NOVI POČETAK

Katarina RakitaPIŠE: DR KATARINA RAKITA, SPECIJALISTA ANESTEZIJE I REANIMACIJE, TERAPEUT METODE „PORODIČNE KONSTELACIJE“ PREMA BERTU HELINGERU
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Koliko nade u novi početak od ponedeljka, sutra, na novom poslu, u novoj vezi… Najčešće ponavljana, puna vere, nabijana novom, svežom energijom, ali ipak – obmana! Ponekad spasonosna, kada sve lađe potonu, to je svetlo na svetioniku. Nova prilika, šansa, mogućnost.

Da li smo na početku u trenutku rođenja? Pristigli na svet, stari tek nekoliko minuta, tek odvojeni od gnezda zvanog Materica (umalo da pošaljem kako mi je iskliznulo iz tipke – Matrica).

Ipak, taj boravak u gnezdu, da li je i to iskustvo? Kako smo tamo stigli, u kojoj formi, koliko spremni za novi početak?!

Šta sa svima koji su došli ranije na ovaj svet? U šestom, sedmom, osmom mesecu trudnoće, ili makar dan ranije. Ranije od čega, od kog početka?

U svakom tom trenutku dolaska, donosimo na svet obilje informacija, pa i o tom trenutku. Ne dolazimo kao tabula rasa. U nukleusima naših ćelija nalaze se hromozomi, u njima geni, a u njima romani, putopisi, algoritmi, manuali naših života.

Naše DNK, kao i RNK, kriju tajne, purinske i pirimidinske baze se sparuju, objašnjeno „laganim“ jezikom medicinske struke, evo ovako:

Genetički kod je jezik za prenošenje genetičke poruke od DNK (gena) do proteina i sadržana je u redosledu baza na lancu DNK. Celokupan genetički kod sastoji se u jednostavnom kombinovanju 4 tipa nukleotida DNK: A, G, C i T. Njegova je jedinica niz od tri nukleotida (triplet) DNK i on se u celini komplementarno prenosi, transkripcijom, na informacionu RNK (koja umesto timina ima uracil). Triplet na informacionoj RNK je kodon koji predstavlja šifru za jednu aminokiselinu, dok niz kodona šifruje polipeptidni lanac. Ulogu prevodioca značenja kodona igraju transportne RNK svojim antikodonima, u procesu translacije, koje istovremno i prenose aminokiseline do mesta sinteze proteina, do ribosoma.

Šta je sve zapisano tamo? Prepoznajemo oblik nosa, kvalitet kose, možda karakter nekog nama bliskog. A sve ostalo, na šta se odnosi? Spojili su se romani naših očeva i majki, deka i baka, njihovih roditelja, pa njihovih roditelja… i tako daleko, daleko unazad. Sve ono što su oni dobili rođenjem, ali i sve ono što su preživljavali, bilo da je bilo dovoljno intenzivno, ili da je dovoljno dugo trajalo. I sreću i nesreću.

Tu je na scenu stupila epigenetika – nauka ili proces kojim je nazvan princip da se znanje, iskustva, doživljeno, prenosi genima na potomstvo, bilo kao aktivni, bilo kao uspavani gen.

I tu spirala života, genskog, i ovog našeg, fizičkog, kreće da se umotava, vrti u krug, iznova i iznova, sa tek malo izmenjenom ravni. Tek toliko da ne prepoznamo odmah. Da lekcije ne savladavamo prostim prepisivanjem, tehnikom resavske škole.

Ali, čije sve živote na taj način živimo? Gde smo ti MI i naši novi počeci? Primećujemo, od nekog trenutka, da nas cipele žuljaju? Čije su to, zapravo, cipele?

I evo je – iz Materice pravo u Matricu!

Sve smo promenili, sve i….? Opet isti kamen spoticanja, spirala se zavrtela. Sve do nas. Još nismo naučili to nešto, nešto od vajkada kada je sistem bio povređen i traži ozdravljenje.

Mi smo deo, nismo samonikli. Deo našeg drveta života, našeg porodičnog sistema. On kroz nas, naša pokoljenja, traži ozdravljenje, poravnanje. Za sve ono predačko o čemu najčešće ništa i ne znamo. Ali je zapisano u kamenu, ups, htedoh reći u našem genomu.

Monografija naših porodica. Bez izmena, ulepšavanja, izostavljanja neprijatnih delova. Tačno onako kako je bilo.

Tu se otvara mogućnost za nas i naše nove početke. Imamo li snage, volje, želje da uronimo u carstvo nepoznatog, nesvesnog, nasleđenog?

Imamo li kapaciteta za prihvatanje? Prihvatanje svega onoga što je i kakvo je bilo bez obzira na našu dobru savest, bez osude.

Prihvatenje sa iskrenom zahvalnošću i poštovanjem za sve koji su život dobili, sačuvali i poslali do nas kao i za one kojima je ta prilika bila uskraćena.