OLIMPIJSKA PRVAKINJA SOPSTVENOG ŽIVOTA

PIŠE: RUŽICA MILUTINOVIĆ
FOTOGRAFIJE: STEFAN ĐAKOVIĆ

U ŽIVOTU SE, VERUJEM, DESE DOGAĐA­JI KOJI NAS NAPROSTO RASTAVE OD NAS SAMIH, NA IZVESNO VREME ILI U NEKIM SLUČAJEVIMA I PODUŽE, DOK NEKO KROZ PET GENERACIJA NEŠTO NE OSVESTI. RA­STAVE NAS OD ISKONSKIH VERZIJA SEBE, OD TOGA KAKVE SMO ČISTE DUŠE BILI OD ROĐENJA DOK NAS ŽIVOT NIJE XY PUTA ISPRETUMBAO KAO TALAS PALOG SURFE­RA I TIME NAPRAVIO UPGRADE VERZIJU NA DOBAR ILI MANJE DOBAR NAČIN.

“I ako sam negde stigao, bilo je iznutra” EKV

Verujem u Svemir. Smiruje me ta vera da po­stoji neki kosmički balans dobrog i lošeg. Ne­kad je balans u energiji koja je u nama i verujem da mora da postoji požrtvovanje da bismo bili ispunjeni s neke druge strane kojoj težimo. To požrtvovanje ne znači nužno i patnju. Naš život zavisi od nas samih – to stalno zaboravljamo na nivou svakodnevnog mikromenadžmen­ta naših postupaka. Ipak nije baš sve u DNK, mada retki preusmere korito reke u kojima su generacijske traume plivale, transformisale se na sledeće koleno, menjale oblik, tok, ali ne i suštinu. Kako generacijske traume tako i gene­racijsku ljubav.

Ljudski mozak je Svemir za sebe, u smislu povezanosti s emocijama. Kažu – kako zračiš tako i privlačiš. Zračenje pozitivom smatram za performans art kom se divim. Poznajem par ljudi koje smatram mitskim bićima, a koji su ho­dajući performans pozitive. Bes, strah, uznemi­renost, ushićenje, ljubav, mir – nešto naraste, a nešto se rasprši i nestane. Dovoljno je oko 90 sekundi da se bes rasprši, kažu. Pitam se da li važi isto i za suprotnu emociju. Šta je su­protno od besa? Blaženstvo? Ushićenje? Da li je toliko jednostavno sve, to jest da li uopšte smemo da banalizujemo osećanja ili da ih to­liko pojednostavljujemo da bismo ih lakše ra­zumeli i time ih lakše kontrolisali u svoju korist, što se najčešće odnosi na negativne emocije. Mozak ima tu veštinu preusmeravanja negativ­nih emocija izvan nas kako bi se izbeglo preu­zimanje odgovornosti za svoje postupke. “The problem might be me?”, što bi rekao Čarli svom psihoterapeutu dr Lindi u seriji “Dva i po muš­karca “, apsolutno iznova iznenađen. Brzo za­boravljamo, ali kad se prisetimo svega ovoga, zar nije besmisleno shvatati sve (spolja) lično? I tu se opet vraćam na sopstveni Svemir, koji je toliko neograničen, pa čak i u nama samima. Ljudski mozak je nedovoljno istražen kompju­ter – što bi rekao neurohirurg prof. dr Vladimir Baščarević. Taj isti čovek me je operisao 23. maja ove godine, radeći svoj posao spašava­nja života na vanredan, profesionalan i ljudski način. Zauvek ću da skidam kapu kompletnom odeljenju Neurohirurgije u Kliničkom centru Sr­bije, i zaposlenima, ali i pacijentima. Tada sam upoznala nekoliko žena koje su odlučile da budu olimpijski prvak svog života. Kakva bor­ba, kakva rešenost. Obične žene, nečije ćerke, sestre, bake, mame, tetke. Kakve Spajdermen­ke na najtežem putu do toaleta. Kakav smisao za humor. A humor leči kad je teško, čak i crni humor. Klanjam im se, klanjam se i svim za­poslenima tamo. Od spremačice, medicinskog osoblja, do neurohirurga. Posle ću se vratiti na taj 23. maj 2024.

Toliko je mogućnosti.

Par puta u toku svog dosadašnjeg života sam bila na klackalici između života i smrti u nekim situacijama, kao i dosta njih koji doguraju do pete decenije. Moj put je, čini mi se, da u ne­srećnim okolnostima imam sreće i ponovo sam živa i ponovo sam zdrava. Lekcije su sve gla­snije, jasnije, i opet se nižu nove, uz neka ošte­ćenja. To je sve OK, valjda očekivano. Sebe iznenadim kad svoja oštećenja ponovo prihva­tim. Kad skinem firewall, prihvatim, uz snagu koja je jača od oštećenja, da ponovo zasijam u novoj upgrade verziji. A to je tako teško. Na­knadno je tako nagrađujuće. Nekad uspem, nekad ne.

Vremenom sam postala talac sopstvenih na­vika kako dobrih tako i loših. Kod loših sam pokušavala, ponekad nedovoljno, da izađem iz talačke krize dok se ne desi situacija koja me na silu natera na promenu. Te silovite situ­acije koje su imale za posledicu i silovite pro­mene u životu su bile razne. U osnovnoj ško­li mi se desio prelom lobanje dok sam igrala basket na betonskom terenu. Prelom lobanje, klinička smrt, ali preživeh bez posledica. Go­dinu dana posle toga mi padne školski prozor na glavu na času matematike. Bilo je svega, ali nisu moja traumatična iskustva (što ne zna­či nužno da su i traume) ni po čemu posebna. To je sve sastavni deo ove žurke zvane pre­življavanje. Negde oko dvadesete godine sam vadila svoj prvi tumor, srećom benigni. Usled neosvešćenih poimanja o životnim uspesima tokom tridesetih, ambicija za napredovanjem u korporativnom svetu me je dovela do ignorisa­nja hroničnog stresa, zdravstvenih tegoba, ma­lih ali upornih, kao i odlaganja poseta lekaru. Autoimuna bolest celijakija mi se desila, izme­đu mnogo čega ostalog, verovatno i kao posle­dica tog mnogo čega ostalog. Sreća u nesreći – celijakija je jedna od bolesti koja te natera na ekstremno zdrav život u kom ne smeš da grešiš. Paradoksalno, kad se dovedeš u stanje remisije, odnosno mirovanja celijačne bolesti, tvoje telo i savršena krvna slika te regenerišu i spašavaju neke sledeće bolesti koje ti je DNK dodelio. Sreća u nesreći, da, ali odgovornost u ishrani mora da postoji. Čim se malo pogreši, posledice su vrlo neprijatne i dugo se leče. To je žrtva koju svaki dan živim.

U martu ove godine sam došla do saznanja da sam godinama, ne znajući, gajila tumor u gla­vi kao kućnog ljubimca, tačnije meningeom u moždanoj ovojnici. Vremenom je narastao na veličinu zgnječene mandarine te ušao u glavnu sinusnu venu na mozgu. Operacija se desila onog ranije pomenutog 23. maja, koji ću vero­vatno da slavim kao drugi rođendan. Operacija je bila duga i ne baš jednostavna, pa ću ulazeći u dalje detalje možda reći nešto pogrešno van onog kako sam ja razumela. Uglavnom, moje telo me je spasilo, ponovo, u timskom radu s lekarima. Tumor je, opet, bio benigni. Da nisam vodila (pre)zdrav način života pre toga, vero­vatno je mala šansa da bih sada kucala ovaj tekst. Opet sreća u nesreći. Opet dobih novu šansu, za život, za šta god u životu. Novu šan­su da (sebe) pobedim, novu šansu da (sebe) sje*em.

Po zanimanju sam slikar (zanimam se i digital­nim marketingom sa strane), a po zvanju sam master ekonomskih nauka. Ranu ljubav, sli­karstvo, oživela sam u zrelim godinama nakon otkaza desetogodišnjoj korporativnoj karijeri, te napravila od slikarstva – posao. Taj posao prerasta u poziv. U umetnost. Autoimuna bo­lest me je navela da prekinem sa dotadašnjim stresom sa posla (posle shvatih da nije samo sa posla nego iz mene same, emotivno nesre­đene) i makar pokušam sa slikarstvom. Sreća u nesreći – razboliš se, ali hej, to te dovede do toga da slikaš – to što želiš još od detinjstva, a smatrano je nekako nemogućim, nekako neu­spehom, nekako umiranjem od gladi. U mom slučaju, ispostavilo se da je slikanje sve samo ne predrasude o tome u ovom novom vreme­nu. Nema veze ako padnem. Barem sam poku­šala. To traje godinama i još uvek nisam pala, to jest u mom slučaju nisam sebi uzrokovala novu autoimunu bolest. Tu me je Svemir naveo na spoj s detinjstvom, na spoj sa onom čistom verzijom male Ružice. Hvala i na tome.

I dalje nemam mnoge odgovore, ali težim do­bru. Težim da pametnije slušam svoje telo, a to većina nas ignoriše. Čuvajte se, stvarno se čuvajte, a to je kompleksna i jako dobra stvar. Psihoterapeut, sport, duševni mir i zdrava ishrana vas možda neće uvek sačuvati od do­bijanja tumora ili nečega sličnog neminovnog, ali su velike šanse da vas spasi na nekoliko nivoa, uključujući brzinu postoperativnog toka i mnoge druge life saving stvari.

Svemir nas povremeno rastavi od sebe samih, od bliskih ljudi, od velikih ljubavi, od fetusa, od velikih očekivanja, od ambicija, od dece, od ro­ditelja, od zdravlja, od prijatelja, od novca, od sigurnosti, od slobode. Nekad nas rastavi od nečega što smo isprva smatrali dobrim za nas, ali se vremenom ispostavi da to nešto i nije bilo toliko dobro. Svemir nas ponovo sastavlja, prespaja, spaja, na neki sebi svojstven način, sa nama samima, sa svime dobrim izgubljenim kroz neke druge puteve ili oblike. Dobro zapra­vo možda promeni oblik, ali nikada ne umire. Čvrsto verujem u to.