PIŠE/NASLOVNA FOTOGRAFIJA: DOMAGOJ JURIČIĆ, KONSULTANT ZA UPRAVLJANJE POLITIČKIM RIZICIMA
Još uvek se sećam upečatljive scene iz filma Društvo mrtvih pesnika kada profesor Keating svojim učenicima kaže da se popnu na stolove da bi videli učionicu iz druge perspektive.
Ta me je scena pratila celog života.
U njoj ima nešto jednostavno, a duboko istinito.
Kao da je u tom trenutku izrečeno ono što sam kasnije u životu morao sam da naučim — da svet ne menja svoje oblike, već naš pogled.
Oduvek me je vodila znatiželja.
Zbog nje nisam samo menjao poslove nego i karijere.
Nikada nisam mogao ostati na jednom mestu, ne zato što sam tražio više, već zato što sam želeo da razumem dublje.
Hteo sam da vidim svet iznutra i spolja, da otkrijem šta povezuje ono što se na izgled ne dodiruje.
Politiku i ekonomiju, moć i ljudskost, institucije i pojedinca.
Sve te uloge bile su različiti pokušaji da razumem isto pitanje: kako svet zaista funkcioniše i gde u njemu stoji čovek?
U mladosti sam verovao u red.
U sisteme, planove, pravila.
Mislio sam da ako dovoljno znaš, ako dovoljno radiš, ako poštuješ strukturu, sve mora imati smisla.
Verovao sam da jasnoća dolazi iz kontrole.
Danas znam da to nije tako.
Svet ne mari za naše planove.
On ima svoj ritam, ne objašnjava se i ne prilagođava se nama.
Na nama je da naučimo da ga vidimo, a ne da ga preoblikujemo po svojoj meri.
***
Radio sam u institucijama koje oblikuju odluke i određuju pravila.
Video sam moć izbliza.
Nikada nije onakva kakvom je zamišljamo.
Ne dolazi sa glasom, već sa tišinom.
Ne oslanja se na sigurnost, već na odsustvo sumnje.
Tada sam shvatio da tačnost i istina nisu isto.
Jedna pripada sistemu, a druga čoveku.
***
Kada sam iz tog sveta otišao, činilo se kao da nešto gubim.
U stvari, tek tada sam počeo da vidim.
Tišina, koja me je ranije plašila, postala je prostor u kojem sam napokon čuo sebe.
Bez naslova i protokola, bez dnevnog reda, naučio sam da razlikujem ono što je važno od onoga što je samo prisutno.
Shvatio sam da smisao ne nastaje u strukturama, već u svesti.
Da institucije i titule vrede samo onoliko koliko su ljudske.
Da svet ne pokreće moć nego svest.
A svest počinje tek kada naučiš da gledaš.
***
Perspektiva menja sve.
Ne menja činjenice nego ono što iz njih naučimo.
Ono što si nekada zvao gubitkom postane lekcija.
Ono što si smatrao porazom postane pomirenost sa sobom.
A ono što si mislio da znaš izgubi važnost.
Jer s vremenom naučiš da razumevanje ne znači posedovati odgovore.
Znači prihvatiti tišinu.
***
Ponekad pomislim da se u čoveku ništa ne menja spolja.
Menja se samo pogled.
Sve ostaje isto, isti grad, isti ljudi, ista svetlost.
Ali jednog dana vidiš drugačije.
Ništa novo se ne pojavi, samo prestaneš da prolaziš pored onoga što je oduvek bilo tu.
Možda je to prava promena — ne u onome što vidiš nego u načinu na koji vidiš.
***
Velike promene ne dolaze iznenada.
Dolaze polako, gotovo neprimetno.
U mislima koje se vraćaju, u rečenicama koje si čuo mnogo puta, ali tek sada razumeš.
U trenutku kada prestaneš da tražiš smisao i počneš da ga osećaš.
U tom pogledu, tihom i mirnom, sve se menja.
***
Često mi se vraćaju stihovi pesme benda The The:
„Ako ne možeš da promeniš svet, promeni sebe.
Ali ako ne možeš da promeniš sebe, promeni svoj svet.“
Nekada sam mislio da su to reči utehe.
Danas mislim da su istina.
Jer svet se neće promeniti da bi se uklopio u našu nesposobnost da ga razumemo.
On se pojavljuje onakav kakav jeste, ne onakav kakvim bismo želeli da ga vidimo.
Zato prava promena ne počinje u svetu nego u pogledu.
Onog trenutka kada prestaneš da tražiš objašnjenja, počinješ da vidiš.
***
Kada se danas osvrnem, sve mi izgleda jednostavnije.
Ne zato što je bilo lako, već zato što više ne tražim smisao u svemu.
Dovoljno mi je da ga osetim.
Možda se na kraju sve svodi na to da naučiš gledati mirno, čak i kad ne razumeš.
Jer u tom pogledu, tihom i čistom, svet konačno postaje tvoj.
