ПИШЕ: МИА МЕДАКОВИЋ
ИНТЕРВЈУ: ЈАСНА РАДОСАВЉЕВИЋ, МИРЈАНА МИЛУТИНОВИЋ, ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ, БИЉАНА ВУЈАНАЦ ЂОРЂЕВИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ : ДРАГАНА ВУЈОВИЋ МИХИЋ, АЛЕКСАНДАР ЈОЧИЋ, НАТАША РАЈАКОВИЋ
Празничне дане дочекујемо не (само) сводећи рачуне, већ гранајући могућности и сабирајући која добра дела су нас учинила бољим. Једно дело – књига „Дудова врата зелене боје” отворила је своје странице и пустила у етар живот од слова, иза којих стоје ауторке од речи – Јасна, Мирјана, Данијела и Биљана.
Књига од речи, дело од слова и врата од дудовог дрвета доносе, поред имена ауторки, и многа имена која су заједно са њиховом мисијом и животом расла. На промоцији књиге гласно се читало да је књига написала њих, а оне су јој дозволиле баш у овом времену индивидуализма, одвајања и сецирања човека на милион делова, као и свих заједница – да их окупи и умије свакодневицу у рухо смисла и обичне људске заборављене радости.
О каквој радости је данас могуће говорити, шта ова радост стварања за вас значи и на које знакове поред пута или на који пут упућују приче из ваше књиге, која је и ако омеђена у четири поглавља, заправо јединствена целина звана поред наслова – како?
Јасна: Можда би сасвим једноставан наслов био управо „Наше приче”, не претендујући да им дајемо икакву симболику. Чисте, искрене и топле исповести које вас зову да прошетате лавиринтима сопствене душе и на том путу пронађете, никога другог до себе. Нас је тај пут повезао, и та радост узајамног дељења емоција је управо највећа вредност овог стваралачког рада.
Мирјана: Љубав и наслеђе, тако бих је назвала, јер оно што је довело и нас довде, оно што повезује нас четири и оно што желимо да оставимо као поруку и у наслеђе је нематеријална успомена на нас и све што нас је обликовало! А то је чиста безусловна љубав којом смо напајане! Веровања сам да ће само љубав и толеранција спасити свет од сваког зла и пропадања. У ери материјализма, заборављене не могу бити нематеријалне вредности које су нас створиле и животна су храна.
Биљана: Радост је печат, целов (пољубац) којим овоземаљски живот и започињемо, само је питање сећамо ли се истог. Једном је једна трогодишња девојчица својој мами, реаниматологу и мојој драгој другарици рекла: „Сећам се свега. Свега како си ме носила у стомаку. Заправо, тамо уопште није било мрачно, било је јако светло, јер си ме ти волела!” Све што можемо научити из ове приче је да све што радимо с љубављу, чиста је радост и стваралаштво. И то нека остане мото.
Данијела: Пуно наслова се може дописати као и поглавља, али да бих упутила на књигу и читање издвајам заједнички мото – Детињство је терапија и буђење за нове (увек) снове, али и живот у стварности. Стварност нас увек изненади и слободнија је и од најслободније маште – јер је стварност.
Реализоване и успешне у досадашњим изборима и областима, а то су, архитектура, стоматологија, теологија, медицина и многе друге области у које сте своје таленте упустили и умножавали, које појмове као кључне бисте издвојиле и описале као неки интимни речник раста?
Јасна: Радост, слобода, истраживање, безусловно давање и дељење себе без ограничења и као резултат свега – мир у овим годинама. То што смо из различитих области стигле до писане речи је управо сазревање. Рекох једном да смо ми ове наше приче могле и отпевати, и насликати, и одглумити у неком драмском комаду, али смо у овом тренутку биле спремне да вам подаримо управо речи, сабране као плод дуда у ове зелене корице.
Мирјана: Љубав, радост, захвалност, припадност, срдачност, емпатичност, оданост, честитост, човекољубље.
Биљана: Шта значи реализовати живот или бити успешан у реализованом животу? С моје тачке гледишта (а животна су ме и радна искуства научила томе), сваки човек тежи реализацији сличних циљева и снова. Аутентичан је пут, односно начин на који то чини. На крају, мислим да тај последњи тренутак „сабирања утисака” о овоземаљском животу, заиста све своди на исто – осећате ли радост и мир у души или не. Испуњеност путовањем, је осећај, није количина и није број. Интимни речник раста би за мене био упознати свет око себе и себе у корелацији са истим, одакле проистиче највећи део моје личне радости живота, суживота, заједништва и стваралаштва сликаног, писаног или курабилног. Поједноставити живот, живети у складу са природом, волети, волети, волети, праштати, праштати, праштати, учити и несебично подучавати, поклањати и научити примати.
Данијела: Пронаћи Бога значи не престати да га тражиш. Растемо колико дозволимо да нам свако други значи баш као вера, као поредак који умољавамо за свет у коме неће бити страдања, а биће места за све који су вољени и воле. Дакле, за свете и за цео свет.
Четири поглавља, четири ауторке, четири сестре, четворо врата и осморо очију отварају једна зелена врата. Читањем ваше књиге, чини се да је читав свет изражен као завичај. Смањује ли се свет по вама привидним технолошким и другим могућим путовањима или се шири у свом вечно инспиративном мета-крајолику као месту које има слободу, баш као и онај који свет и ствара?
Јасна: Свет је један, рекла бих, у својим општим карактеристикама, као база подарен од Бога, са свим својим лепотама и несавршеностима. Да ли смо у каменом добу, ренесанси, ратовима, благостању, технолошким револуцијама, небитно је… Слобода која нам је рођењем дата да тај свет истражујемо и учинимо бољим местом је једина мисија, и свако од нас ту слободу проналази на разним скривеним местима… у дечијем осмеху, родитељској љубави, лепотама завичаја, топлом дому, и тиме сваки од наших светова постаје безгранично пространство могућности.
Мирјана: Нас четири смо широм отвориле једна врата, понете једном идејом која нам је огрејала душу! Како је расла идеја, тако су расли и људи око ње окупљени, мислим и на читаоце… И тек ће расти, јер људи причају, јер људи причају приче своје и туђе. Свет је свет у свим временима и људи су само људи у свим временима, и то јесте наша поента списатељства. Будимо људи, доживимо то, дозволимо себи да се загледамо у сопствену унутрашњост, прихватимо себе, волимо себе и све што нас је створило. Јер твоји успеси нису само твоји, и твоји порази нису само твоји.
Биљана: Апсолутно. Мислим да у основи, сва технолошка достигнућа не произлазе из жеље за доказивањем и покоравањем света, (што је такође људска особина), већ наше унутрашње слабости. Умрежавање долази из потребе и страха људског да не останемо сами. То би у крајњој линији био страх од смрти. Управо слобода изражавања, природно право које носимо у себи, чини да постајемо стварни. Уколико добро стојимо са собом и својим микрокосмосом, назовимо то „сигурним местом или завичајем”, бићемо слободни да се оголимо пред светом и интегришемо у сваком његовом делу. Читав свет постаје завичај, а човек свевременски. Могу да кажем да је то била моја инспирација да напишем причу, потреба да загрлим собом цео свет и учиним га великим завичајем, те да свој уметнем у њега.
Данијела: „Растеже” се свет у свим правцима једнако колико и умањује простор за слободу. Мишљења сам да ће та игра човека са светом трајати док је света и века, јер су од истог „штофа”. Технологија помаже да сазнамо за другог, али и нуди сазнања и имања других о другима – ипак не бих оптимистична била да нам то само по себи доноси квалитетнији живот. Чекамо и учимо, али често и напретком мучимо све и свет. Да видимо докле.
Може ли се свака књига назвати духовним дневником аутора, с обзиром на то да аутор излази изван своје удобности, улази у све своје и огољева пред очима читаоца у непрестаном позиву Другоме на дописивање игре (свог) живота?
Јасна: Овај наш „зборник” сећања јесте исповест, пре свега пред самом собом, пред њима трима, пред свим поменутим људима, па и онима којих на страницама можда нема, али су дубоко уткани у наша бића. То огољавање је такође процес и мислим да сваким новим читањем загребемо још један слој сопствене душе. У нашем садржају нема имена поред наслова наших прича. Зато нас, у сваком тренутку, сваку од нас, можете сместити у било које поглавље и дописати можда сопствена сећања и сопствене приче. Оставити их на улазу испред наших зелених врата и сачекати да се она отворе онда кад будете спремни да се са својим „духовним дневником” сретнете.
Мирјана: Тачно тако, ми смо се оголиле и отвориле се, отвориле смо Дудова врата и дале им зелену боју, виталности, свежине. Отвориле смо врата за све оне који желе да их прођу и уђу на тај пропланак љубави. Сви! Чак и они који мисле да немају завичај и да немају успомене на детињство. Ово је прилика да се придружи једној топлој емоцији, пронађе своје слике у глави и емоцију у души и зближи се са собом. Ово је прилика да се читалац опусти и препусти, као човек и као читалац и доживи наше емоције као своје. Ово је прилика да се уђе у Завичајник – речник свих лепих речи и именик људи који припадају једном новом правцу који види и примећује човека, који види себе и који има макар и туђ, а сада његов завичај! Ниси сам, ниси сама, све је у реду.
Биљана: То је свакако присутно. У деведесет посто случајева, људи пишу из личног искуства, које у неком мање или више транспарентном облику предају читаоцу. Некада је та истина пренета кроз главни или споредни лик, некада је само искуство асоцијација или основа за фикцију. У сваком случају дивно је имати храбрости и оголити се. Вредност наше приче се свакако не мери талентом за писање, иза пуких описа детињства стоји нешто више, нешто између редова, нешто што вас кроз једноставан дечји дијалог позива на помирење и дијалог са самим собом, али и са светом коме припадамо, са временом у коме смо се нашли ми људи „од два века” што рече једна од нас, а мени се чини од два миленијума. Свако слово и сваки ред крије јасну поруку, а то је Љубав.
Данијела: О да, ја сам увек за игру која води складу духа, душе и тела. Књига је и дословно тело, материја, а игра се и зове у однос сваког ко је чита. Свака страница, сваке књиге јесте душевни путопис и географска некада нема (као на часовима географије) а изнета пред другог – гласна и доцртана мапа, прецизнија од било какве техно мапе која покушава да нам се усели у свакодневницу, безуспешно јер човек има свој пут и када не гледа путоказе – циљ, назначење човека је јасно.
