PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: JELENA PROKOPOVIĆ
FOTOGRAFIJE: MLADEN KEKIĆ
Jelena Prokopović, rođena je u Sremskoj Mitrovici 1992. godine. Diplomirala je vajarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2015. godine, u klasi profesorke Borislave Nedeljković Prodanović. Master studije završava 2019. godine na istoj Akademiji, pod mentorstvom docenta Aleksandra Bunčića. Dobitnica je više nagrada iz oblasti umetnosti: prva nagrada „Lazar Vozarević“ Likovnog salona Srem 2012. godine; nagrada za veliki akt Akademije umetnosti u Novom Sadu 2014. godine; godišnja nagrada Departmana likovnih umetnosti, katedre za vajarstvo, za najuspešniji umetniči rad 2015. godine, prva nagrada “Lazar Vozarević” Vojvođanskog salona 2024. godine. Aktivno izlaže od 2012. godine i učestvuje u nekoliko umetničkih projekata.
Jelena je imala veliki broj samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a njena dela su deo mnogobrojnih privatnih kolekcija.
Članica je Udruženja MENSA u Srbiji. Živi i stvara u Novom Sadu.
Kada si shvatila da su četkica i boja tvoje polje iskazivanja misli, emocija, stanja?
U veoma ranom detinjstvu sam artikulisala potrebu za izražavanjem na polju likovne umetnosti i kroz čitavo moje sazrevanje nije postojao ni jedan trenutak preispitivanja u vezi toga. Na sreću, moj talenat je odmah bio prepoznat i negovan od strane roditelja, ali mislim da su se do samog kraja nadali da to neće biti moje životno opredeljenje. Čini mi se da se i dalje mire sa tim.
Šta želiš da nam kažeš kroz svoje slike? O kojim temama govoriš?
Umetnost koju stvaram uvek je vezana za životne faze kroz koje prolazim u tom trenutku. One su predmet sukoba između mojih ličnih potreba, želja, navika, očekivanja sa jedne strane i mogućnosti za ostvarivanje svega toga sa druge strane, mada često slikam i neke konkretne situacije iz života koje su mi se dogodile i ostavile snažan dojam na mene. Takve slike najviše volim. To nisu realistični prikazi određenih situacija, već moji emotivni doživljaji koje vidim čisto u glavi. Tada sliku radim brzo i jasno, a posmatraču ne nudim nikakvo rešenje, jednostavno prikazujem proces svojih razmišljanja i osećanja u trenutku. Verujem da su emotivni procesi kroz koje prolazimo univerzalni i zato su moje slike čitljive jer sa publikom rezonuju na uzvišenijem nivou.
Izložba „Polja distopije“ koja je postavljena u UK Parobrod, privukla je veliku pažnju javnosti. Čime si se predstavila i šta si to izvukla iz svog unutrašnjeg sveta?
Ova izložba je za mene vrlo važna jer se prvi put publici samostalno predstavljam slikama. „Polja distopije“ je serija slika na kojoj radim godinama i direktno je vezana za društvene promene kojima svedočimo. Govoreći o pojmu distopije, referiram na društveno-politički sistem vrednosti ka kojem se krećemo na globalnom nivou, međutim moje slike nisu realistični prikazi tog društva. One su tranzicioni modeli, beleške misli, želja, potreba i emocija sa kojima se suočavam kao žena i umetnica, u društvu koje na globalnom nivou okoreva u totalitarizmu, nečovečnosti, ekološkoj katastrofi, kao i svakoj vrsti jednoumlja. Takvo društvo, zastrašujuće i neprijateljski orijentisano ka humanističkim vrednostima, u direktnom je sukobu sa tradicijom koja je integrisana u meni i mojoj kulturi. Stoga slikam svoje intimne opažaje koje doživljavam i proživljavam upravo u tim trenucima ili zamišljam kako komuniciram sa nekim osobama koje su imale jak uticaj na moj život. Svoj rad često doživljavam kao polje ličnog azila.
Kako daješ nazive svojim slikama?
Upravo kroz tu unutrašnju komunikaciju. Nazive svojim radovima dodeljujem kao zaključak tog dijaloga. Dajem im naziv dok ih još uvek slikam. U tom procesu opažam ono što mi govore i koju to poruku imaju da mi prenesu.
Da li si pesimista, optimista ili realista u svom svetu?
U svom privatnom životu sam optimista, što potvrđujem sebi uvek kada upoznam neke divne, inteligentne, duhovite, velikodušne i plodne ljude. Pomislim kako je divno živeti i biti ovde. Imati priliku razgovarati sa nekim i poznavati nekoga od koga možeš nešto da naučiš i ko svojom pojavom može da ti oplemeni čak i jedan dan. A onda pogledam malo širu sliku sveta i tad me udari realnost na koju ne mogu da budem slepa i nema. Nema srećnog pojedinca bez zdravog društva, zato je moje duboko uverenje da je poziv umetnika suštinski važan i odgovoran za zdravo društvo i zbog toga se trudim da se obrazujem što više mogu kako bih objektivno sagledala probleme i bila sposobna da ukažem na njih, barem u svojim slikama. Nažalost, mislim da na globalnom planu ne postoje objektivni dokazi koji bi mogli ukazati na optimizam.
Kakav ti je odnos sa bojama i da li postoji jedna boja koja se provlači kroz sve tvoje radove?
Interesantno je da sam po akademskoj vokaciji skulptorka i možda bi se očekivalo da sam suzdržana po pitanju korišćenja boja. Međutim, čak i u mojim skulpturama koristim boje punim kapacitetom. Moja osnovna potreba kada su boje u pitanju je iskoristiti njihovu sugestivnost i staviti ih u službu ideje koju želim da prenesem. Pošto su moje slike, iako apstraktne, najčešće vezane za međuljudske odnose, često koristim modroplavu, ljubičastu i roze. Te boje me najviše asociraju na modice i telo koje je u fazi oporavka, jer na taj način nagoveštavam lečenje, nadu, život iz početka.
Da li uz svoje slike rasteš? I da li rast boli ili je sreća?
Oh, da! Apsolutno. Umetnici imaju to prokletstvo da emocije proživljavaju mnogo složenije i temeljnije od većine ljudi, a zatim imaju tu neverovatnu sposobnost da ih procesuiraju i da kroz stvaralački proces podare svetu nešto posebno. To je beskrajno lekovito i plodonosno iskustvo. Umetnost je tu da nam pokaže put ka duhovnom i intelektualnom razvitku, ona je najviša stepenica od svih stepenica na koje čovek može da se popne. Razumevanje umetnosti je razumevanje suštine ljudskog bića i po meni to jeste istinska sreća!
Kako bi naslikala svoju sliku iz budućnosti?
Od malena imam vizije o stvaranju nečeg velikog i važnog. Umetnost mi se uvek činila kao sklop svih vrednosti koje mi mogu pomoći da ostvarim tu viziju. Sazrevajući, osećam da ta ideja može da se proširi van granica same slike ili skulpture. Bitno mi je stvoriti nešto veliko što će napraviti razliku i što će možda olakšati i poboljšati život ljudi u opštem smislu. Otvorena sam za sve što mi život može ponuditi u budućnosti i ne želim da isključujem ni jednu opciju.
Koliko veličina slike igra ulogu u komunikaciji sa publikom i da li minijaturom možemo da „ubodemo“ u srž problema?
Iako su na ovoj izložbi prikazani prvenstveno radovi velikog formata, ne treba zanemariti činjenicu da su oni upravo proizašli iz intimnih crteža i ekspresivnih minijatura. Potpuno bih se složila kada kažeš „srž problema“. Minijature upravo jesu to, pre svega zato što ih radimo bez previše očekivanja i opterećenja. U njima uvek ispliva podsvest i one su esencijalne za temeljan stvaralački proces.
Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Nada je san budnih“. To je Aristotelova misao. Da li se osećaš budnom i o čemu sanjaš?
Osećam se veoma budnom, još odmalena. Često mislim o tome da moja generacija nije imala pravo na bezbrižno detinjstvo, kao ni ja sama. Zbog toga žalim do danas. Ponekad mi se čini da su mi te društveno-političke okolnosti koje su obeležile moje najranije godine usadile egzistencijalni strah za ceo život i da zbog toga nikada nisam dala sebi pravo da ne budem budna. Odrastajući, moji snovi su bili utopistički, a danas tu svoju utopiju vidim kao nešto što je ostvarivo i ne tako nedostižno, što nam dokazuje velika solidarnost koju nam je društvo upravo pokazuje da je moguće. Zaključno sa tim, sanjam o socijalnoj pravdi, humanističkim vrednostima i snazi društva da se bori za svoja prava i vrednosti na globalnom nivou. Sanjam o tome da ono čime se bavim u svojim slikama nikada neće ostvariti. Sanjam o miru u svetu, što se danas čak ne može ni tumačiti kao floskula.
