PIŠE: SNEŽANA ČEKIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Ponekad ti priđem polako, kao da se bojim da probudim nešto sveto u sebi.
Pitam se — hoćeš li me prepoznati? Hoćeš li mi prići ili ćeš ostati tamo negde, na ivici, mereći da li sam, ja sada, vredna tvog vremena.
Sećam te se, mila moja devojčice, kako veruješ u ljude, oblake, čuda. Kako ti je smeh bio lakši od disanja. Kako si umela da pronađeš smisao u stvarima koje odrasli nisu ni primećivali. Sećam se i tvoje tvrdoglavosti kad si branila ono što voliš i kad niko nije stajao iza tebe. Nosila si kompas koji nisam razumela, ali sam mu bespogovorno verovala. To je bila tvoja intuicija. A sada znam — bila je i moja.
Danas, kad me proguta brzina, ti mi dođeš u sećanja. Ne uvek blaga. Nekad me presečeš pitanjem: „Zašto si prestala da me tražiš?“ Nekad mi okreneš leđa, pa mi se javiš tek kad vidiš da sam stvarno stala. Ali uvek si tu, makar iz daljine. Čekala si me i onda kad sam sama sebi rekla da sam odrasla i da za tebe nema vremena.
Ponekad ti pričam, naglas, dok šetam. Kažem ti šta me boli. Ili delim radosti. I slušam šta ti meni kažeš. Tvoj glas nikada nije prepun reči — ti govoriš slikama. Park iz detinjstva. Sladoled od vanile. Stan u kojem se peku kolači, dok on miriše na dom. Nevreme koje nosi vetar i oslobađa me svega što nije suština.
Nisi ti samo nežna. Znaš i da se naljutiš na mene. Kad te ne čujem. Kad ti ne verujem. Kad ti kažem da nema smisla verovati onako kako si ti umela. Tada mi okreneš leđa, ali ne odeš. Samo ćutiš dok ne naučim da ti se vratim. Jer ti znaš da ne mogu bez tebe.
Tvoja intuicija me vodi i danas. Kad ne znam kuda, ti si osećaj u stomaku koji se ne može objasniti. Ti si ruka koja me povuče kad pređem ivicu. Ti si tišina u kojoj znam odgovor pre nego što postavim pitanje.
Odrastajući u maloj sredini i putujući po raznim evropskim metropolama 70-ih i 80-ih godina, donosila si mirise i slike sveta, koji je tada mnogima bio nedostižan. Još kao tinejdžerka, bila si na safariju u Keniji, letela preko Kilimandžara, simbola čovekove težnje ka smislu, dostignućima i večnosti, mašući usput Hemigveju njegovim ,,Snegovima Kilimandžara”. Bilo je to iskustvo o kojem su u tim godinama mnogi tada samo maštali.
Nisi bila ispred vremena zato što si žurila,već zato što si videla dalje nego što su drugi gledali. U tome je čarolija te male tebe u meni — radoznala, odvažna i spremna da sve što otkrije ponese kući i podeli sa drugima.
Sećam se i dana kada si me učila kako da se radujem i kad je sve sivo. Sedela si pored prozora, gledala kišu i govorila: „Vidi kako nebo pere grad i zaliva žedna polja.“ U tvojim očima nijedan oblačan dan nije bio izgubljen nego samo prilika da se vidi nešto novo.
Učila si me da sreća ne mora da bude velika da bi bila istinita. Pokazivala si mi da se i od mrvice pažnje može napraviti praznik, da se i od običnog dana može isplesti priča vredna pamćenja. Bila si tu i onda kad mi je život bio pretežak da ga nosim sama. Kad nisam znala kuda, tvoj glas je bio tih, ali jasan: „Idi još jedan korak. Pogledaj ponovo. Udahni. I ne okreći se za prošlim.”
Zato i danas verujem da te ne treba samo čuvati — tebe treba živeti. Treba te pustiti da vodiš, da pitaš, da se smeješ, da me nateraš da zastanem i osetim dan, a ne samo da ga potrošim. Možda to i jeste tvoja najveća moć — što me podsećaš da vreme nije neprijatelj nego prostor koji treba ispuniti životom.
Ti si ta koja me podseća da zastanem na putu samo da bih udahnula miris jasmina, da produžim ulicom kojom nikad nisam išla, da razgovaram sa ljudima čije oči imaju iskru. Ti si ta koja me vodi u muzeje, galerije, na koncerte — jer znaš koliko mi umetnost vraća dah i hrani duh. Učiš me da lepota nije luksuz, već hrana za dušu.
Negovanje tebe nije ništa drugo do vraćanje sebi. Dozvoliti ti da plačeš kad ti se plače. Pustiti te da vrištiš od smeha kad ti nešto probudi iskru iznutra. Kupiti balon bez razloga. Peći kolače samo da kuća miriše na detinjstvo. Reći „ne“ kad je duša umorna. Reći „da“ kad srce zatreperi, pa makar to izgledalo neozbiljno.
Često mislim da si ti ta koja je u meni slabija, nežnija, povredljivija. Ali istina je — ti si moja najhrabrija verzija. Jer ti i dalje veruješ bez garancije. I dalje sanjaš i kad se ne ispuni. I dalje voliš i kad te povrede.
Zato ti obećavam: neću te zatvoriti u fioku sećanja. Neću te pominjati samo kad mi je teško. Vodiću te sa sobom, svaki dan. Pustiću te da pitaš, da se smeješ, da dramatizuješ kad ti dođe, da me iznerviraš pa pomiriš u istom dahu. Ostaću tvoja odrasla, a ti moja mala. Jer samo zajedno smo cela ja.
I zato, draga moja mala ja, ako me nekad vidiš da opet jurim kroz dane, a da te ne pogledam — stani mi na put. Pogledaj me onako kako samo ti umeš i reci: „Hej… tu sam. A ti?“
