OTKAZ

PIŠE: MILA MARČETA
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: IZ PRIVATNE ARHIVE

Proverila je e-mail adresu, a zatim i nekoliko redova teksta u nastavku. Ponovo, i ponovo, ne zna koliko puta. Obično to nije radila. Obič­no bi pisala u jednom dahu, bacila bi letimičan pogled na napisano, prihvatila sve ispravke automatskog editora teksta i odmah, bez za­drške, pritisla tipku za slanje poruke.

Obično, da. Ali ova poruka koju proverava i iščitava već satima je sve samo ne obična. U pet jednostavnih rečenica stala je sva njena zgađenost trenutnim poslom, umor od kompa­nijske politikantske atmosfere, ravnodušnost prema impozantnim grafikonima koji su krei­rani sa jedinim ciljem da zadive i opsene po­slušnu radnu snagu.

Iskustvo je učinilo da sve vidi i da joj je sve jasno. Marifetluke i podmetanja je uočavala mnogo pre nego što je išta od toga moglo da joj naudi. Plivala je u svim muljevitim vodama korporativne svakodnevnice sa preciznošću iskusne ribe koja se ne da upecati. To veči­to žongliranje joj više nije predstavljalo napor. Lakonski je odgovarala na cinične komentare i rutinski birala bitke u kojima je gotovo po pra­vilu pobeđivala, a one druge, neizabrane, pre­skakala sa indignacijom. Zloba i neiskrenost je nisu mogli iznenaditi, jer ih je sve već mnogo puta videla i preživela.

Sada je rešila da joj je svega dosta. Izabrala je da više neće ništa od toga, baš ništa. U ovom trenutku njenog života zaslužila je da može da neće. Ova profesionalno napisana hlad­na i bezlična poruka je rezultat njenog izbora. Sada je znala šta hoće. Bila je “žena zmaj”, “žena inspiracija”, sve je mogla, svugde je sti­zala. Svima je bila sve što im je bilo potrebno. A ko je bila sebi? Nikada se to nije zapitala. Nije bilo potrebe da ljušti slojeve nametnutih uloga sa sebe. Zašto bi to radila kada je sve u njenom životu, pa i ona sama, bilo baš onako kako treba.

Sve do jednog jutra kada su je iz ogledala po­gledala dva umorna oka iza kojih je provirila devojčica. “Zašto si me zaboravila?” zapitala je. Onda su obe plakale. Dugo, bez glasa. A onda su počele da se druže. Ona velika je po prvi put zagrlila nju malu. I nastavila je da je grli svaki dan. Postale su jedno tek kada je ona mala dobila glas i vrisnula svoje izgublje­ne želje. Došao je trenutak da otpusti sve na­metnuto da bi napravila prostor za ono “svoje”.

Jagodicom kažiprsta pritisla je tipku “Enter” i poruka je otišla, naslovljena na generalnog di­rektora firme i kopirana direktorki službe ljud­skih resursa.

“Glupog li naziva službe”, pomislila je sa do­zom prezira. “Radnici koji zarađuju te milione dolara za vase plate i bonuses su ljudi, a ne “resurs”. Idioti ste i oduvek ste mi se gadili! Ali to me više ne interesuje i vaša blaziranost me više ne dotiče .”

Pogledala je na sat. Iskusno je izabrala vreme za slanje poruke. Zamislila je direktora kako sa kafom u ruci ulazi u svoju veliku kancelariju na ćošku zgrade tamo negde u Americi, otvara laptop i vidi notifikaciju da je dobio poruku od nje.

“Što nisam muva na zidu njegove kancelarije da mu vidim izraz lica. Onaj trenutak kada njego­va samozadovoljna, ničim potkrepljena samo­uverenost dobije šamar. Taman je mislio da me je ukrotio i da je platio povoljnu cenu za moju poslušnost. “Ona zmija u Beogradu neće pravi­ti probleme”, obavestio je Upravni odbor. A ona, mu se izmigoljila. Mali si ti, mišu, za ovu zmiju.”

Znala je da je učinila veliku stvar, osećala je da je dobro to što je uradila, ipak nije osećala ni­kakvo zadovoljstvo. Prethodne godine su nata­ložile suviše lepljivih i sumornih osećanja da bi odmah mogla da oseti sveži dah oslobođenja.

“Doći će i to. Samo polako. Sada samo razu­mom poimam da sam slobodna. Potrebno je malo vremena da to i osetim i prihvatim onim nežnim, decenijama potiskivanim delom duše. Kako li izgleda sloboda? Šta radi mozak kad ne vrti brojke, planove, ciljeve, odluke? Kako se voli celim srcem? Može li se udahnuti vazduh punim plućima? A zagrliti Sunce? Ne sećam se. Prošle su decenije od kada sam se smejala iz sveg gla­sa, neobazirući se na zapanjene poglede čuvara socijalno prihvatljivog ponašanja. “

Dohvatila je telefon i pritisla broj jedan na brzom biranju. Muž se javio strogo i turobno, kao i obič­no.

“Uradila sam”, rekla je.

“Šta si uradila?”

“Dala sam otkaz.”

Lakoća kojom je to izgovorila bila je iznenađenje i za nju samu. Kao da je to najprirodnija stvar koju je učinila, kao da je rutinski napuštala pozi­ciju koja izaziva zavist kod najvećeg broja njenih kolega, poznanika i prijatelja.

“Kako to misliš? Čekaj, ne pričaj gluposti. Kakav otkaz? Nisi normalna. Nismo se ništa dogovorili, nisi me ništa pitala. Ne možeš tako neodgovorno da se ponašaš. Nije to samo tvoja odluka. Halo? Jel me čuješ? Kaži nešto? Halo? Ne izmotavaj se! Halo?”

Spustila je telefon na sto, ostavljajući muža za­penušalog u monologu osuđujućeg tona. Tako poznato i predvidivo. Ni jednog trenutka nije pi­tao “Kako se osećaš? Da li ti je teško?”. To ga nije interesovalo, njemu to nije bilo važno. A njoj on više nije bio važan.

Preklopila je službeni laptop i krajičkom oka pri­metila da je direktor poslao neki odgovor na nje­nu poruku. Počinjao je sa “This caught me by surprise, we need to talk…”. Unutrašnji osmeh je nemo odgovorio “Ne, ne treba da razgovaramo. Nikada više, ni o čemu više.”

U prolazu, idući prema izlaznim vratima, ključ službenog automobila je spustila na sto svoje asistenkinje i na njen zapanjeni pogled odgovo­rila opuštenim osmehom.

“Bićeš ti dobro, bićete svi dobro, biću i ja dobro.”

Izašla je na ulicu, bezizražajno pogledala metež i haos, primetila i otpustila buku i žamor i zadrža­la u sebi samo miris lipe.

“Da, jun je. Zaboravila sam da u junu Beograd miriše na lipe.”