PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJA: ALEXANDER RONCSEK
Izazvala sam mak na njivi, i taj suncokret, i pšenicu, i ječam. I izazvala sam njive, šume, livade, pustinje, izazvala ih da me inspirišu kroz objektiv fotoaparata. Kako su samo moćne te kulture u svojoj prirodi i lepoti postojanja. Nakon toga, opijena odlazim kući, upijajući njihovu energiju i dalje ovekovečenu na slikama. I tako izazivam ljude, građevine, prirodu, gradove, reke i konstatujem da smo stalno u međusobnoj razmeni energija primanja i davanja samo kroz jedan škljoc. Izazivam fotografijom.
Onda uzmem papir u ruke, ili otvorim novu čistu stranicu u wordu, i krenem da izazivam rečima, sebe, tebe, njih. Krenem da pišem i bujica reči jednostavno nadolazi, jedne žele da preskoče druge, ali im ja ne dam. Jer mora da postoji neki redosled, uvod, razrada, zaključak. „Ništa ne biva pre nego što bi trebalo da bude“, kako kaže Andrić, tako je i sa rečima, kao i sa događajima, svaka ima svoje mesto, vreme i svoje zašto. Izazovem rečju.
Kada mi samo neko spomene put, kao da je u mom srcu pritisnuo onaj KLIK, čarobnu šifru, i ja sam već spakovana za pohod. Više nije bitno gde, važno je da se krene, važno je kretanje u prostoru i smena dekoracije, vidika, ljudi, jezika, kultura, osmeha, aviona, voza, mini-busa, bicikle. Važan je taj put i adrenalin koji radi. Važni su predeli koji se smenjuju i situacije nepoznate u kojima se nalazimo. A onda sagledavam sebe i svoje reakcije. I upoznajem svoje unutrašnje biće. I tako izazovem kretanjem.
Odlazim u knjižare, one velike divne u Firenci, Beogradu, Frankfurtu, Subotici, Bariju, Atini, i gubim se među knjigama, enciklopedijima, monografijama, leksikonima. Gubim se među poznatim i nepoznatim piscima i sve ih volim. Volim taj miris knjige, kako mi leži u ruci, kako su joj samo dobre i inspirativne te korice, kako mi je samo laka ili teška za držanje. Odlazim na kasu, kupujem je i nosim sa sobom. Donosim je u svoj krevet i tonem u čitanje. I tako izazovem knjigom.
Uzmem i pozovem Sunce, pratim ga, gledam ga, volim ga. Ja sam žena Sunca i drugačije i ne može biti. Kako je to biti žena Meseca, ne znam, ali Sunca je jako toplo. Pratim njegovo isijavanje i kretanje na Kritu, Santa Mariji di Leuka, krajnjoj tački na samom jugoistoku Italije, gde nema dalje. I gledam ga, gleda i ono mene i znam da me voli. Jer da me ne voli, ne bi toliko prijalo mom telu, ne bih ga toliko apsorbovala i volela. Za neke ljubavi nisu potrebne reči, nego je dovoljno uživanje u tišini. Ono meni snop Sunca, a ja njemu ljubav. Izazovem Suncem.
Izazovem i pogledom i snom i lepotom i snagom i osmehom i svim onim što nosim u sebi. Izazovem sebe i život, koji je upravo tema septembarskog izdanja RYL magazina. Kako autori sveta izazivaju život, samo okrenite stranicu i upadate u bezdan reči, slika i događaja. A nakon svega, mislite o svemu.
