ATELJE 61: AUTENTIČAN IZRAZ KROZ TAPISERIJU

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: TEODORA Ž. JANKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

DAVNE 1961. GODINE JE OSNOVANA USTANOVA ZA IZRADU TAPISERIJA – “ATELJE 61”, NA INICIJATIVU DIZAJNERKE TEKSTILA ETELKE TOBOLKE I SLIKARA, MOZAIČARA, TAPISERI­STE BOŠKA PETROVIĆA, BLAGODAREĆI GRADU NOVOM SADU. OD ’80-IH GODINA PROŠLOG VEKA, “ATELJE 61” JE PREPOZNAT KAO USTANOVA KULTURE OD POSEBNOG ZNAČAJA. OD SVOG OSNIVANJA SE NALAZI NA PETROVARADINSKOJ TVRĐAVI, GDE POSETIOCI MOGU PRISUSTVOVATI PROCESU IZRADE TAPISERIJA.

RAZGOVARAM SA TEODOROM Ž. JANKOVIĆ, NOVINARKOM, PROFESOROM KNJIŽEVNOSTI, A U „ATELJEU 61” SPECIJALISTOM ZA ODNOSE SA JAVNOŠĆU.

„HEROJI SVAKODNEVNICE“ JE NAZIV IZLOŽBE KOJA JE POSTAVLJENA U KREATIVNOM DISTRIKTU U NOVOM SADU. KO ČINI HEROJE SVAKODNEVNICE I KAKO SE REALIZOVAO PROJEKAT?

Izložba je trajala do 21. novembra, ali devet tapiserija koje čine konačnicu dvogodišnjeg projekta „Heroja svakodnevice“ postaju trajnim delom Nacionalne zbirke tapiserija države Sr­bije, grada Novog Sada aka „Ateljea 61“ i biće ih moguće videti kako na tematskim postavka­ma, tako i u okviru stalnih galerijskih postavki i aktivnosti naše ustanove.

Kompleksan i zahtevan projekat „Heroji sva­kodnevice – strip i tapiserija“, jedan je od dva programa koji smo realizovali kao naš deo ak­tivnosti u pogledu promovisanja Novog Sada u godini evropske titule kulture, jer je obaveza svih institucija kulture kojima je osnivač grad ili koje funkcionišu na teritoriji grada (SZPB, GMS, MSUV itd.) bila da participiraju sa dva projekta u nadnacionalnom projektu „Novi Sad – EPK 2022“. U tom smislu, „Heroji svakod­nevice“ bili su kao snimanje filma ili stvaranje muzičko-scenskog teatarskog dela, samo u mediju likovno-vizuelnog „jezika“. Naime, mi smo prvo realizovali našu Internacionalnu ko­loniju tapiserista „Boško Petrović“, 14. po redu (inače, najdugovečniji institucionalni „artist in residance“ program u zemlji koji realizujemo bezmalo tri decenije), 2020. godine, kada smo uz sugestiju Fondacije Novi Sad 2022 EPK pozvali nekolicinu umetnika iz regiona – Bos­ne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore (zbog svesvetske pandemije, na žalost, u ovom ko­lonijskom sazivu nisu učestvovali umetnici iz Belgije, Francuske, Portugala…) koji se iska­zuju kroz strip, ilustraciju i street art i koji su u našem živopisnom prostoru na Petrovaradins­koj tvrđavi boravili nedelju dana, sačinivši de­vet predložaka, koje je potom naša produkcija „A61“ transponovala u tapiserijski medij. Naša dosadašnja trodecenijska praksa prilikom re­alizacija međunarodnih kolonija je takva da smo pozivali umetnike za koje smo smatrali da ili svojim izrazom ili svojim biografijama zav­ređuju da budu naši gosti u godini „titule“ koja upravo ističe, a sada je bila unekoliko pomere­na budući nam je Fondacija NS EPK 2022 „sugerisala“ kako umetnike, tako i „temu“, od­nosno okvir narativa kojeg bi se umetnici prili­kom rada na predlošku trebali „držati“, sve to u cilju promovisanja evropskih politika u oblas­ti kulture za period od 2021. do 2027. godine, koje u oblasti vizuelnih umetnosti podržavaju upravo strip, street art i ilustraciju. Otuda i naziv „Heroji svakodnevice“, te umetnici – od doajena i korifeja strip umetnosti poput Želj­ka Paheka i Dejana Nenadova, koji su svoju izložbenu i stvaralačku praksu potvrđivali u inostranstvu, preko Bojana Milojevića Asteri­jana, dr Dragane Kuprešanin, Ilije Nikčevića, Ive Atoski, Nevene Marković, Serjože Popova i Đorđa Milovića, koji su prepoznati na srpskoj i regionalnoj sceni u oblasti ne samo stripa i ilustracije, već vizuelnih i graničnih medija uopšte. Uz Međunarodnu koloniju tapiserista, produkcionu izradu tapiserija „Ateljea 61“, sni­mili smo i dokumentarni film i film sa animacij­skom video produkcijom koji su upotpunjavali većinu segmenata projekta „Heroja svakod­nevice“. U tom smislu, moglo bi se reći da je izložba istoimenog naziva logična završnica i jagodica na vrhu torte koju smo stvarali pune dve godine.

KOLIKO SU ZLATNE RUKE ŽENA KOJE RADE TAPISERIJE?

Od samog osnivanja naše ustanove, pre bez­malo 63 godine, epicentar njenog delovanja upravo je produkcija „Ateljea 61“, odnosno njena radionica koju sačinjava osam majstora specijalista umetničkog tkanja: Vera Lazić, Jelena Božić, Eva Kozielska Đukić, Milica Ko­vač, Mirjana Dobanovački, Vesna Grbić, Žuža­na Toth Vanger i Željka Popadić. Delovanje produkcije „A61“ je za rezultat imalo pre svega stvaranje tapiserijske baštine kod nas i u re­gionu, njeno naučno-obrazovno izučavanje (u umetničkim školama i fakultetima primenjenih umetnosti, te akademijama umetnosti) i sva­kako etabliranje na svetskoj mapi stvaralačkih tendencija u oblasti vizuelnih umetnosti što su različite generacije tkalja potvrdile svojim znanjem, umećem, vanrednom nadarenošću i izuzetnim entuzijazmom kroz činjenicu da je „Atelje 61“ stvorio 900 umetničkih dela, u saradnji sa preko 500 umetnika iz zemlje i inostranstva. Prisna saradnja sa umetnicima neophodna je prilikom stvaranja tapiserije zbog iznalaženja mogućih načina i rešenja umetnikove vizije (sa kartona-predloška). Budući su tkalje „A61“ izvođači stvaralačkih ideja, zbog svoje veštine, umešnosti i vrlo osobenog talenta u specifičnoj i elitističkoj a drevnoj umetnosti, kakva tapiserija jeste, one su postale „koautori“ dela koji su u najnepos­rednijem kontaktu sa umetničkim izrazima i same razvijale ukus i smisao za usvajanje savremenih likovnih shvatanja i tendencija. Od njih u potpunosti zavisi interpretacija umet­nikove ideje sa kartona. U svakom smislu je i spretnost njihovih prstiju, ili kako vi metafo­rično rekoste „zlatnorukost“, tek jedan od kva­liteta u mnoštvu naše produkcije, koja se za šest dekada postojanja distancirala od folklo­ra, približila svetskim trendovima u oblasti ta­piserijske umetnosti i stvorila srpski autentični izraz u ovom mediju.

KOLIKO SE RADI JEDNA TAPISERIJA I KOJA JE PROCEDURA IZRADE?

Tapiserijska umetnost je po definiciji dekorati­vna i monumentalna, što bi pažljivijem čitaocu i tumaču odmah moglo sugerisati da je mno­gomesečna i sporohodna, ukoliko govorimo o ručnom, a ne mašinskom stvaranju tapise­rijskog dela. U kontekstu samog vremenskog okvira, tapiserija se može raditi od šest mese­ci do više godina, što zavisi od kompleksnosti samog predloška-kartona za idejno rešenje tapiserije i dimenzija koje je potrebno transpo­novati iz medija „crteža“ u medij tapiserije.

Svoj osobeni manir “Atelje 61” je razvio na sledeći način: oslikani kartoni-predlošci koje stvaraju umetnici (dizajneri tekstila, slikari, kostimografi, scenografi, arhitekte, vajari itd.) su veličine koje će biti i gotova tapiserija i podmeću se i pričvršćuju ispod osnovnih niti na razboju. Tkanjem se detaljno slede kon­ture i forme, a rafinirani tonski pasaži i nijan­siranja izvode se sa već unapred formiranim “lutkicama” (na specifičan način namotanim klupčićima vune, svile i drugih prediva) koje meliranjem (senčenjem) nekoliko različito obojenih niti imitira zahtevano kolorisanje određene površine.

DA LI NA JEDNOJ TAPISERIJI RADI SAMO JEDNA UMETNICA ILI IMA I TAKVIH NA KOJIMA RADE VIŠE NJIH?

To uvek zavisi od ljudskih resursa, odnosno kapaciteta ustanove i rokova koji mogu biti fleksibilni ili zadati prilikom realizacije dela, projekta, aktivnosti. Budući da “A61” poseduje četiri velika vertikalna razboja, mi gledamo da na jednoj tapiseriji radi par tkača, ali nekada majstor specijalista umetničkog tkanja radi i sam na tapiseriji. Kada su rokovi furiozni i kratki, kakav je bio za “Heroje svakodnevice”, događa se i da tri i četiri tkača rade na jednom delu, kao u slučaju sa distopijskom vizijom grada Željka Paheka i tapiserijom “Grad i odje­ci sadašnjosti”. Na poslednjim tapiserijama za projekat “Heroja svakodnevice” radilo se i po 500-600 radnih sati, a na nekima i preko godi­nu dana.

NA KOJU TAPISERIJU IZ “ATELJEA 61” STE NAJVIŠE PONOSNI?

Kada ste jedinstvena i po svemu specifična institucija kulture, ne u jednom gradu, zeml­ji, regionu , već vas je malo takvih u čitavoj Evropi, onda ste u prilici da sarađujete sa pionirima modernističkih i savremenih umet­ničkih tendencija svetske profilacije kakva je bila nedavno počivša, multitalentovana i ostvarena umetnica, Jagoda Buić (tapiserist­kinja, kostimografkinja, scenografkinja, čija dela su otkupljivali Steedelijk, Tate museum itd.), čije tapiserije je produkcija “A61” radila kako osamdesetih godina prošlog veka, tako i u poslednjim godinama kada je Buićeva bila među nama (poslednja Jagodina tapiserija “Žar ptica” otkana je upravo kod nas 2019. godine).

“Atelje 61” je tvorac istorije jugoslovenskog modernizma u tapiserijskoj umetnosti jer sva­ko “ko je neko” u likovnosti 60-ih, 70-ih, 80-ih godina prošlog veka, morao je sarađivati sa nama ukoliko se želeo iskazati kroz tapiserij­ski medij. Otuda u našoj Nacionalnoj zbirci i potpisi Konjovića, Ćelića, Eda Murtića, Franca Slane, Voja Stanića, Boška Karanovića, Ja­gode Simonović i brojnih drugih utemeljivača visokoobrazovnih institucija u oblastima vi­zuelnih umetnosti u bivšoj zemlji, umetnika iz SAD, Danske, Švedske, Francuske, Poljske, čija dela su postala integrativnim delom Zbirke “A61”.

Tokom 60 godina duge istorije „Atelje 61” je imao saradnju sa 500 umetnika, otkano je oko 900 tapiserija, poseduje Nacionalnu zbirku tapiserija koja se smatra jednom od najobim­nijih u ovoj oblasti.

Nacionalnu zbirku tapiserija države Srbije, odnosno “Ateljea 61”, sačinjava 310 dela tapi­serijske umetnosti nastalih od 1961. godine do danas. Muzejsku zbirku smo počeli da stvaramo krajem osamdesetih godina proš­log stoleća i ona poseduje i dela od velikog značaja za pravilno rekonstruisanje razvoja jugoslovenske i srpske tapiserije. Mnoga tapi­serijska dela koja smo realizovali su završila u holovima banaka, hotela, kongresnih i sajam­skih centara u SAD, zemljama Južne Amerike poput Brazila ili Venecuele, Nemačke, Poljske, Italije, ali i u našim rezidencijalnim i etatistič­kim zdanjima kakvo je Predsedništvo Srbije, Izvršno veće Vojvodine, Skupština grada No­vog Sada, Dortmunda, Modene.

O jedinstvenoj i svakako najbogatijoj muzej­skoj Zbirci tapiserija “A61” ponešto govori i činjenica da smo izlagali u referentnim muzeo­loškim i muzealskim kućama diljem sveta poput Nacionalnog muzeja lepih umetnosti u Rio de Ženeiru, Nacionalnom muzeju Osla, Helsinkija, Kopenhagena, Ernst muzeju u Bu­dimpešti, Smitsonijan institutu u Vašingtonu, Royal Ontario museumu u Torontu, Modernoj galeriji u Ljubljani, Museo civilta u Rimu, pa sve do Kunstet center u danskom Silkeborg Badu, prošle 2021. godine, kao jedina srpska institucija kulture, muzejsko-izložbene profila­cije, koja je usred pandemije uspela da reali­zuje međunarodni-bilateralni kulturni program na poziv Kraljevine Danske i srodnih ustanova kulture u ovoj zemlji koje prepoznaju ono što posedujemo i baštinimo. Što je percepcija srpske javnosti takva da su često nedovoljno ako ne i nimalo upoznati sa našom među­narodnom recepcijom, nije pitanje za mene i nas u “A61”, već za srpsku kultur-tregersku javnost.

KADA UPOREDIMO NAŠE TAPISERIJE SA SVETSKIM TAPISERIJAMA, KOJI ZAKLJUČAK MOŽETE DA IZNESETE?

Mi nemamo tradiciju u tapiserijskoj umetnos­ti poput Velike Britanije, Francuske, čuvene “flamanske tapiserije” – dakle, Belgija, Luk­semburg, Holandija, Nemačka, Italija, koje su ovu umetnost razvijale u kontinuitetu od sedam-osam vekova. Tek sa ustanovljavan­jem i pojavom “Ateljea 61”, ne samo naša zemlja, već i sve u okruženju su dobile priliku i način da se iskazuju kroz ovaj medij. Ono što smo postigli za bezmalo sedam dekada utemeljivanja, stvaranja, negovanja, baštin­jenja tapiserije kao umetničke discipline jeste da smo stvorili svoj autentični izraz, apsolutno profesionalizovali izvođače umetničkih dela – majstore specijaliste umetničkih tkanja stva­ranjem profila u školama vezanim za tekstil, slično uradili i u sistemu visokog obrazovanja na FPU i akademijama umetnosti, sve to uči­nili u oblasti savremenosti budući su tradicije koje danas posedujemo u tapiseriji stare 63 godine. U produkcionom smislu, dosegli smo zemlje znatno bogatije, mnogoljudnije i koje imaju veće finansijske i druge kapacitete od nas. Malo li je za tako kratak period vreme­na?!

TEMA DECEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „NOVI SVET“. KAKO GA VI VIDITE, A KAKO BISTE GA PREDSTAVILI NA TAPISERIJI?

Pokušaću da budem šarmantna, pa da odgo­vorim na sledeći način – transglobalni uspeh megahit HBO serijala “Game of Thrones”, a potom i nešto manji, nedavno završeni pr­vom sezonom “House of Dragon”, nam je u mas-medijskom ključu pokazao gde je mesto tapiserije u “Novom svetu” – i dalje na zidi­nama Winterfella ili nekog drugog zamka jer kada dvor Kraljeve luke (King’s land) želi da vidi umetnost, on odlazi u Dvoranu tapiserija, kako kaže kralj Viseris u jednom od nastavaka ovog TV fenomena današnjice.