PIŠE: SNEŽANA ČEKIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Razmišljam po katkad o trenucima koje sam u detinjstvu provodila u igri, učenju, bezbrižnom vremenu, radostima, suzama takođe.
Igre ispred zgrade.
Momenti iz škole.
Sa studija.
Prve zaljubljenosti.
Isplakane ljubavi.
Neostvarene. Želje neutihnute.
A ja se bojala. Čuvala se za dane buduće, verujući da odškrinuće mi vrata u bajkovitost života.
Radosti na pretek! Mladost je satkana od nje.
A onda, sećam se onda, trčali smo po kiši i ne znajući da držimo se za moguću ljubav u džepovima. On se osmehivao nadanjima, a ja hvatala kapi lepote trenutka, da utole mi žeđ za ljubavlju. Znaš, ja volim kišu. Ona peva dok pada, ubijajući se. Dobuje. Pruža radost mnogima, omogućavajući poljima da utole žeđ.
SAMO DA PORASTEM…
Mislima mi prolaze i trenuci profesionalnih nadmetanja, dominacije. Padova! Mojih.
Tuđih se sećam, čak.
Pogrešni izbori. Ko ih imao nije?
Sumanute odluke.
Verovanja.
Izdaje.
Emotivni i materijalni lopovluci.
Laži protkane istinom. A istine ni za lek.
Svako ima svoju, a ja ubeđena da postoji jedna jedina. Univerzalna. Poput ljubavi netaknute, čista kao suza. Osebujna.
Uđoh u koštac sa životom. Jedan nula za život u startu. Zreli ljudi znaju da on uvek vodi. Ja ne. Ni slutila nisam da on ima svoja pravila, već sam se nadala da ja umem da zavedem red.
Da formiram život po svom.
Kakva iluzija, gledano iz ove perspektive.
Nisu suze rezervisane samo za mladost. Uz njih emocija buja. Kao trava u proleće, dok kiše zalivaju je. Kasnije to budu reke ponornice koje retko kada ugledaju druga lica, sem mog, poznatog im već. Niko me učio nije da ne dopuštam emociji da obuzme me. Ali i da se ne igram s njom, da se ne bi ona poigrala sa mnom.
Tek je to bila igranka. Ne zamerate se emocijama. One su tu da nas iskušaju ili preusmere u korist nekih trenutnih htenja. Htenja bez trajanja. Htenja bez težine ispravnosti.
Cika, vriska kroz kuću. Duša mi peva najlepše ode radosti, gledajući njih dve kako odrastaju. Stasavaju i pretvaraju se u mlade žene koje me moraju prestići u svemu. To je imperativ roditeljstva. Moraju biti bolje od mene. Sposobnije! Kvalitetnije u svim segmentima života! A ja to moram da im omogućim i priznam. Da brže rastu! Da snažnije budu! Da svoje su! Da nadmaše me!
Tek tada ću biti ok sa sobom. Dala sam sve što sam umela i mogla. Preko svojih mogućnosti često. Želim rezultat za njihovo dobro. Moje se ogleda u tome što ih imam.
SAMO DA SAZREM…
Stotine puteva i mogućnosti sam imala. Kao i svi ljudi. Možda sam samo zbog genetike i vaspitanja nosila neku mrežu naive, ko koprenu u oku, koja mi je onemogućavala uvide u prave slike i ljude pogotovo. Neki mi rekoše da naiva se graniči s glupošću?! Zgranuh se. Možda u njihovom svetu ovih modernih vremena. U mom, ona je odraz čistog srca i iskrenog uma.
Ali dobro… prođoh i taj put…
Neke puteve života sam prolazila, neke zanemarivala.
Neke ni videla nisam. Neke mi ljudi sakrili.
Nekima dopuštala da me vode stranputicama, verujući da znaju bolje od mene.
Verovala sam im u to što kažu.
Zar se čovek ne drži za reč?
A reč?!
Ona nije ni znala da će je tako prostituisati kad nastajala je.
Reč!
Obećanje da je nešto baš tako ili će biti, nosi prtljag ovih vremena ,,može da bude, ne mora da znači”.
Reč kažeš?! Imala značaja u pluskvamperfektu.
Hm, Bože moj, falila mi je od detinjstva ta potpora porodice. Brata ili sestre bar, kad roditelja već nema. Familija?! Polje skoro prazno, sa časnim izuzecima. Biram, kažem.
Nedostaju mi porodični momenti uz svu zaštićenost i spokoj koji ona nosi? Mada je ja nisam imala celovitu, ali maštala sam da ovoj jednako pripadam.
Prijateljstva stvarah na mah. Čisto srce – čisto vidi. U mojim razmišljanjima, interes je vezan čisto za bankarsku ili poslovnu sferu. A onda te prizemlji život kroz iskušenja… otvarajući mi oči širom dok sam ih svesno i snažno zatvarala, dušu da zaštitim. Lagala se. Tako znalački. Jer, ko ume da nas slaže bolje od nas samih?! Davala im šansu ponovnu. Gledala kako godine prijateljstava se paraju, jer s druge strane interes nedostaje… I neka. Mogla sam isplesti na stotine klot-frket džempera. Hvala Ti, živote, na iskustvima. Sad bolje vidim. Tako se brže raste.
Prođoh i ovim putem…
Odlazak najdražih u neke bolje svetove, otvorio mi je posebne životne uvide. Koliko je sve nebitno?! Koliko smo svi prolazni?! Kako neštedimice ,,grizemo” jedni druge i pravimo sopstvene paklove od života, bez suštinskih razloga. Kako vreme, kao merna jedinica života, dovodi sve u red, bez da pita za dozvolu…
Hm, vreme kažeš…
Da, ZRELA SAM…
Sasvim zrela da shvatim da svaki život ima svoj oduvek i odozgo određen cilj koji sustižemo zahvaljujući iskustvima.
On ima svoja pravila. Prohteve.
Svoje radosne i tužne momente.
Svoje pravo na istinitost življenja kroz nas.
Da ne treba svim dešavanjima davati na bitnosti, jer za neko vreme će ona ući u predele nevažnih.
A ja?!
A moje biće?!
Duša?!
Ja sam tu, samo da život prolazi kroz mene. Da teče, davajući mojoj duši nova i nova iskustva. Učeći je novim saznanjima od kojih će duša da raste i dolazi na Zemlju iznova i iznova, sve duhovnija i duhovnija.
Zagrlite život i dajte mu najbolje od vas, a on će vas nagraditi lepotom življenja iskustava.
