ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: НАТАША РАЈАКОВИЋ
ШТА ЋЕ СВЕ ЗАИСТА БИТИ НОВО У ГОДИНИ?
Децембар, као познати старац, већ раздаје и распродаје све што се на поштене или мање поштене начине стекло, изградило, произвело, засадило. Распродаја. Много текстова из различитих перспектива и научних области посматрају и анализирају добит, потрошњу, цене, продају, трговински раст, пад. Колико заиста нешто кошта, то ни сам производ више не уме да израчуна, па чак ни онај који одлично рачуна – рачунар.
Нерачунар Човек требало би све да има и без куповине. Знамо, није тако. Човек рачуна откада је створен и као последица рачуна настао је и рачунар. Сада назад не можемо. Није важно да ли је јабука или неко друго воће – симбол плода земаљског било, важније је да се и дрво сасекло да би рачунар могао да ради – боље, брже, јаче и исплативије. Шта год ко урадио, једно годишње доба све то распрода. Можда је не случајно то годишње доба пустош за плодове. Зове се зима и са све улепшавањима и празницима остаје хладно и приличи му распродаја. Најболнији тренутак године је када почну летње расподаје. Стално ме бунио натпис, шта једно лето може да распрода?
Без анализе бројева, просто интуитивно, све створено склоно је распродаји, продаји, тржишту. Добра куповина, Добар улов, Добра цена, Хит продаја, Супер уштеда, Ново у понуди, Купи 3 да добијеш један… Купи ништа да добијеш све. Купи се.
Децембар је и месец поста. Сада би невешти читач рекао – напокон, пауза. Нема мучења биркања, ценкања, куповања. Међутим, заплет увек иде у неочекиваном смеру. Заплет и нема смер. Заправо он је умршено клупко – сви смерови су смерови заплета. О, па то подсећа на слободу. Дакле, слободни смо? Зашто онда и даље купујемо?
Постимо тако што константно говоримо о храни, подучавамо друге шта је посно, а шта није, подучавамо како да врте календар да би сустигли друге, боље, горе, разне, само не оног због кога посте. Зар има кога? Некога, негде? Па где је када нам је тешко? Када од тежине гурамо редове, новце и све што имамо да једно распродамо, друго претплатимо? Где је када ратујемо и мртви смо? Дврље и камење што не одговара како ми и када ми хоћемо. Ах, да – посекли смо дрво, бацили јабуку. Ох дааа, па и презрели смо прве друге треће, аууух да појели смо туђи хлеб, ма ушли смо у туђу кућу, шта ушли – срушили је – своју направили већу. Па где је?
Ту је. Ту где год смо и шта год смо урадили. Не тргује, па га не препознајемо. Не узима са распродаје ништа, али ништа и не распродаје. Даје, али је толико једноставно да нема цену коју наш рачунар може у процентима да изрази. Ту где смо га тражили није ни био.
У кутији кекса коју преврћемо тражећи има ли трагове беланца у саставу – није. У огромном натпису на челу или столњаку – посно – није. У дивљењу себи како већи део годишњих доба постимо – није. Бројимо ми. Збрајамо редове по критеријумима које успут, у ходу и мењамо – стиже нас Он свуда, али није ту.
Празници стижу – билборд већи од неких храмова. Празници и не одлазе – требало би стално и свуда да нам пише и без билборда. Рецимо, требало би да запамтимо. Без додатка меморије коју смо, правећи је, назвали вештачка. Не, то је наша – одложена. Анестезиран човек и пробуђена меморија – свет Интензивне неге.
Бог када је створио свет није све изван себе назвао вештачким или не-богом или не- светом – већ светом, Човеком, Сином, Телом својим.
Празник не одлази никада, али то не значи да нам треба све што пијаца има. Макар се пијаца звала и Центром, не треба да заборавимо да тргује и нама посебно у празничне дане.
Хајде Ново у Години да буду стварно празници. Сусрети са људима. Давање времена да неко дође до вас и да неког чекате довољно дуго, на пример до следећег годишњег доба и не наљутите се што касни. Можда је и његов сат паметан, а на пример наш жури.
Ново би могло да буде радовање. Могло би да буде туговање, јер и оно нам припада. Ново би могло да буде дрво посађено без свађе око тога чије је. Нова би могла река да буде, ако је не усмеравамо нашим пројектима, јер она зна где отпад да однесе и без нас. Ах да, ми смо је и научили шта је отпадна вода, а она је тако лепо сабирала све и без наших бачених шпорета, шасија и телевизора у њу.
Ново би могло бити да нешто има своју вредност и не мора на распродају никада.
Не требају за то нови људи. Добри смо и ми – стари људи, добра је и стара планета, добро је и то дрво што људи сада виде само као пањ. Зарашће оно до нових јабука ако ми време оздравимо и сачекамо заједно окупљени.
Није нереално. Сада се окупљамо по петковима, који и белим да се називају, распродају све. Ми ћемо чекати дан, недељни, годишње доба једно само без распродаје, уопште без продаје, предаје – све ће нам већ бити дато.
Дакле, празници не одлазе.
Саборна места су нам чудна у празничне дане, као и претрпани путеви у свим смеровима као у поменутом клупку, сви иду где никада нису били, баш тамо је важно да стигну, јер рачуна нам се сваки пређени корак, тек пут!
Стижу нове и машине. Нису на распродаји. До једног децембра биће прескупе, али рачунају више од свих претходних. Брже и троше, брже и децембар сваке године долази. Никако празник по мери. Никако пост, а да о храни и рецептима не говоримо. Никако куповина без новца, никако човек, а да се не прода.
Човек је ту да свет дода – принесе (опет) Богу.
Ново је увек Сад
