IMAŠ MENE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: IOANNA BATSIALOU
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

PROF. DR IOANNA BATSIALOU, VLASNICA JE I DIREKTORKA IOANNA REGEN KLINIKE ZA REGENERATIVNU, ANTI-AGING I ESTET­SKU MEDICINU. U JANUARSKOM IZDANJU RYL MAGAZINA VODI NAS KROZ SVOJE DETINJSTVO I IZDVAJA ŠTA JE BILO NAJ­LEPŠE TOKOM TOG PERIODA, KAO I ŠTA JE PREUZELA KAO SVOJ SISTEM VREDNOSTI.

Kako si u detinjstvu počela da kreiraš svoj svet i ono što živiš danas?

Moje detinjstvo je bila izuzetno lepo i skromno. Moji roditelji koji su divni, patrijarhalni, porodič­ni ljudi, skromno su živeli. Oni su iz jednog pla­ninskog sela na 1500 metara nadmorske visi­ne. Agrafa je mesto u kojem ne postoje zapisi u knjigama zato što Turci nikada nisu okupirali selo. Kod nas se živelo od stočarstva, zima i sneg su od oktobra do juna, pa nismo bili in­teresantni Turcima ni za harač ni porez. Opi­sala bih te moje Grke kao ljude kojima je na prvom mestu Gospod Bog, a na drugom poro­dica. A ko ima Boga ima i ljubav.

Po venčanju mojih roditelja, preselili su se u Atinu i tu smo se rodili moj brat, sestra i ja. Stan u kojem smo živeli je bio skroman, mali. Imali smo dve sobe. U jednoj sobi smo mi spa­vali sa bakom, a u drugoj su bili roditelji. Oni su jako puno radili i njihova misija je bila da se mi školujemo i budemo dobri ljudi. To bio neki drugi život koji meni jako nedostaje, jer danas smo kao Alisa u zemlji čuda. Kada bih uporedila ta dva života, onaj iz prošlosti i ovaj u sadašnjosti koji živim, volela bih da mogu da uzmem najbolje iz jednog i iz drugog.

Tada nisam imala puno sredstava i nisam mogla puno da putujem, niti da obezbedim sebi skupe stvari, ali su postojale neke dru­ge vrednosti poput onih da ručamo zajedno, da čekamo oca da se vrati sa posla. Mama je uvek radila popodne, a otac je tada uglavnom učio sa nama, radio domaće zadatke, pričali smo o svemu.

U obilju i luksuzu koji sada imamo, nemam vre­mena da ručam sa suprugom i ćerkom, čak ni vikendom. To je ono što nedostaje. Iako sada imamo mogućnosti da idemo po restoranima, mi nemamo vremena. Teofanija ima jako puno obaveza, ja takođe. U prošlim vremenima, te porodične vrednosti su se negovale. Kada smo slavili imendan mog oca, svi su došli da čestitaju, a danas ni ne znamo kome je i kada slava, pa jedne godine idemo kod njega, dru­ge ne idemo, pa treće godine nešto drugo. Iz detinjstva mi nedostaje osećaj familije, osećaj da su svi brinuli za svakoga.

Kada se neko iz porodice venčavao, svi smo učestvovali da ih skućimo, kupovali smo raz­ne domaćinske poklone. Kada se desi bolest u porodici, ljudi su se po danima menjali, dola­zili, negovali i donosili hranu bolesnom članu. Ispraćaj u vojsku je takođe bio divan. To je bila velika porodica koja je divno živela. Žao mi je što je Teofanija uskraćena za takav život koji je bio emotivan i pun empatije.

A danas?

Danas se život unapredio u svakom smislu. Dok sam bila student, nisam mislila da ću ika­da moći da uđem u neke radnje i kupim stvari koje želim. Sećam se prvi put, bila sam na stu­dijama u Parizu i imala 33-34 godine, gleda­la sam izloge poznatih svetskih marki i sve to je bilo toliko daleko od mene. Hvala dragom Bogu, puno sam radila i investirala u sebe i svoje znanje tako da sada mogu da uđem u te radnje i priuštim sebi ono što sam nekada želela. To što smo živeli i kako sad živimo su dva različita sveta. Tada nisam mogla da pu­tujem avionom, a danas sam u njemu jednom nedeljno. Što se tiče klinike, ona šljašti i blješti, kada neko uđe u nju vidi se sva ta lepota, ali kada se ugase svetla, svi smo mi sami.

Danas nema toliko emocija, sve je poslovno, prolazno, brzo, površno.

Šta si naučila iz svoje skromnosti?

Naučila sam da čovek može bez svega. Ne daj Bože da sutra bude rat, zemljotres, neka velika nepogoda, ja znam šta znači nemati. I znam da se može bez svega, i bez Gučija, i Armanija, i skupe klinike i automobila, i znam da mogu da putujem i autobusom, i da mogu i bez telefona, i da se može bez svega. Mi smo se definitivno razmazili, a moja mama je mesi­la hleb skoro svaki dan i sve je prala na ruke. Mi smo se navikli na lepo, a to lepo može da nestane.

Tokom svih ovih intervjua, u prvi plan stavl­jaš svoju porodicu, ali porodicu si sačinila i od svojih pacijenata, i saradnika, i od dece koju školuješ i o kojoj se brineš. Porodicu stavljaš na pijedestal 21. veka, sada kada se ona urušava i raspada.

Uvek sam mislila da ja neću moći da kupujem i putujem, a bila sam oduševljena ljudima koji su mogli da daju drugima. U Grčkoj su to bro­dovlasnici koji imaju mnogo novca, a njihove žene su se bavile humanitarnim radom. To je bila moja velika želja. I molila sam se Bogu da ću ako ikada budem uspela da budem neko i nešto uvek odvajati i pomagati drugima. Otuda moj trud da sa saradnicima imamo osećaj po­rodice, empatije i ljubavi, želim da mi je tako u kući sa mojom porodicom, sa decom koju sam krstila, koju pomažem, školujem, da svi imaju osećaj pripadnosti i stabilnosti.

Smatram da je jedna od najvažnijih stvari koju su me moji roditelji naučili da su uvek tu za nas. Uvek su mi govorili da imam njih, bilo šta da mi se desi. „Ti imaš mene.“ Mama je uvek pričala da će raditi 3-4 posla samo da bismo se mi školovali i rekla mi je „Imaš mene“. Ta sta­bilnost je nešto što danas nedostaje i trudim se da je širim svima oko sebe. Od dece koju školujem tražim rezultate, ali mi je važno da znaju da imaju mene.

To isto primenjujem i sa svojim saradnicima. Nisam nikome dala otkaz, ko je otišao, otišao je sam ili zato što nije mogao da se uklopi. Kada je u čoveku usađeno da se neko može osloniti na njega, onda je to lako i lepo.

Kada bi sada kreirala svoj svet po meri i uzela nešto iz sadašnjosti i prošlosti, kako bi on izgledao? Pomešaj vreme.

To bi bilo idealno. Gledala bih da svi manje radimo, da radno vreme bude do 16-17 časo­va, a ne do ponoći. Volela bih da deca žive kao deca i da se druže. Da se posećujemo, da imamo zajednički ručak, da ljudi koji su bolje materijalno situirani pomažu one koji nemaju. Mi smo izgubili sebe. Stavila bih limit na mobil­ne telefone da ne može da se zove za vreme ručka, noću i da ne možeš da pričaš šta hoćeš.

Kako da u januaru primenimo program Od­ličan 5?

Ne postoji regeneracija u okviru jednog tret­mana. Postoji botoks ili fileri, ali sve ostalo je proces. Mršavljenje, post, trudnoća, regenera­cija takođe. Da se regenerišu mišići, tkiva, zg­lobovi, to je proces. To nije popravljanje zuba kada se stavi plomba i to je to. Proces traje.

Proces podrazumeva minimum od 3 do 5 tret­mana u zavisnosti od stanja organizma. Sa 2025. sam povezala program Odličan 5 – da imamo 5 tretmana, sa 5 različitih tehnika i 5 različitih aparata. Ako neko dolazi na stimula­ciju kolagena, imaće 5 različitih terapija sa 5 različitih vrsta kolagena. Ako je u pitanju koz­metički tretman, treba 5 tretmana da se koža regeneriše i podmladi i da ljudi nađu vremena za sebe. Šta ćete dobiti od jedne masaže? Ali sa 5 masaža će stanje vašeg tela biti mnogo bolje. U sklopu ovog programa, dobijate ins­piraciju da održavate sebe i negujete se. Mi moramo biti odlični 5 i baviti se sa sobom. Jer ako smo mi 5, svi oko nas su 5!