка кампања тог лета Господњег 2019. „и није била нека” – причала ми је –››једва чекам да завршим копање канализационог канала, па да идем на одмор!›› А следећег дана, осванула је на свим медијским порталима у земљи и иностранству вест да је Сања Црнобрња Красић на локалитету Витковачко поље у Александровцу открила највишу винчанску статуу на свету, стару око 7000 година! Сећам се тог нашег телефонског разговора непосредно након открића, рекла је: „Мораш што пре да дођеш, 26 фрагмената фигурине чекају на тебе.›› Већ следећег јутра смо знале шта све треба да урадимо како бисмо јој обезбедиле третман какав би добила да се нашла у било којем од светских музеја. Након две године, конзервирана, угледала је светлост дана. Како професија захтева, морали смо и име да јој дамо и брзо се сложисмо да ће се звати ВИТА – „живот››, па како другачије!
Година 2021. и археолошка истраживања локалитета Хисар код Прокупља – дуга исцрпљујућа сезона, откривен je велики објекат, у попису посебних налаза су се низали: новац, фибуле, патера, крст и једно гвоздено копље. „Шаљем ти све налазе на конзервацију, копљe је баш у лошем стању, поломљено, искривљено, кородирано, мислим да ту нећеш моћи ништа да урадиш.›› Као што ми је и сугерисала, нисам превише обраћала пажњу на њега – остало је последње, испоставиће се касније – најбоље за крај! Након рендгенског снимка копља, схватила сам да у рукама држим један од најрепрезентативнијих германских налаза икада пронађених. Након вишемесечног конзерваторског третмана, богата декорација је угледала светлост дана. Гвоздено језгро опточено апликацијама изведеним у злату, сребру и стакленој пасти – за германског великодостојника – само најлуксузније!
Удахнути предметима нови живот, реконструисати и причати приче из прошлости су наш благослов и надахнуће које је учинило наше животе смисленијим! Сваки предмет има свој контекст, а наше је да истражимо његову причу – баш као и у животу, пронаћи себе у координатном систему чудних путева Господњих.
Сто путева је око вас, ваше је само да увек у добром друштву путујете и уживате – живот је леп!
