PIŠE/FOTOGRAFIJE: ZUZANA ZUX
Na denpasarski aerodrom sam sletela sa neizdržom u srcu. Kraj moje jednogodišnje azijske avanture želela sam da dočekam kako i dolikuje, bogovski, na ostrvu bogova – Baliju. Hedonizam za dušu i telo, ijao! Hm, kakav konzumeristički zapadnjački pristup, reklo bi se. Jedi, moli, voli. A onda shvatam da sam od takvog Balija upravo i bežala, koliko sam mogla, i zaobilazila one delove ostrva, koji su izgubili svoju divljinu, dušu, korene. I prepustili se nekoj drugoj civilizaciji.
Ono što me zaista „božanski“ oduševilo jeste odnos čoveka i prirode. Kažu za Bali da je ostrvo bogova, sa čak 20.000 hramova. Jedino ostrvo u Indoneziji, koje je zadržalo hindu religiju, i to u nekom svom autentično-lokalnom obliku. Obožavanje prirode, poštovanje iste i stapanje sa njom. Mir i sklad. Rekla bih da je to što ovom ostrvu daje osećaj raja. Aktivni vulkani, prelepi divlji vodopadi, sveta džungla sa hramovima i majmunima kao oličenjima božanstva, terasasta pirinčana polja, divlja vegetacija i tropska kiša. Vlaga od koje koža postaje meka, bujanje, bujanje, život buja, a sve opet ima svoj mir. Ljudi nasmejani, beskrajno ljubazni, veseli. Pitam lokalca kako se ne plaši da žive blizu vulkana, koji je još aktivan, a on kaže da od njega i žive, tu je zemlja plodna, on nosi i dobro i zlo. Sa tim se živi, sa dve strane medalje. Harmonija i sklad.
Ako niste znali, balinežanska Nova godina, iliti Nyepi (proslavljena 17. marta ove 2018. godine), zove se Dan tišine. Zašto? Tog dana na ovom indonežanskom ostrvu staje vreme, ili kako bismo mi rekli, staje život. Ali da li je uistinu tako? Tog dana strogo je zabranjeno bilo šta raditi, jesti, pričati, putovati, aerodrom je zatvoren, otkazani svi letovi, nema svetla, nema saobraćaja, nema buke, ulice su puste… Taj dan je posvećen isključivo meditaciji, samom sebi, ceo dan sedeti u tišini sa svojim mislima, ili još bolje, bez njih. Život ne staje, on živi u nama. Sledećeg dana sve ponovo kreće svojim tokom svakodnevice, a najbliži jedni od drugih traže oproštaj i pomirenje. Zaista, potreban nam je jedan Dan tišine, možda baš sada, neki dan proleća.
Dan na Baliju ne bi bio pravi dan da se posle obilazaka hramova, kupanja u vodopadima i lutanjem kroz džunglu po tropskoj kiši, ipak ne popije jedna kafa, i to kakva, jedna od najskupljih na svetu! Luwak kafa ne dolazi ubrana od strane ljudske ruke, već iz stomaka divlje životinje po imenu civet. Ni manje ni više, ova životinja proizvodi najfinija zrna kafe svojim želudačnim sokovima, i iz njenog izmeta zrna se čiste i pripremaju za dalju obradu, suše na suncu, spremna za mlevenje. Eh, ta priroda! A pre kafe, zaboravih: piletina u satay sosu, božanski ugođaj!
Kad kažu Bali, zašto prvo pomislite na rajske plaže? Daleko od raja, možda za surfere. Za mene, Bali je više kao život. Kad pomisliš da si srećan, padne tropski pljusak niotkuda, pokupi te talas, ili ludi vozač na motoru, majmun ti ukrade torbu, a čovek sa osmehom na licu želi da ti naplati duplo… tebi je ipak i dalje lepo, jer sve je to život, sve su to lepote dve strane medalje, sve je to Bali!
