PIŠE: MARIJA KARADŽIĆ STANOJEVIĆ
Moja prijateljica Maja ima prijateljicu Natašu.
Natašu znaju svi i ona sve zna.
Uvek je na pravom mestu u pravo vreme i ni jedan događaj ne propušta.
Oblači se po poslednjoj modi i vrlo je prepoznatljiva po svom stilu, koje žene posle pokušavaju da prekopiraju.
Stalno doterana, kosa baš onakva kakvu bih ja volela da imam, zgodna i okružena udvaračima.
„Šta bi moglo da nedostaje takvoj ženi“, pomislila sam u nekoliko navrata.
Možda sam malo ljubomora na tu njenu spoljašnost i činjenicu da nikada neću imati tako duge noge.
Ona ima sve.
*****
A onda mi je Maja ispričala njenu priču, uz kaficu.
Nataša je bila povređena.
U poslednjih deset godina se nikada nije zaljubila.
Imala je par propalih pokušaja i onda je prestala da pokušava.
Svaki muškarac je povredio na najteži način i ostavio pečat u njoj.
Zatvorila je sve portale kako je možda opet nanovo neko ne bi povredio.
Tako se spasila.
Njena fasada bila je sušta suprotnost njene napaćene i povređene duše.
Izgorela je.
*****
Čuvši ovu priču, sve mi je bilo jasnije.
Njen glamur je iščileo i bilo mi je žao.
Počela sam da je drugačije doživljavam.
U njenim očima sam videla baš tu tugu, bez sjaja i sreće.
Nataša je sve uspešno krila iza perfektne kose, odeće i parfema.
*****
„Ah, a ko nije povređen“, govorim Maji.
„Čudna je stvar kako izgled ume da prevari, zar ne?“
„I kako to da smo svi vremenom postali neke fasade“, pitam se.
Zabacujem kosu na stranu i nemam odgovor.
*****
Bio je letnji dan.
Sunce je pržilo visoko na nebu, a ja sam kroz poluotvorene oči i slamnati šešir gledala mišićave momke.
Skakutali su po plićaku tamo-amo.
Reklamirali su svoje trbušnjake, bicepse i tricepse.
„Vidim da se zimi nije dangubilo“, zaključujem kroz smeh.
*****
Odnekud su dopirali vrući ritmovi koji mi nisu davali mira.
Levo stopalo, bez mog znanja, poče da udara ritam.
I dok je ono sledilo tempo, oko je pratilo nešto drugo.
*****
Na njemu nije bilo mane.
Lep, zgodan i prezgodan.
Na glavi naočare za sunce.
Svestan svog izgleda, uživao je u pažnji koju izaziva.
„Ah, kako se lepo smeje“, pomislih i razvukoh osmeh od uveta do uveta.
Bio je potreban samo jedan susret očima.
*****
Legla sam na peškir, nabivši svoj slamnati šešir sebi u usta.
Da sam mogla da vrisnem, vrisnula bih.
Umesto da vrištim, brže-bolje sam ustala i otišla da se prošetam.
Talasi su me malo rashladili, ali u glavi je sve ključalo.
„Smiri se, smiri se, smiri se“, ponavljala sam u sebi stotinjak puta.
Do nasipa koji veliku plažu deli na dve manje sam došla u trenu ili se meni tako činilo.
Graške znoja su mi izbijale iz kose i kotrljale se preko čela i nosa.
Naslonih se na ogroman kamen koji je pravio senku samo da se priberem i malo odmorim.
Ali srce, o srce…
*****
Lupalo je kao da sam klinka.
Oslonila sam se dlanovima o kolena i pustila glavu da visi.
I taman kada sam se pribrala, ispred mene se pojavio baš on!
Leptirići počeše da divljaju po stomaku!
Tu nije bilo mozga i razuma.
*****
Privukao me je k sebi i poljubio tako strastveno da sam u momentu zaboravila kako se zovem i odakle sam!
*****
Bio je to divni ples u senci i toplo more koje se odbijalo o njegovo i moje telo.
*****
Sada se bez razloga smejem i svi su primetili kako imam lepe bele zube.
*****
Gledam jednu mladu i lepu devojku.
Guste crne trepavice joj oivičavaju krupne maslinaste oči.
Zatvorena je od glave do pete.
Četrdeset je stepeni, a ona sedi na suncu.
Izgleda mi kao da je obukla odelo za ronjenje.
Četvoro male dece koja liče na nju motaju joj se oko nogu i svako nešto hoće i pomalo kmeči.
Smireno im odgovara i na njenom licu ne vidim ni trag ljutnje.
Mirna i neverovatno poslušna, ona je znala gde joj je mesto.
S druge strane, njen muž u majici na bratele, šortsu i papučama, sedi ispod suncobrana i gleda u mobilni telefon.
Nema svađe ni krupnih reči.
Svako obavlja svoj deo zaduženja, što bi u ovom slučaju značilo da on ništa ne radi, a ona radi sve ostalo.
Onda „pater familias“ skida siledžijku i odlazi na kupanjac.
Za to vreme, ovaj smaragdni biser orijenta u svom ronilačkom odelu iskorištava priliku da se malo ohladi ispod suncobrana.
Kada se on vrati, moraće opet na sunce.
Sinčić je gura iz stolice da on sedne.
Mama ko mama, pušta ga da joj se popne na glavu, a i na stolicu.
*****
Ja već vidim sebe u toj situaciji kako otšrafljujem glavu maloj razmazotini i vodim ga u sobu da ljudi ne gledaju dalju predstavu.
****
Prolaze sati, a ona je i dalje na suncu.
Napokon ustaje da se i ona jadna bućne u to more.
Vidim joj osmeh na licu i sreću što će se napokon ohladiti.
Gledam joj stopala.
Lagano, na prstima, kao da ne želi nekoga da probudi, ulazi u vodu.
Kako se kvasi, centimetar po centimetar, tako joj se one kupaće bukagije dižu i ona sad podseća na veliki plutajući balon.
Smeju joj se neki stranci, već vidno pijani.
Voda je sad prodrla kroz tkaninu.
I opet joj se deca kače oko nogu.
Začarani krug se nastavlja.
*****
I vidim joj i umor i bes i nezadovoljstvo.
Žena je uvek žena.
*****
„Da li smo spremni da skočimo u nepoznato ili da idemo već poznatim stazama“, to od nas zavisi.
Žena je uvek žena.
*****
Možda ovim putem šaljem poruku nekoj maloj zvezdi na nebu, nekoj maloj meni, u amanet.
Možda joj ovo bude mali priručnik.
Šta je život i šta ga čini životom?!
Neka vrsta „Patinog kuvara“ kada u frižideru nemaš baš mnogo namirnica, a potrebna je gozba!
*****
„Grešila sam, volela, mrzela, plakala, smejala se, putovala, vraćala, odlazila, plaćala po kafanama, ostajala negde do jutra, gledala u nečije crne ili zelene oči, družila se, svađala, pevala, pisala, selila se, rađala…!“
Pa sve na n-ti stepen i sve na repeat.
Plus još malo.
