PIŠE: MINJA MARĐONOVIĆ
FOTOGARFIJA: DUŠAN RUŽANOVIĆ
Ne volim zadate teme. Mada, kad iole razmislim, sve su teme zadate. Od samog rođenja do krajnje smrti. Pa i da je samo to zadato — da se rodiš i da mreš — ne računajući sve ostalo zadato u međuvremenu i međuprostoru života i smrti — malo li je?
Srećom, puna sam hrabrih nada. Doduše, ne sanjam. Slabo. Svojih snova se vazda prisećam kroz maglu, u slikama i porukama živih i postojećih ljudi.
Jasne snove sanjam isključivo na javi. Logično, čim se hrabro nadam.
Nadanje ne može, u osnovi, biti loše. Ne možemo se nadati iz zlokobnih težnji i svoje nade svoditi na tuđe nesreće. Nadanje je vera u nešto što u trenutku svih napora ipak deluje sasvim nemoguće, a neophodno po spas svih. Zato se i nadaš. Jer veruješ da će biti to što biti ne može. Budni snovi nisu duboki sni. Oni su zamišljena realnost u svom najboljem izdanju. To su snovi koji se sanjaju tako što se životom zagovaraju i brane. Sanjati budna je privilegija. Božja. Stoga i nije moguće masovno zagovaranje koncepta nade tamo gde nema prostora da se zagovarano živi.
Budan čovek koji sanja je hrabar jer veruje da život jeste san. Počinje i završava se. Poput sna se i odigrava — ima radnje, fikcije, strahove, paralize, nesreće, boli, smrti, glasove, prekide, nastavke… Kao san, i život traje kratko, dok često pomišljamo da je predug i da ga je možda i previše. Ali on nas, poput sna, tera da se budimo i probudimo. To buđenje je reagovanje na život koji se dešava — koji boli, koji se voli, koji teče i prolazi. Dok se u svemu tome hrabro nadamo, mi san održavamo budnim.
Budnom verom, poteklom iz nade, jedino i možemo dosanjati oslobađajuće snove.
Otišla sam predaleko. Ali nije to moja krivica. Zadata tema. Navigira mi misao. Lutam svakako. Čim mi misao luta, znam da živa sam. Da bi misao lutala, ipak se mora početi od nekakve misli. Znači da misli imam i da zapravo zalutala nisam. To je i više nego dobro. Nadasve je utešno u ova nimalo utešna vremena.
Možda je zadatost samo povod da promislimo šta hoćemo uistinu. Ne moramo mi baš sve zadato ni ispuniti, ali ne smemo ni zaboraviti da sva odbijanja sa sobom nose i snose posledice. Moranje je zadato. Nema toga koji nešto ne mora da juri i završi. Od tog moranja, čovek nema vremena ni prostora za bilo kakva nadanja. Zato je nadanje privilegija onih koji su uspeli da odbiju ponešto od zadatih i podrazumevanih apsurda.
Mora se samo umreti. To je tek realno, a opet zadato. Tu baš ne možemo ništa. Tu, tačnije, jedino ni ne možemo ništa. To je jedini apsurd koji je prepun smisla.
Ta izvesnost života je najgenijalnija njegova istina. Iz nje bi trebalo izroditi nadu da se može i ono što su nam zadali kao nemoguće. Sanjati i nadati se moguće je sasvim. Iako ono što je moguće nije baš uvek i najizvodljivije, ipak najsmislenije deluje nadati se kako je moguće i ono što nije.
Beznadežan čovek istorijski je nesrećnik. Sve antropološke podele postaju večne u trenucima ljudskog beznađa. Zato i jeste jedan od najvećih zadataka ovog čovečanstva da NE GUBI I NE IZGUBI NADU!
Nada umire poslednja? Nada ne umire nikad. Sve dok planetom hoda bar jedan od nas koji se istinski nada, beznađe neće u potpunosti zavladati globalnim selom. Budnost onog koji se nada prisutnija je od košmarnog straha onog koji spava. Čim se nadamo, to znači da se ne bojimo. Onom njegoševskom ,,Ne boj se, a čuvaj se!” valjalo bi se braniti od straha koji beznađe izaziva. Beznađe uspavljuje na javi da bi u snu potvrdilo svekoliku smrt. Zato se u metafizici i apeluje da će, nakon smrti, samo nada uspeti da preživi. U njoj se kriju i početak i kraj smisla života. Kao oličenje zagrobnosti, nada ne dozvoljava apsurdu da nas porobi. Zavodljiva je i nikad povodljiva. Nju još niko nije uspeo da obesmisli. Pa čak i najtupljem beznađu to nije pošlo za rukom.
Nada je kao žena — bez nje niko ne može, u njoj sve nastaje, dok je svi šibaju i osporavaju. Kao što ženu krvava istorija civilizacije nije uspela da izbriše, tako nije ni nadu. Dok je žena, biće i nade da ovaj dobijeni, zadati, život ima smisla kao Božji dar.
Ah, sve zadatosti su opasne jer su limitirajuće. I ova zadata tema limitira moje poente. Dok ja nastavljam i nastavljam da kopam dalje i dublje, bez dovoljno obzira da priznam da je to sramna privilegija dokoličarke koja korisiti sve što može, ne zloupotrebljava ništa a želi sve što ume i naumi, beznađe uporno pokušava da zavede planetu.
Srećom, pa budna sanjam. Zasto se i nadam da samo ljubav može spasiti ovaj beznadežni svet. Nadam se jer verujem. Verujem jer živim. Živim jer se borim. Borim se jer sam žena.
Ja sam NADA, drago mi je.
A KO STE VI?
