PIŠE: MONJA ŠVEC, AJURVEDSKI TERAPEUT, YOGA MASTER UČITELJ, PRANO TERAPEUT I EDUKATOR
“Ah, ta rečenica o moći sadašnjeg trenutka prožima čitavu planetu u poslednjih dvadeset godina“, pomislih u sebi ovih dana. Toliko često izgovarana da je postala poput istrošene mantre, reči koje odjekuju u praznini nesvesnog uma. Kada dublje uđemo u suštinu njenog značenja, uviđamo da ne samo da ne shvatamo značenje reči moć, pa ni trenutka, a kamoli još i sadašnjeg.
Šta je moć? Da li je to sila kojom pokušavamo da kontrolišemo svet? Da li je to vlast nad drugima ili nad sopstvenim mislima? Tantrički učitelji su odavno rekli – prava moć nije u kontroli nego u potpunoj predaji. Moć nije u onome što činimo, već u onome što dopuštamo da se dogodi kroz nas.
A šta je trenutak? Da li je on samo prolazna tačka između onoga što je bilo i onoga što će biti? Ili je on kapija koja se neprestano otvara, otkrivajući ono što je uvek bilo prisutno, ali skriveno?
Svet je hipnotisan vremenom. Prošlost je lanac koji nas drži, budućnost senka koja nas vuče napred. A ipak, ni jedno ni drugo ne postoji – osim kao misaoni konstrukt.
Bilo je trenutaka u kojima si bio toliko prisutan da si zaboravio na vreme. Sećaš li se? Možda u dodiru voljene osobe, u mirisu zemlje nakon kiše, u trenutku kada si gledao plamen sveće i izgubio osećaj gde počinješ ti, a gde završava svet. To su trenuci kada si okusio večnost – jer sadašnji trenutak nije samo prolazni momenat u nizu, to je kapija u neprolazno.
Tantra kaže da je telo portal, a dah ključ. Prošlost i budućnost su samo talasi na površini okeana, ali onaj ko zaroni duboko – otkriva nepomičnu tišinu. I u toj tišini, sadašnji trenutak se više ne doživljava kao nešto što dolazi i prolazi nego kao prostor u kojem se sve dešava istovremeno.
Sada – ples božanske energije
Moć sadašnjeg trenutka nije u tome da ga uhvatimo – jer ono što pokušavamo da uhvatimo već je prošlo. Moć je u tome da mu se predamo, da dozvolimo da nas potpuno preplavi, kao što reka prihvata kamenje na svom dnu bez otpora.
U tantri postoji pojam spanda – vibracija same stvarnosti, pulsiranje svesti kroz telo, kroz dah, kroz sve što postoji. Taj titraj možeš osetiti sada ako zatvoriš oči i obratiš pažnju na ono što jeste. Nije li život upravo to – ritmično treperenje, ples između pokreta i tišine, između postajanja i nestajanja?
I gde u tom plesu tražimo sigurnost?
Pogledaj pticu kako leti – ne brine o sledećem letu, niti se pita koliko ih je već imala. Potpuno je stopljena sa vetrom, sa nebom, sa životom. Ali čovek? On stalno traži oslonac, stalno traži nešto što će ga učvrstiti u vremenu, ne shvatajući da je njegova prava moć upravo u otpuštanju.
Mudar čovek nije onaj koji zna mnogo nego onaj koji ume da bude.
Dok svet juri za neuhvatljivom srećom, on sedi i diše. Dok se ljudi bore sa prošlošću i strepe od budućnosti, on oseća kako mu srce kuca sada. Ne zato što ne zna šta su patnja i gubitak nego zato što je spoznao tajnu – život se ne dešava negde drugde, već ovde, u ovom trenutku.
I tako, dok svi ponavljaju rečenicu o moći sadašnjeg trenutka, on ne govori ništa. Ono što se zaista shvati, više ne traži reči. On samo gleda zalazak sunca kao da ga vidi prvi put. Samo pije vodu i oseća kako klizi niz grlo, potpuno svestan njenog dodira. Samo hoda, znajući da svaki korak nosi čitavu večnost.
I zato te pitam, prijatelju:
Da li si ovde?
Ili si negde u iluziji prošlosti i budućnosti, dok ti sadašnjost klizi kroz prste kao pesak?
Ako možeš, makar na tren, zastani.
Udahni.
Oseti kako život pulsira u tebi.
I shvati – nikada nisi bio daleko od onoga što tražiš. Samo nisi gledao na pravom mestu.
Gledaj sada.
Budi sada.
…sadašnji trenutak nije samo deo vremena – on je ples večnosti u tebi samom…
