PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTREVJU: TAMARA ANĐUS
FOTOGRAFIJE: WONGWANNAWAT
Tamara Anđus, rođena Nenezić u Bačkoj Topoli, odrastala i sazrevala u Subotici, diplomu pravnika-master Pravnog fakulteta u Novom Sadu stekla je 2009. godine, a nakon toga je dve godine radila u Višem sudu u Novom Sadu, da bi se u jednom trenutnku njen život usmerio ka Cirihu, porodici i slikarstvu. Ova mlada umetnica imala je mnogobrojne samostalne izložbe u inostranstvu, dobitnica je mnogih nagrada –Thomson Artprize 2024, Woman Art Award koju joj je dodelila međunarodna organizacija MUSA pod pokroviteljstvom Uneska. Ove godine, osvojila je dve nagrade – Umetnik godine 2025 u Firenci, kao i Umetnik jubileuma u Rimu, a svoja dela predstaviće u Njujorku i Steiner Gallery u Beču.
Njeno umetničko delo Hram Svetog Save prodato je na aukciji na Svetosavskom balu u Beču, koji je održan krajem januara.
Kada si shvatila da je slikanje tvoja sudbina?
Još kao dete pokazivala sam talenat, što je prepoznala moja učiteljica u predškolskoj ustanovi i prijavila me na takmičenja. Sa samo četiri godine osvojila sam svoju prvu nagradu. Svoje umeće sam nastavila da usavršavam kroz razne likovne sekcije i škole, ali život me je odveo na Pravni fakultet.
Preseljenjem u Cirih posvetila sam se porodici, a sticajem okolnosti počela sam da predajem likovno obrazovanje u tamošnjim školama. Kako su deca rasla, sve više sam se vraćala svojoj strasti – slikarstvu. To me je podstaklo da se prijavim na međunarodna takmičenja, a osvajanje prvih nagrada postalo je prekretnica u mom životu. Tada sam donela odluku da se u potpunosti posvetim onome što volim od detinjstva – slikarstvu.
Tvoje učešće kao slikarke na Svetosavskom balu u Beču je bilo značajno.
Veoma sam počastvovana što sam dobila priliku da na jednom od najprestižnijih događaja, Svetosavskom balu, izložim svoje slike. Saradnja sa organizatorima Srpskog centra u Beču ostvarena je zahvaljujući mom ranijem učešću u humanitarnim akcijama, gde sam donacijom slika za aukcije davala svoj doprinos. Tako je i ovog puta – za aukciju sam naslikala delo koje simbolizuje sam događaj, Hram Svetog Save. Slika je uspešno prodata, a prikupljena sredstva namenjena su divnoj porodici Dukić iz Obrenovca.
Osim toga, u Hofburg palati sam izložila još pet svojih radova, od čije prodaje će deo sredstava takođe biti namenjen pomoći porodici Dukić. Sve slike su osmišljene kako bi predstavile mene i moje odrastanje u Subotici i Vojvodini, noseći u sebi sve ono lepo iz detinjstva što me vezuje za našu divnu zemlju i što neizmerno volim.
Slika „Petao“, dobitnik nagrade u Njujorku kao finalista, simbolizuje naše salaše. Slika „Edgar“, portret lipicanera, 2023. mi je donela prestižnu nagradu Umetnik godine u Švajcarskoj. Slika „Pobednički tron“ je inspirisana mojim posetama konjičkim trkama na Zobnatici i navijanjem za našeg velikog šampiona u trkama sa sulkama, vozača Veljka Mažića. Slika „Jahači talasa“ posvećena je mojoj porodičnoj tradiciji. Naime, moja braća od tetke, porodica Skala, višestruki su prvaci u jedrenju, dok je Srđan Skala, kolekcionar mojih slika, predsednik Jedriličarskog saveza Srbije. Slika „Polja sećanja“ inspirisana je našim poljima, čije su me boje i mirisi uvek vraćali u detinjstvo i lepotu moje domovine.
Iskreno se nadam da će mi se ponovo ukazati prilika da opravdam ukazano poverenje kroz predstavljanje naše zemlje i pomoć porodicama kojima je podrška najpotrebnija.
Kako ti se svidela cela manifestacija oko bala i da li si ostvarila nove potencijalne kontakte za neka buduća izlaganja u zemlji i inostratsvu?
Manifestacija je bila odlično organizovana, a atmosfera izuzetna. Još jednom hvala Srpskom centru, glavnim organizatorima bala, na ukazanom poverenju. Ovo nije prvi put da sam imala priliku da izlažem svoje slike u Beču, tako da sam već imala svoju vernu publiku, koja je i ovog puta došla da ih vidi. Ipak, s obzirom na izuzetnu posećenost bala, imala sam priliku da upoznam i nove ljubitelje umetnosti i ostvarim nekoliko značajnih kontakata koji bi mogli rezultirati budućim izlaganjima, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.
Šta za tebe znače humanitarne akcije i kako vidiš svoj doprinos kao umetnice?
Humanitarne akcije za mene znače priliku da umetnošću inspirišem, pomognem i povežem ljude. Mislim da nema veće sreće i da je zadovoljstvo u tim situacijama obostrano. Moj doprinos vidim u prenošenju poruka nade i empatije kroz svoje radove, kao i u podršci inicijativama koje donose promene. San svakog umetnika je da ostavi neki trag kroz svoj rad – da li kroz inspiraciju budućim generacijama ili pružanje pomoći preko svog rada za one kojima je to potrebno.
Kako bi opisala svoje slikarstvo?
Moje slikarstvo je introspektivno, emotivno i dinamično. Pokušavam da istražim i izrazim unutrašnje svetove kroz boje, oblike i teksture, stvarajući radove koji nisu samo vizuelni, već i emotivni podsticaj. Moj pristup stavlja naglasak na gestove i energetske pokrete, ali uvek sa željom da se prenese dublja priča ili osećaj. Svaka slika nosi ličnu naraciju, bilo da su to tragovi vremena, sećanja ili refleksije na svet oko mene. Istovremeno, volim da moj rad ostavi prostor za interpretaciju, jer verujem da umetnost treba da bude otvorena i da posetioci mogu da se povežu sa njom na svoj način.
Da li postoji boja koja je zajednički imenitelj svim tvojim slikama?
Zajednički imenitelj mojim slikama je topla zemljana paleta, posebno nijanse zlatne, smeđe i ružičaste, koje simbolizuju povezanost sa prirodom i emocijama.
Kao umetnica iz Srbije koja je odrastala i stasavala u Vojvodini, da li se svojim slikarskim narativom u većoj meri razlikuješ od savremenih srpskih slikara?
Moj slikarski narativ može biti obojen specifičnim kulturnim i geografskim uticajima koje nosi Vojvodina, a koji se možda razlikuju od narativa drugih savremenih srpskih umetnika. Vojvodina je multikulturna sredina, sa bogatom tradicijom, mešavinom različitih naroda, što se u mom radu može reflektovati kroz izbor tema, stilova i tehnika.
Međutim, mislim da se kao umetnica trudim da moj narativ ne bude ograničen samo lokalnim kontekstom, već da komunicira univerzalne teme koje prevazilaze geografiju. U tom smislu, razlike sa savremenim srpskim umetnicima ne proizilaze nužno iz samog mesta mog odrastanja, nego iz individualnih istraživanja i interpretacija umetničkih jezika i filozofija koje koristim. Svaka umetnica i umetnik ima svoje jedinstvene putanje i, iako se možda teme i pristupi u srpskoj savremenoj umetnosti često preklapaju, verujem da moj rad može nositi specifičnu osobenost i drugačiju perspektivu koja dolazi iz mog iskustva. Volim sebi da zadajem nove izazove, nove teme u kojima se još nisam oprobala iz razloga što smatram da kroz to učim, napredujem i usavršavam svoj zanat.
Kako se osećaš kada vidiš svoje slike na izložbi?
Kada vidim svoje slike na izložbi, osećam mešavinu emocija. Na jedan način, postoji osećaj ponosa i postignuća jer je svaki rad deo mog umetničkog puta, rezultat mnogo truda, istraživanja i ličnih refleksija. S druge strane, tu je i doza nesigurnosti jer izlaganje rada u javnosti podrazumeva otvaranje nečega veoma ličnog pred publikom. U tom trenutku, slike postaju odvojene od mene i postaju predmet interpretacije drugih, što je često vrlo emotivan, ali i osnažujući trenutak. Uživam u tome što mogu da podelim svoj svet sa drugima, ali i da vidim kako se moji radovi doživljavaju i komuniciraju sa posetiocima izložbe.
Slika u najstajanju u tvom ateljeu, čiji obrisi se vide?
Obično je to trenutak u kojem su samo osnovni obrisi jasno vidljivi, dok je ostatak dela još uvek u fazi istraživanja i razvoja. Ne radim skice već se potpuno predajem osećaju i svakom potezu ruke. Obrisi koje vidim na platnu mogu biti tek naznaka kompozicije, rasporeda svetla i senki, ili početna struktura koju ću dalje razrađivati. Taj trenutni izgled slike je dinamičan, promenljiv i uvek ima neku energiju u sebi, zato što još uvek nije zaključena. Gledajući slike u ovom stadijumu, osećam uzbuđenje i sumnju u isto vreme, jer se sve nalazi u mogućnosti, u fazi koja je otvorena za nove pravce i promene.
Tema februarskog, rođendanskog izdanja RYL-a nosi naziv “Deset godina”. Kako vidiš misiju jednog lifestyle & mindstyle magazina? I da li trajanje znači uspeh?
Misija jednog lifestyle & mindstyle magazina, poput RYL-a, svakako leži u sposobnosti da inspiriše i informiše svoje čitaoce, pružajući im sadržaj koji ne samo da odražava aktuelne trendove, već i podstiče dublje promišljanje o životu, vrednostima i samospoznaji. U današnjem svetu, kada je ponuda sadržaja ogromna, biti relevantan i imati sposobnost da se povežete sa publikom na emotivnom i intelektualnom nivou je zaista dragoceno, pogotovo kada to traje toliki niz godina. Trajanje je rezultat posvećenosti, kvaliteta sadržaja i sposobnosti da se magazin prilagođava i evoluira zajedno sa svojim čitaocima i promenama u društvu. Iako je dugovečnost važan pokazatelj uspeha, još je važnije kako se tokom tog vremena uspevate povezati sa publikom, pružiti im vrednost i inspiraciju koja traje.
